Presudom Višeg suda u Leskovcu Kž1. br. 237/23 od 24.10.2023. godine odbijena je, kao neosnovana, žalba branioca okrivljene AA, advokata Milana Delića i presuda Osnovnog suda u Leskovcu 1K. br. 304/2022 od 04.09.2023. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljene AA, advokat Milan Delić, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 8) i 9), stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) i 2) Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni sud podneti zahtev za zaštitu zakonitosti usvoji, pravnosnažne presude ukine, a spise predmeta vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje ili da pobijane presude preinači, tako da okrivljenu oslobodi od optužbe za delo koje joj je stavljeno na teret.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), pa je na sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne odluke protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te po oceni navoda iznetih u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA je neosnovan u odnosu na povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen, odnosno nema zakonom propisan sadržaj.

Podnetim zahtevom za zaštitu zakonitosti branilac okrivljene navodi da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, s obzirom da delo koje se okrivljenoj stavlja na teret nije krivično delo, jer ne sadrži oštećenog, odnosno lice prema kome je posledica nastupila, jer po navodima branioca privredno društvo „Farmasi cosmetics“ d.o.o. Beograd je oštećeno, a BB je samo predstavnik tog pravnog lica i ne može imati svojstvo oštećene. Takođe po nalaženju branioca nejasno je koju radnju je oštećena preduzela na svoju štetu, kao i sama vrsta prevarne namere kod okrivljene, odnosno da li je prevara izvršena iz koristoljublja ili da se drugom nanese šteta, pa je eventualno reč o krivičnom delu iz člana 208. stav 2. Krivičnog zakona.

Ovakve navode iznete u zahtevu za zaštitu zakonitosti Vrhovni sud ocenjuje neosnovanim.

Krivično delo prevara iz člana 208. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko u nameri da sebi ili drugome pribavi protivpravnu imovinsku korist, dovede koga lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica u zabludu, ili ga održava u zabludi, i time ga navede da na štetu svoje ili tuđe imovine nešto učini ili ne učini, a u stavu 2. propisano je da ko delo iz stava 1. ovog člana učini samo u nameri da drugog ošteti kazniće se zatvorom do 6 meseci i novčanom kaznom.

Iz izreke pobijane presude, proizilazi da je okrivljena AA „stupila u kontakt sa oštećenom... predstavila se kao uposlenik Privrednog suda u Nišu, što nije odgovaralo istini, ponudila joj poslovnu saradnju, te su se dogovorile da će ona vršiti katalošku prodaju kozmetičkih proizvoda navedene kompanije licima iz svog okruženja, a oštećena kao njen lider će omogućiti plaćanje tih proizvoda na odloženo, nakon čega je putem zvaničnog sajta od kompanije „Farmasi cosmetics“ d.o.o. Beograd u tri navrata... naručila različite proizvode, a oštećena je shodno ugovoru koji je imala zaključen sa navedenom firmom garantovala da će ista u roku od 15 dana po preuzimanju robe cenu uredno platiti, te je... preuzela paket sa kozmetičkim proizvodima... a preuzetu robu u dogovorenom roku nije platila, nakon čega je i prekinula svaki kontakt sa oštećenom, robu je platila oštećena, na koji način je sebi pribavila protivpravnu imovinsku korist... bila svesna svog dela, htela njegovo izvršenje i bila svesna da je njeno delo zabranjeno“.

Po nalaženju Vrhovnog suda u izreci navedene presude, pored subjektivnih obeležja krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 1. Krivičnog zakonika opisana su i sva objektivna obeležja ovog krivičnog dela, uključujući i lice koje je oštećeno ovim krivičnim delom, jer iz opisane radnje izvršenja krivičnog dela jasno je da lice koje je oštećeno radnjom okrivljene je oštećena BB, koja je garantovala firmi za koju je radila da će okrivljena robu platiti u roku pa s obzirom da okrivljena to nije učinila, platila robu umesto okrivljene. Prema tome, činjenični opis navedenog dela sadrži sva zakonska obeležja krivičnog dela prevare iz člana 208. stav 1. Krivičnog zakonika, kako su to pravilno i našli nižestepeni sudovi, pa Vrhovni sud suprotno navodima iz zahteva nalazi da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP. Shodno iznetom, pravilno su nižestepeni sudovi primenili zakon kada su našli da se u radnjama okrivljene stiču svi bitni elementi krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 1. Krivičnog zakonika, te su suprotni navodi zahteva kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP uz navode da je reč o delu iz stava 2. navedenog člana, po stavu Vrhovnog suda ocenjeni kao neosnovani.

Dalje u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljene ukazuje da je pobijanim presudama učinjena i bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, uz obrazloženje da se pobijane presude zasnivaju na nezakonitim dokazima. Kao nezakonit dokaz branilac označava odštampane slike sa mobilnog telefona koje po navodima odbrane predstavljaju nezakonit dokaz po načinu pribavljanja, jer se ne može utvrditi kada je taj dokaz nastao i da li su vršene manipulacije medijskog sadržaja.

Izneti navodi zahteva branioca okrivljenog ocenjeni su kao neosnovani.

Odredbom člana 2. stav 1. tačka 26. ZKP, propisano je da je „isprava svaki predmet ili računarski podatak koji je podoban ili određen da služi kao dokaz činjenice koja se utvrđuje u postupku (član 83. stav 1. i 2.).

Odredbom člana 138. stav 1. ZKP propisano je da se dokazivanje ispravom vrši čitanjem, gledanjem, slušanjem ili uvidom u sadržaj isprave na drugi način.

Odredbom člana 139. stav 1. ZKP propisano je da ispravu po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka pribavlja organ postupka ili podnose stranke, po pravilu, u originalu.

Prvostepeni sud je na glavnom pretresu izvršio uvid u pisane dokaze, pa i u odštampane poruke sa ekrana mobilnog telefona oštećene u vezi kontakta oštećene sa licem čiji je nalog naslovljen „AA“, a koje je oštećena prezentovala i dostavila zajedno sa krivičnom prijavom Osnovnom javnom tužilaštvu u Leskovcu, prilikom sačinjavanja krivične prijave protiv okrivljene, što po oceni Vrhovog suda, predstavlja dokaznu radnju uvid u isprave, a što je shodno odredbi člana 138. stav 1. ZKP predviđeno kao jedan od načina na koji se vrši dokazivanje ispravom, za koju dokaznu radnju nije potrebno ispunjenje uslova propisanih odredbom člana 152. stav 3. ZKP. S obzirom na navedeno, Vrhovni sud nalazi da se u konkretnom slučaju radi o uvidu u odštampane slike mobilnog telefona kojima je oštećena potkrepila svoje usmene tvrdnje vezane za radnju izvršenja krivičnog dela okrivljene u predmetnom događaju i koji predstavljaju predmete podobne da služe kao dokaz neke činjenice koja ima značaj za pravne odnose. Shodno navedenom, po oceni Vrhovnog suda, odštampane poruke u smislu odredbe člana 2. stav 1. tačka 26) ZKP, kojom je bliže određen pojam isprave, mogu se smatrati ispravom i kao takve se mogu koristiti, odnosno izvesti kao dokaz u krivičnom postupku.

Pored toga, po nalaženju Vrhovnog suda, odštampani tekst predmetnih poruka, koje je dostavila oštećena, a što shodno odredbi člana 139. stav 1. ZKP je jedan od načina na koji se pribavlja isprava, predstavlja sastavni deo iskaza oštećene, koja je svojim iskazom datim na glavnom pretresu potvrdila autentičnost istih, zbog čega su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti o nezakonitosti ovog dokaza, ocenjeni neosnovanim.

U preostalom delu podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti branilac ukazuje da tokom postupka nije dokazano koje je lice u Nišu preuzelo naručenu robu, da nema dokaza da je okrivljena preuzela robu, da nije utvrđeno čiji je potpis na pošiljkama o preuzetoj robi, da ne postoji protivpravna imovinska korist, kojim navodima branilac osporava činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom i ukazuje na povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Dalje branilac navodi da je nepravilna i odluka o imovinskopravnom zahtevu, te da je učinjena povreda zakona iz člana 441. stav 3. ZKP, koja predstavlja zakonom propisan razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, ali prilikom obrazlaganja istaknute povrede navodi da je sud pogrešno obavezao okrivljenu da oštećenoj plati štetu jer ista nije oštećena u krivično-pravnom smislu, već eventualno u građansko-pravnom smislu po osnovu regresne odgovornosti za štetu, na koji način činjenično osporava odluku suda o dosuđenom imovinskopravnom zahtevu te suštinski ukazuje na povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede zakona iz člana 440. ZKP, to je Vrhovni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Branilac okrivljene u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da su pobijanim odlukama učinjene i povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 8) i 9) ZKP koje predstavljaju zakonom propisan razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka. Međutim, kako branilac okrivljene u obrazloženju zahteva ne obrazlaže u čemu se sastoje navedene povrede, to je Vrhovni sud ocenio da zahtev za zaštitu zakonitosti u ovom delu nema propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP, koja nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, a što podrazumeva ne samo opredeljenje o kojoj povredi zakona je reč, već i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji, obzirom da Vrhovni sud nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konktretno ogleda povreda zakona na koju se zahtevom ukazuje.

Iz iznetih razloga Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) u vezi člana 484. ZKP i člana 485. stav 4. ZKP odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić