ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vranju P 2223/21 od 15.11.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi prema tuženom da je ništav sporazum o naknadi za eksproprisano poljoprivredno zemljište br. ...-.../...-... od 24.10.2011. godine, zaključen kod Sekretarijata za urbanizam i imovinsko-pravne poslove Grada Vranja, između tužioca i tuženog kojim je određena visina naknade za eksproprisano zemljište jer je suprotan prinudnim propisima i javnom poretku. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu isplati razliku između isplaćene naknade za poljoprivredno zemljište do pripadajuće naknade za preuzeto gradsko-građevinsko zemljište za kat. parcele br. .../... i br. .../..., upisane u List nepokretnosti ... od 1.877.390,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od od 15.11.2011.godine do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom isplati na ime troškova parničnog postupka 50.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 275/22 od 31.03.2022. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi je dao odgovor na reviziju, uz zahtev za naknadu troškova.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23-drugi zakon), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Sekretarijata za urbanizam i imovinsko-pravne poslove Grada Vranja br. ...-.../...-... od 19.08.2011. godine, izvršena je eksproprijacija kat. parcele .../... (površine 41,88 ari) i kat. parcele .../... (površine 3,91 ari), upisanih u List nepokretnosti ... KO ..., u svojini tužioca, radi izgradnje auto-puta E-75, deonice Vladičin Han – Donji Neradovac. Sporazumom o naknadi br. ...-.../...-... od 24.10.2011. godine po navedenom rešenju o eksproprijaciji zaključenom između tužioca kao ranijeg vlasnika eksproprisanih nepokretnosti i korisnika eksproprijacije JP „Putevi Srbije“, korisnik eksproprijacije se obavezao da tužiocu isplati naknadu za eksproprisano poljoprivredno zemljište od 2.976.350,00 dinara, u roku od 15 dana od dana potpisivanja sporazuma.

Veštačenjem preko sudskog veštaka građevinske struke Jelene Ristić (pošto sudski veštaci preko kojih je prethodno obavljeno veštačenje nisu mogli da usaglase nalaze i mišljenja), utvrđeno je da se kat. parcele .../... i .../... nalaze u granicama planskog dokumenta, sa namenom za izgradnju planirane trase koridora auto-puta E-75, prema Prostornom planu Grada Vranja. Generalnom urbanističkom planu Grada Vranja u vreme donošenja rešenja o eksproprijaciji i zaključenja sporazuma o naknadi kat. parcela .../... nalazila se van granica tog plana, ali u okviru granice Prostornog plana Grada Vranja u pojasu trajnog oduzimanja zemljišta, dok se kat. parcela .../... jednim svojim delom (zapadnim) nalazila u obuhvatu GUP Grada Vranja. U vreme donošenja rešenja o eksproprijaciji i zaključenja sporazuma o naknadi shodno Odluci o kriterijumima i merilima za utvrđivanje i obračun naknade za uređivanje građevinskog zemljišta i zakupnine za zakup građevinskog zemljišta u javnoj svojini katastarska parcela .../... KO se nalazila u granicama četvrte zone, dok se katastarska parcela .../... nalazila u granicama treće zone. Procenjena tržišna vrednost predmetnih nepokretnosti ukupne površine 4.579 m2 (koja se utvrđuje prema stanju na dan donošenja rešenja o eksproprijaciji, a prema vrednosti na dan procene) shodno Odluci o utvrđivanju prosečnih cena kvadratnog metra odgovarajućih nepokretnosti za utvrđivanje poreza na imovinu za 2014. godinu na teritoriji Grada Vranja („Službeni glasnik Grada Vranja“, br. 41/13) i Odluci o utvrđivanju zona i najopremljenije zone na teritoriji Grada Vranja („Službeni glasnik Grada Vranja“, br. 42/13) iznosi ukupno 4.853.740,00 dinara i to: za kat. parcelu .../... (koja se nalazi u petoj zoni), a za kat. parcelu .../... (koja se nalazi u četvrtoj zoni), a na osnovu prosečne cene kvadratnog metra građevinskog zemljišta u četvrtoj zoni za utvrđivanje poreza na imovinu za 2014. godinu na teritoriji Grada Vranja od 1.060,00 dinara po m2. Razlika između isplaćene novčane naknade tužiocu u momentu zaključenja sporazuma kao za poljoprivredno zemljište i pripadajuće naknade za građevinsko zemljište iznosi 1.877.390,00 dinara. Prilikom usaglašavanja svojih nalaza i mišljenja, veštak Jelena Ristić je ostala pri nalazu od 14.09.2020. godine, dok je veštak Dobrivoje Ilić usaglasio nalaz sa cenama koje je dala veštak Jelena Ristić u nalazu od 14.10.2020. godine (1.060,00 dinara po m2).

Prema izveštaju odeljenja za urbanizam Gradske uprave Grada Vranja od 16.10.2019. godine, katastarska parcela .../... KO ..., poljoprivredno zemljište, obuhvaćena je Prostornim planom Grada Vranja i nalazi se u granicama prostornog plana. Prema izveštaju JP Urbanizam za izgradnju Grada Vranja od 05.03.2020. godine ova katastarska parcela (zapadni deo) se nalazila u obuhvatu GUP Grada Vranja, koji je 2018. godine, stavljen van snage. Nakon usvajanja novog GUP deo predmetne katastarske parcele ostao je u obuhvatu, dok se deo ove katastarske parcele (istočni deo) nalazio u obuhvatu Prostornog plana Grada Vranja i nakon usvajanja novog Prostornog plana predmetna parcela je ostala u obuhvatu. Na osnovu Odluke o određivanju zona i najopremljenije zone na teritoriji Grada Vranja („Službeni glasnik Grada Vranja“, br. 25/14), katastarska parcela .../...- deo (zapadni deo) se nalazi u četvrtoj zoni, obuhvata područje izvan prve, druge i treće zone i prostire se do granica GUP-a, dok se ova kat. parcela .../... – deo (istočni deo) nalazi u petoj zoni, obuhvata građevinsko zemljište u naseljenim mestima (seoskim naseljima) i građevinsko zemljište van granica GUP Grada Vranja, a u okviru Prostornog plana Grada Vranja. Zoniranje je izvršeno na osnovu granica GUP-a i Prostornog plana Grada Vranja.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev, pozivajući se na odredbe člana 42. stavovi 1. i 2. Zakona o eksproprijaciji i člana 58. Ustava RS, kao i na odredbe članova 63., 115. stav 1. i 117. stav 1. Zakona o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik RS“, br. 72/09 ... 65/13). Ocenili su kao neosnovane prethodno istaknute prigovor nedostatka aktivne legitimacije na strani tužioca jer se tužbenim zahtevom utvrđenje ništavosti predmetnog sporazuma i isplata razlike između isplaćene i pripadajuće naknade, koje pravo ničim nije uslovljeno, i prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog, s obzirom na to da je tuženi kao korisnik eksproprijacije u pogledu izgradnje dela auto-puta E-75, Beograd – Vladičin Han, granica sa Makedonijom, bio stranka u postupku zaključenja sporazuma o naknadi čije se utvrđenje ništavosti traži, pa je kao korisnik eksproprijacije u obavezi da izvrši isplatu novčane naknade za eksproprisano zemljište. Zaključili su da je tužbeni zahtev neosnovan imajući u vidu da ne postoji planski dokument o promeni namene predmetnih katastarskih parcela zbog čega je predmetni sporazum zaključen u svemu u skladu sa Ustavom i Zakonom o eksproprijaciji, pred nadležnim organom i u zakonom propisanom postupku s obzirom na to da je tokom postupka utvrđeno da se radi o zemljištu koje je van granica GUP-a, konkretno kat. parcela .../... se nalazi van granica GUP-a, da je u odnosu na takvo zemljište zaključen sporazum i utvrđena, a potom i isplaćena tržišna cena, a kada je reč o je kat. parceli .../... samo njen zapadni deo se nalazi u okviru GUP-a, što je bez uticaja na donošenje drugačije odluke, imajuću u vidu i da tužilac nije shodno pravilu o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP predložio dokaze na okolnost veličine tog dela parcele, odnosno površine koja je u tom obuhvatu.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Zakon o obligacionim odnosima (ZOO), propisuje da je ugovor ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo (član 103. stav.1.) U slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana dužna da vrati drugoj sve ono što je primila na osnovu takvog ugovora, ako to nije moguće i ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema ceni u vreme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje (član 104. stav 1.). Sud pazi na ništavost po službenoj dužnosti u smislu članu 109. stav 1. ovog zakona.

Prema Zakonu o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/2009 - ispr., 64/2010 - odluka US, 24/2011 od 04.04.2011.godine), koji je bio na snazi u vreme zaključenja predmetnog sporazuma, građevinska parcela je deo građevinskog zemljišta, sa pristupom javnoj saobraćajnoj površini, koja je izgrađena ili planom predviđena za izgradnju koja se definiše koordinatama prelomnih tačaka u državnoj projekciji (član 2. tačka 20.). Planski dokumenti su prostorni i urbanistički planovi (član 11. stav 1.). Građevinsko zemljište jeste zemljište određeno zakonom i planskim dokumentom kao građevinsko, koje je predviđeno za izgradnju i redovno korišćenje objekata, kao i zemljište na kojem su izgrađeni objekti u skladu sa zakonom i zemljište koje služi za redovnu upotrebu tih objekata (član 82. stav 1.), a koristi se prema nameni određenoj planskim dokumentom, na način kojim se obezbeđuje njegovo racionalno korišćenje, u skladu sa zakonom (stav 2.).

Članom 1. Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, br.53/95 ... 20/09) koji je bio na snazi u vreme zaključenja predmetnog sporazuma, je propisano da se nepokretnosti mogu eksproprisati ili se svojina na njima može ograničiti samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Članom 42. stav 1. ovog zakona propisano je da se naknada za eksproprisano poljoprivredno zemljište i građevinsko zemljište određuje u novcu prema tržišnoj ceni takvog zemljišta, ako zakonom nije drukčije propisano. Procenu tržišne vrednosti iz stava 1. ovog člana vrši organ nadležan za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnog prava na nepokretnosti (stav 2.). Organi koji učestvuju u postupku, kako korisnik tako i uprava koja donosi rešenje, dužni su da od upravnih i drugih organa i organizacija pribavljaju obaveštenja o činjenicama koje se tiču i koje su od značaja za zaključenje sporazuma o određivanju naknade (član 56.).

Odredbom člana 63. Zakona o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik RS“, br. 72/09 i 18/10 ), koji je bio na snazi u vreme zaključenja predmetnog sporazuma, propisano je da su podaci o nepokretnostima upisani u Katastar nepokretnosti istiniti i pouzdani i niko ne može snositi štetne posledice zbog tog pouzdanja (načelo pouzdanja). Odredbom člana 115. stav 1. ovog zakona je propisano da prikupljanje podataka o nastalim promenama na nepokretnostima obavlja geodetska organizacija. Prema članu 117. stav 1. ovog zakona imalac prava na nepokretnosti dužan je da u roku od 30 dana od dana nastanka promene podnese zahtev za provođenje promene Zavodu.

Odredbom člana 58. Ustava RS jemči se mirno uživanje svojine i drugih svojinskih prava stečenih po osnovu zakona, a pravo svojine može biti oduzeto ili organičeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Nesumnjivo je da su u vreme donošenja rešenja o eksproprijaciji i zaključenja sporazuma o naknadi predmetne kat. parcele bile upisane u javnim knjigama kao poljoprivredno zemljište, shodno čemu je bila utvrđena visina naknade predmetnim sporazumom. Međutim, u podnesku od 08.01.2018. godine, tuženi je naveo da je rešenje o eksproprijaciji od 19.08.2011. godine (čija sadržina među strankama nije bila sporna) doneto na osnovu Prostornog plana Republike Srbije („Službeni glasnik RS“ br. 88/10), sa važenjem od 2010. do 2020. godine, i Uredbe Vlade Republike Srbije o utvrđivanju prostornog plana za grad Niš („Službeni glasnik RS“ br. 77/02).

Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da su u vreme eksproprijacije predmetne parcele imale status građevinskog zemljišta na osnovu članova 82. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09 i 18/10 ), koji je bio na snazi u vreme zaključenja predmetnog sporazuma, iz razloga što je ovom zemljištu određena namena Planskim dokumentom i to na osnovu Uredbe o utvrđivanju prostornog plana i područja infrastrukturnog koridora Beograd – Niš – Granica Makedonije („Službeni glasnik RS“, br. 77/2002). Na osnovu ove Uredbe donošenjem Prostornog plana Grada Vranja („Službeni glasnik Grada Vranja“, br. 13/11 od 03.06.2011.godine i 21/11 – ispr.), utvrđeno je da se predmetne katastarske parcele nalaze u granicama planskog dokumenta, pri čemu je predmetnom zemljištu planom određena namena za izgradnju infrastrukturih koridora trase auto-puta E-75. Pri tom je sudski veštak u svom nalazu i mišljenju istakla da postoje dve vrste građevinskog zemljišta i to: gradsko-građevinsko zemljište i građevinsko zemljište izvan građevinskog područja, odnosno ostalo građevinsko zemljište, a da predmetne parcele spadaju u ostalo građevinsko zemljište koje je namenjeno na izgradnju infrastrukturnim koridora i za zaštitno zelenilo u pojasu zaštite.

Određivanje zona u kojoj se nalaze predmetne parcele je ovde od značaja samo za određivanje njihove tržišne vrednosti (koja se utvrđuje prema stanju na dan donošenja rešenja o eksproprijaciji, a prema vrednosti na dan procene). Pored toga, prema izveštaju JP „Urbanizam i izgradnja Grada Vranja“ br. ...-.../... od 05.03.2020. godine, predmetno zemljište ima status građevinskog zemljišta, koji izveštaj se poziva na Odluku o određivanju zone i najopremljenije zone na teritoriji Grada Vranja („Službeni list Grada Vranja“, br. 25/14) i navodi da se kat. parcela .../... – deo (zapadni deo) nalazi u četvrtoj zoni – obuhvata područje izvan prve, druge, treće zone i prostire se do granica GUP-a, a da se katastarska parcela .../... – deo (istočni deo) KO ... nalazi u petoj zoni – obuhvata građevinsko zemljište u naseljenim mestima (seoskim naseljima) građevinsko zemljište van granica GUP-a Grada Vranja, a u okviru Prostornog plana Grada Vranja. Iz citiranih zakonskih odredbi jasno je da je u pitanju građevinsko zemljište, jer je isto svoju namenu promenilo donošenjem planskih dokumenata.

Prema tome, sporazum o naknadi je zaključen suprotno odredbama člana 58. Ustava Republike Srbije jer je isplaćena cena niža od tržišne. Navedena zakonska odredba kao u Ustavu zajemčena kategorija zaštite prava na imovinu predstavlja istovremeno zaštitu javnog poretka i istovremeno prinudni propis, odnosno imperativnu normu kojom se jemči da je vlasnik imovine obezbeđen da će u postupku oduzimanja imovine biti isplaćen kroz tržišnu vrednost i da naknada za oduzetu imovinu niće biti niža od tržišne. Ljudska prava zajemčena Ustavom neposredno se primenjuju (član 18. stav 1), a odredbe o njima tumače se u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18. stav 3). Pri ograničenju ljudskih prava zajemčenih Ustavom svi državni organi, a naročito sudovi, dužni su da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti i svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava (član 20. stav 3. Ustava). S tim u vezi, propust državnih organa da postupe u skladu sa načelima dobre uprave i pravovremeno razmene informacije i izvrše odgovarajuće upise u javnu knjigu o statusu i nameni zemljišta planiranog za izgradnju državnog infrastrukturnog projekta, ne može se tumačiti na štetu predlagača – vlasnika zemljišta koje im se za tu svrhu oduzima, tako što bi se prekomerno zadiralo u njihovo pravo svojine i neopravdano umanjivala naknada za zemljište koje im se ekspropriše, procenjivanjem njegove tržišne cene kao da je predmetno zemljište poljoprivredno, iako je jasno da je reč o građevinskom zemljištu, jer je Prostornim planom područja Grada Vranja predviđena za izgradnju auto-puta E-75, deonice Vladičin Han – Donji Neradovac.

Stoga tuženi ima obavezu da tužiocu kao posledicu ništavosti predmetnog sporazuma isplati iznos od 1.877.390,00 dinara kao razliku između isplaćene naknade za poljoprivredno zemljište do pripadajuće naknade za preuzeto gradsko-građevinsko zemljište (kat. parcele br. .../... i br. .../..., upisane u List nepokretnosti ...) sa zakonskom zateznom kamatom od 15.11.2021.godine, kao dana donošenja prvostepene odluke do isplate u smislu člana 277 ZOO.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

U preostalom delu Vrhovni sud je odbio reviziju tužioca izjavljenu protiv drugostepene presude (kojom je potvrđena prvostepena presuda u delu zahteva za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga za period od 12.11.2011. godine do 15.11.2021. godine) jer je tog dana utvrđena visina pripadajuće naknade (na osnovu veštačenja koje je prethodilo), zbog čega je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu trećem izreke.

Imajući u vidu konačni uspeh stranaka u sporu, tužiocu primenom članova 153., 154. i 163. ZPP pripada pravo na naknadu troškova celog parničnog postupka prema opredeljenom zahtevu za naknadu troškova od ukupno 719.870,00 dinara i to za radnje preduzete preko punomoćnika iz reda advokata: sastav tužbe i 4 obrazložena podneska po 16.500,00 dinara, zastupanje na 9 održanih ročišta po 18.000,00 dinara, za pristup na 8 neodržanih ročišta po 9.750,00 dinara, sastav žalbe i revizije po 33.000,00 dinara, sve prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“ br. 37/21 od 14.04.2021. godine), troškove veštačenja 20.000,00 dinara, kao za sudske takse: na tužbu i prvostepenu presudu po 58.185,00 dinara, na reviziju i na odluku o reviziji po 97.500,00 dinara, sve odmereno prema Tarifnim brojevima 1. i 2. Taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ br. 128/24 ... 106/15), sa zakonskom zateznom kamatom od nastupanja uslova za izvršnost odluke do isplate.

Shodno iznetom, Vrhovni sud je na osnovu člana 165. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu četvrtom izreke.

Zahtev tuženog za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju je odbijen, jer ovi troškovi nisu bili nužni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP. Na osnovu člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu petom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić