Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju sa zahtevom za naknadu troškova povodom tog odgovora.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. tog zakona i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su 08.12.2000. godine zaključile ugovor o poklonu nepokretnosti koji je istog dana i overen kod Opštinskog suda u Rumi pod Ov 7253/2000. Poklonodavac je dao saglasnost za prenos prava svojine u javnim knjigama. Tuženi se na osnovu tog ugovora upisao u javnim knjigama kao vlasnik. Pre ovog pravnog posla, između preduzeća „Boreh GmbhH“ Frankfurt čiji je vlasnik i direktor tužilac i VV, brata tuženog, zaključen je ugovor o zajmu dana 14.07.1997. godine. Ugovarač VV je označen kao zajmodavac, a označeno preduzeće kao zajmoprimac. Predmet ugovora je zajam od 80.000 DM sa rokom vraćanja od godinu dana i ugovorenom kamatom od 8%. U ugovoru je navedeno da je tužilac dana 11.06.1997. godine primio navedeni novčani iznos na ime zajma. Ugovorena je hipoteka na nepokretnosti koja je potom bila predmet ugovora o poklonu. Nakon toga, zaključen je još jedan ugovor o zajmu dana 27.10.1999. godine u kome je kao zajmodavac označen VV i tužilac kao zajmoprimac na iznos od 50.000 DM sa rokom vraćanja do 27.10.2000. godine i kamatom od 10%. Ugovorena je i hipoteka na navedenoj nepokretnosti kao sredstvo obezbeđenja vraćanja zajma. Obe hipoteke su bile upisane u zemljišnoj knjizi. U ugovorima o zajmu VV se pojavljuje kao ugovorna strana samo formalno, kao brat zajmodavca iz razloga sprečenosti zajmodavca da iz Nemačke dođe u Srbiju.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev na osnovu odredbe člana 561. Srpskog građanskog zakonika i člana 109. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da je ugovor o poklonu kauzalan pravni posao kod kojeg je kauza obaveze poklonodavca njegova namera da učini poklon, gde je dakle namera darivanja bitan sastojak ugovora, te da se radi o dobročinom pravnom poslu, a da u konkretnom slučaju tužilac nije imao nameru darivanja već nameru da reguliše međusobna potraživanja sa tuženim po osnovu drugog pravnog posla zbog čega je takav ugovor ništav.

Drugostepeni sud je zauzeo drugačije pravno stanovište, pa je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev polazeći od utvrđenja da je ugovor o poklonu zaključen saglasnom voljom ugovarača o bitnim elementima ugovora, koji sadrži sve bitne elemente valjanog ugovora o poklonu, sačinjenog u pisanoj formi, potpisanog i overenog, na koji način su parnične stranke sporni pravni odnos razrešile ovim ugovorom o poklonu kao sredstvom ispunjenja obaveze – neplaćenog iznosa pozajmice koju je tužilac bio dužan tuženom. Imajući u vidu da je umesto ispunjenja tužiočevog duga na osnovu ugovora o zajmu, zaključen ugovor o poklonu i izvršen upis tuženog u javnim knjigama kao vlasnika predmetne nepokretnosti, prvostepena presuda je preinačena i tužbeni zahtev u celosti odbijen.

Neosnovano je revizijom tužioca osporena pravilnost primenjenog materijalnog prava i presuđenja drugostepenog suda.

Prema odredbi člana 308. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima obaveza prestaje ako poverilac u sporazumu sa dužnikom primi nešto drugo umesto onoga što mu se duguje.

Prema članu 66. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima prividan ugovor nema dejstva među ugovornim stranama, ali prema stavu 2. ako prividan ugovor prikriva neki drugi ugovor taj drugi ugovor važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu važnost.

Iz navedenog proizlazi da se dužnik ne može osloboditi svoje obaveze vraćanja pozajmljenog novca davanjem poklona svoje nepokretnosti, izuzev ako je zajmodavac saglasan sa zamenom ispunjenja.

U konkretnom slučaju tužilac je imao nameru da reguliše imovinske pravne odnose sa tuženim po osnovu drugog pravnog posla – zajma, a tuženi se saglasio sa zamenom ispunjenja zbog čega takav ugovor o poklonu nije ništav, pa nisu osnovani revizijski navodi tužioca da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Dakle, kod ispunjenja obaveze, u konkretnom slučaju obaveze vraćanja novca po ugovoru o zajmu, došlo je do ispunjenja obaveze davanjem nečeg drugog umesto onog što se duguje, usled čega je postojeći obligacioni odnos između poverioca i dužnika prestao pošto je poverilac namiren takvim ispunjenjem. Predmetni ugovor o poklonu jeste prividan ugovor i shodno članu 66. stav 1 Zakona o obligacionim odnosima nema dejstva među ugovornim stranama, ali kako ovaj ugovor prikriva neki drugi ugovor - ugovor o ispunjenju obaveze, taj drugi ugovor važi (član 66. stav 2 istog Zakona). Pri tome je bitna i činjenica da je obaveza tužioca da vrati pozajmljeni novac već dospela u trenutku zaključenja ugovora o poklonu.

Tužilac u ovoj parnici nije uspeo, zbog čega, saglasno odredbi člana 165. stav 1. ZPP, nije osnovan njegov zahtev da mu tuženi naknadi troškove postupka po reviziji.

Zahtev tuženog za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju od strane advokata je odbijen na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, jer se ne radi o troškovima potrebnim za vođenje ove parnice.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić