U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca AA iz sela ..., protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede - Uprava za veterinu, Novi Beograd, koju zastupa Državno pravobranilaštvo - Odeljenje u Leskovcu, radi zaštite u vezi sa uzbunjivanjem, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž uz 7/2022 od 20.12.2022. godine, u sednici održanoj 28.06.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž uz 7/2022 od 20.12.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Leskovcu P uz 1/21 od 28.10.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je prigovor pravnosnažno presuđene stvari istaknut od strane zastupnika tužene. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je tužena izvršila štetnu radnju prema njemu kao uzbunjivaču i to nezakonitim premeštanjem na niže radno mesto tj. na radno mesto veterinarski inspekor za zdravstvenu zaštitu i dobrobit životinja u zvanju savetnik, Odsek veterinarske inspekcije sa mestom rada u ..., Odeljenje veterinarske inspekcije u Upravi za veterinu, uz umanjenje koeficijenta za isplatu ličnog dohotka. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se uklone posledice štetne radnje – nezakonitog premeštanja na niže radno mesto i da se tužilac kao državni službenik – uzbunjivač rasporedi na radno mesto šefa Odseka, Odsek veterinarske inspekcije ..., Odljenje veterinarske inspekcije u Upravi za veterinu, sa sedištem u ..., u zvanju samostalni savetnik. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se zabrani tuženoj vršenje i ponavljanje štetne radnje i nazakonito premeštanje sa mesta šefa Odseka. Stavom petim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tužena na ime nematerijalne štete zbog pretrpljenog duševnog bola i patnje nastale kao posledica odmazde i progona zbog uzbunjivanja isplati iznos od 100.000,00 dinara. Stavom šestim izreke, odbijen je kao neosnovan predlog tužioca za određivanje privremene mere kojom bi se zabranilo tuženoj da dalje vrši štetne radnje, raskid ugovora o radu, raspoređivanjem na niže radno mesto, premeštanje i oduzimanje zvanja samostalnog savetnika do okončanja postupka koji se vodi pred tim sudom, sve dok izvršenje ne bude sprovedeno, s tim da izvršenje sprovede mesno nadležni Prvi osnovni sud u Beogradu. Stavom sedmim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 51.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž uz 7/2022 od 20.12.2022. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv navedene presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Sl. glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, pa bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 10. ZPP na koju se revizijom neosnovano ukazuje (na koju se revident u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. može pozvati samo ako je isticao u žalbi, o čemu u konkretnom slučaju nema dokaza). Bez uticaja je revizijski navod da je donošenjem pobijane presude učinjena bitna povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. u vezi članova 7. i 8. ZPP u postupku pred prvostepenim sudom, jer ove bitne povrede ne mogu biti razlog za izjavljivanje revizije u smislu člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tužene (Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede – Uprava za veterinu) gde je obavljao poslove republičkog veterinarskog inspektora sa sedištem u ... . Sada obavlja poslove republičkog veterinarskog inspektora na teritoriji opština ..., ..., ... i deo teritorije Grada ... . Presudom Upravnog suda U 4509/15 od 11.02.2016. godine, poništeno je rešenje žalbene komisije Vlade Republike Srbije br. 11201247/15-01 od 11.03.2016. godine kojim je poništeno rešenje Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine – Uprave za veterinu br. 112-00-1/786/2014-09 od 22.10.2014. godine, jer je utvrđeno da je navedenim prvostepenim rešenjem tužilac raspoređen na radno mesto rukovodioca grupe u zvanju samostalni savetnik, da je pre donošenja Pravilnika o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnog mesta br. 110-00-27/11- 09 od 10.05.2011. godine bio raspoređen na radno mesto šefa Odseka veterinarske inspekcije ..., Odeljenje veterinarske inspekcije u Upravi za veterinu u zvanju samostalni savetnik, a nakon toga rešenjima Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede od 03.06.2011. godine, 04.07.2011. godine, 31.10.2011. godine i 08.03.2014. godine raspoređen na radno mesto veterinarski isnpektor za zdravstvenu zaštitu i dobrobit životinja u zvanju savetnik, koje rešenje su poništena rešenjima žalbene komisije Vlade Republike Srbije od 23.09.2011. godine, 23.12.2011. godine, 16.06.2014. godine i 10.09.2014. godine. Tužilac je izvršio uzbunjivanje 2015./2016. godine, obaveštavanjem poslodavca, nadležnih organa i sredstava javnih informisanja o nepravilnostima u pogledu načina na koji se vrši obeležavanja goveda i vođenja evidencije o obeleženim govedima i protivzakonitim naplatama u smislu člana 15. stav 1., člana 18. stav 1. i člana 19. Zakona o zaštiti uzbunjivača. Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine donelo je Pravilnik o sistematizaciji radnih mesta od 17.08.2018. godine. Nakon toga tuženi je doneo konačno rešenje br. 112-00-24/820/2016-09 od 20.01.2020. godine, kojim je tužilac raspoređen na radno mesto veterinarski inspektor za zdravstvenu zaštitu i dobrobit životinja, u zvanju savetnik, sa koeficijentom 3,49, VII platna grupa, treći platni razred. Presudom Višeg suda u Leskovcu P uz 3/20 od 03.02.2021. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Nišu Gž uz 2/21 od 20.08.2021. godine, utvrđeno je da je prema tužiocu kao uzbunjivaču izvršena štetna radnja od strane tužene nazakonitim ocenjivanjem za 2015. godinu i neocenjivanjem za 2016. – 2019. godinu i priznata mu je po tom osnovu materijalna šteta u bliže označenim mesečnim iznosima, dok je u svemu ostalom odbijen njegov tužbeni zahtev.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo i to članove 2, 21. i 29. Zakona o zaštiti uzbunjivača („Službeni glasnik RS“, br. 128/14 od 26.11.2014. godine) kada su odbili tužbeni zahtev za utvrđenje da su prema tužiocu preduzete štetne radnje u vezi sa uzbunjivanjem i zabranu tuženom da ih ponavlja, kao i obavezivanje na naknadu štete. Stanovište nižestepenih sudova je da tužilac nije stavljen u nepovoljniji položaj, niti je prema njemu učinjena štetna radnja donošenjem rešenja o raspoređivanju od 20.02.2020. godine kojim je raspoređen na radno mesto veterinarskog inspektora za zdravstvenu zaštitu i dobrobit životinja, u zvanju savetnik sa koeficijentom 3,49, VII platna grupa, treći platni razred, jer je nakon prethodno donetih rešenja o njegovom raspoređivanju (iz perioda od 2011. – 2014. godina), u žalbenom postupku pred drugostepenim sudom po tužbi pred Upravnim sudom, ostvario pravo na raspoređivanje na radno mesto na koje je bio raspoređen i pre donošenja žalbenih rešenja i to sa koeficijentom 3,49, VII platna grupa. S toga se predmetna rešenja od 21.11.2019. godine i od 20.01.2020. godine, koja tužilac smatra štetnom radnjom, ne mogu dovesti u vezu sa izvršenim uzbunjivanjem u toku 2015. – 2016.. godine, imajući u vidu da je njima tužilac raspoređen na poslove sa istim koeficijentom i zaradom, kao i po prethodnom rešenju.

Vrhovni sud nalazi da se revizijom neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Zakonom o zaštiti uzbunjivača propisano je da je "uzbunjivanje" otkrivanje informacije o kršenju propisa, kršenju ljudskih prava, vršenju javnog ovlašćenja protivno svrsi zbog koje im je povereno, opasnosti po život, javno zdravlje, bezbednost, životnu sredinu, kao i radi sprečavanja štete velikih razmera; da je "uzbunjivač" fizičko lice koje izvrši uzbunjivanje u vezi sa svojim radnim angažovanjem, postupkom zapošljavanja, korišćenjem usluga državnih i drugih organa, nosilaca javnih ovlašćenja ili javnih službi, poslovnom saradnjom i pravom vlasništva na privrednom društvu.; da je "štetna radnja" svako činjenje ili nečinjenje u vezi sa uzbunjivanjem kojim se uzbunjivaču ili licu koje ima pravo na zaštitu kao uzbunjivač ugrožava ili povređuje pravo, odnosno kojim se ta lica stavljaju u nepovoljniji položaj (član 2. tačke 1., 2. i 7.); te da uzbunjivač prema kome je preduzeta štetna radnja u vezi sa uzbunjivanjem ima pravo na sudsku zaštitu (član 23.).

Dakle, iz citiranih zakonskih odredbi sledi da je ''uzbunjivanje“ između ostalog otkrivanje informacija o kršenju propisa; da uzbunjivač prema kome je preduzeta štetna radnja u vezi sa uzbunjivanjem ima pravo na sudsku zaštitu; da je cilj uzbunjivanja, odnosno otkrivanja informacije zaštita javnog interesa; da bi se radnja preduzeta od nekog lica okarakterisala kao uzbunjivanje, neophodno je da informacija koja se otkriva ukazuje da je ugrožen javni interes, ali i da je uslov za pružanje sudske zaštite da je prema uzbunjivaču preduzeta štetna radnja u vezi sa uzbunjivanjem, a ne u vezi sa njegovim ličnim statusom ili drugim njegovim pravima. Takođe, nužno je da postoji uzročno-posledična veza između radnji uzbunjivanja (informacije) i štetne radnje koje je prema uzbunjivaču preduzeta. Da bi ta uzročno- posledična veza postojala, informacija koja predstavlja „uzbunjivanje“ definisana članom 13. Zakona o zaštiti uzbunjivača, treba da prethodi štetnoj radnji u odnosu uzroka prema posledici, pa se uzbunjivanjem ne može smatrati isticanje da je štetna radnja u odnosu na tužioca nezakonita i nepravilna, jer se zaštita protiv takve radnje poslodavca ostvaruje u posebnom postupku čiji je predmet ocena zakonitosti odluke poslodavca kojom je odlučeno o pravu, obavezi i odgovornosti zaposlenog. Takođe, neprihvatljivo je da postupak uzbunjivanja nastane tek nakon preduzete štetne radnje poslodavca jer iz zakonske definicije „štetne radnje“ iz člana 2. stav 1. tačka 7. navedenog zakona proizilazi da je štetna radnja posledica uzbunjivanja, a ne obrnuto.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog suda, ne postoji uzročno- posledična veza između radnji uzbunjivanja (unutrašnjeg i spoljašnjeg) koje je tužilac preduzeo u toku 2015. i 2016. godine i radnje poslodavca u vidu donošenja konačnog rešenja br. 112-00-24/820/2016-09 od 20.01.2020. godine, kojim je raspoređen na radno mesto veterinarski inspektor za zdravstvenu zaštitu i dobrobit životinja, koju je tužilac označio kao štetnu radnju preduzetu prema njemu kao uzbunjivaču. Tužilac ističe da je ova radnja nezakonita i nepravilna, što se ne može isticati u vezi sa uzbunjivanjem jer je sledom prethodno navedenog tužilac imao mogućnost da zaštitu protiv od takvih radnji poslodavca ostvaruje u posebnom postupku čiji je predmet ocena zakonitosti odluke poslodavca kojom je odlučeno o pravu, obavezi i odgovornosti zaposlenog. Takođe, sporno rešenje o raspoređivanju je doneto u skladu sa važećim Pravilnikom o sitematizaciji radnih mesta tužene, koja je donela Pravilnik o sistematizaciji radnih mesta 17.08.2018. godine i istim je tužilac raspoređen na radno mesto na koje je i prethodnim rešenjima bio raspoređen, a sva ta rešenja su postala konačna nakon što je njihova pravilnost i zakonitost ocenjivana u postupcima koje je tužilac vodio pred nadležim drugostepenim organom koristeći se pravom da ih pobija. Sledom navedenog, tužilac ne može da osporava pravilnost i zakonitost ovih rešenja u postupku zaštite u vezi sa uzbunjivanjem, a nije dokazao da su radnje uzbunjivanja koje je preduzimao u prethodnom periodu uzrok ovih rešenja, odnosno da se označene radnje poslodavca u vidu raspoređivanja na drugo radno mesto u 2020. godini mogu kvalifikovati kao štetne radnje u vezi sa uzbunjivanjem i da su preduzete prema njemu isključivo kao posledica uzbunjivanja da bi uživao traženu sudsku zaštitu u smislu člana 23. Zakona o zaštiti uzbunjivača, pa je drugostepenom odlukom pravilno potvrđena prvostepena odluka.

Ostalim navodima revizije se kroz ukazivanje na pogrešnu primenu materijalnog prava zapravo osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja sa kojih razloga se revizija ne može izjaviti i ponavljaju navodi iz žalbe koji su bili predmet pravilne ocene drugostepenog suda, pa su isti bez uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stavri.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić