Presudom Višeg suda u Užicu Gž 1438/21 od 22.03.2022. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila posebnu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je sa tuženom bankom zaključio ugovor o kreditu dana 17.11.2006. godine, u iznosu od 5.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. U članu 1. ugovora tužilac se kao korisnik kredita saglasio da banka prilikom isplate kredita zadrži 2% od iznosa odobrenog kredita na ime troškova obrade kredita, a što predstavlja iznos od 100 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate kredita. U obrascu-Osnovni podaci o kreditu od 17.11.2006. godine sadržani su podaci koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, tako što je u tački 3. iskazana nominalna kamatna stopa od 13,2% godišnje fiksno, dok je pod tačkom 4. iskazana efektivna kamatna stopa od 16,86% godišnje, a u tački 6. prikazan je ukupan iznos naknada i drugih troškova koje klijent treba da plati u toku odobravanja i realizacije ugovora o kreditu u iznosu od 7.908,45 dinara fiksno, jednokratno, a što je takođe iskazano i u planu otplate kredita, kao druge uplate u iznosu od 100 evra.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da je predmetna ugovorna odredba ništava, jer ne precizira koji su to stvarni troškovi obrade kredita, pa je tužiocu ostao nepoznat mehanizam po kome se dobija visina troškova koji nisu uključeni u efektivnu kamatnu stopu već naplaćeni kao poseban trošak. Po dodatnoj argumentaciji drugostepenog suda tužiocu su uručeni osnovni podaci o kreditu i plan otplate kredita, ali tužena nije dokazala da je pre zaključenja ugovora uručila tužiocu pregled bitnih elemenata otplate kredita čime bi ga u potpunosti informisala o vrsti i visini ovih naknada i drugih troškova koji padaju na njegov teret. S obzirom da je po ništavoj odredbi ugovora naplaćen predmetni iznos, to tužilac ima pravo na vraćanje datog po odredbama člana 104, 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Po članu 1065. ZOO, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava određene troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenja ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova.

Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Službeni glasnik RS“ broj 57/06 koja se primenjuje od 01.10.2006. godine) i koja je važila u vreme zaključenja predmetnog ugovora o kreditu od 17.11.2006. godine. Na osnovu odredaba tačke 5. ove Odluke može se zaključiti da ponuda banke koja se odnosi na kredite treba da jasno i nedvosmisleno sadrži sledeće podatke: podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope (stav 1. pod 1) kao i podatke koji se ne uključuju u obračun efektivne kamatne stope (stav 1. pod 2). Navedeni podaci treba da budu utvrđeni i iskazani u ponudi tako da klijenta nijednog trenutka ne dovedu u zabludu što se tiče bilo kog elementa tih podataka (tačka 5. stav 2.) i dostavljeni klijentu na način propisan uputstvom iz tačke 11. ove odluke. (tačka 5. stav 3.). Pored toga po odredbi tačke 7. stav 2. navedene Odluke, pri zaključivanju ugovora o kreditu banka uz ugovor uručuje klijentu jedan primerak plana otplate kredita, kao i pregled bitnih elemenata tog kredita koji sadrži podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, kao i one koji se ne uključuju u taj obračun.

Ugovor o kreditu je ugovor po pristupu čije osnovne elemente sačinjava banka, kao davalac finansijske usluge, pri čemu je dužna da klijentu, pruži informacije o uslovima koji se odnose na odobravanje kredita, pa korisnik kredita može da prihvati ili ne ponuđene uslove ugovora. Nema sumnje da banka u ovom ugovornom odnosu ima dominantan položaj, ali ukoliko je korisniku kredita u ponudi jasno predočena obaveza plaćanja naknade za obradu kredita, izražena u apsolutnom novčanom iznosu, time je korisnik u potpunosti informisan o vrsti i visini naknada i troškova koji padaju na njegov teret i omogućeno da uslove kredita uporedi sa ponudama drugih banaka, pa se ne može govoriti o nametanju ugovorne obaveze protivno osnovnim načelima obligacionog prava.

U konkretnom slučaju tužiocu je uručen obrazac – Osnovni podaci o kreditu od 17.11.2006. godine u kome su iskazani visina efektivne kamatne stope, kao i podaci koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope (pored ostalog, ukupan iznos naknada i drugih troškova koje klijent treba da plati u toku odobravanja i realizacije ugovora o kreditu u iznosu od 7.908,45 dinara). Pored toga navedeni su i podaci koji se ne uključuju u obračun efektivne kamatne stope, a što sve odgovara sadržini obrasca koji ima značaj ponude predviđene navedenom Odlukom NBS i Uputstvom za sprovođenje te Odluke („Službeni glasnik RS“ broj 57/2006, 88/2006). To znači da je suprotno stanovištu prvostepenog suda, predmetna naknada jasno iskazana kao podatak koji se uključuje u obračun efektivne kamatne stope, pri čemu se u periodu otplate kredita naplaćuje nominalna kamatna stopa, dok je efektivna kamatna stopa isključivo informativnog karaktera i pokazuje ukupnu cenu kredita. Tužilac je na izložen način u predugovornoj fazi, upoznat sa visinom efektivne kamatne stope, koja iskazuje ukupne troškove kredita i cenu bankarskog proizvoda, kao i visinom naknade za obradu kredita, pri čemu banka nije bila dužna da korisniku predočava strukturu naknade, odnosno dokazuje da je reč o stvarnim troškovima kako bi se smatralo da je klijent sa njima upoznat na jasan i nedvosmislen način. Osim toga, prema navedenoj Odluci NBS (tačka 7. stav 2.) obrazac bitnih elemenata kredita uručuje se klijentu prilikom zaključenja ugovora, pa suprotno stanovištu drugostepenog suda isti nema značaj ponude i obaveštavanja korisnika u predugovornoj fazi. Sledom navedenog predmetna ugovorna odredba nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti uslovima i načinu obaveštavanja klijenata banke, pa kako odredba nije ništava, tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. stav 1, 210. i 214. ZOO.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154, 163. stav 2. i 165. stav 2. ZPP pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime traženih troškova za sastav revizije od strane advokata u iznosu od 18.000,00 dinara, kao i na ime troškova sudske takse za žalbu i drugostepenu odluku po 2.370,00 dinara, za reviziju 4.740,00 dinara i revizijsku odluku 7.110,00 dinara, a sve prema važećoj Advokatskoj i Taksenoj tarifi.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić