- OBAVEZUJE SE tuženi „Železnice Srbije“ AD da na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od februara 2015. godine do avgusta 2015. godine isplati tužiocu iznose od 3.273,75 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 16.03.2015. godine, od 3.562,42 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 17.04.2015. godine, od 3.593,42 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.05.2015. godine, od 3.800,42 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.06.2015. godine, od 3.663,67 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.07.2015. godine, od 3.715,25 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.08.2015. godine i od 3.800,08 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.09.2015. godine do isplate, sve u roku od 15 dana od dostavljanja prepisa presude.

U preostalom delu revizija tužioca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2824/22 od 15.09.2022. godine, ODBIJA SE kao neosnovana.

OBAVEZUJU SE tuženi da na ime troškova postupka isplate tužiocu ukupan iznos od 284.764,00 dinara, i to tuženi Železnice Srbije AD iznos od 18.310,00 dinara, a tuženi „Srbija voz“ AD iznos od 266.454,00 dinara u roku od 15 dana od dostavljanja prepisa presude, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 6597/21 od 30.11.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obavežu na solidarnu isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada za period od februara 2015. godine do avgusta 2015. godine, u novčanim iznosima za svaki mesec označenog perioda navedenim u tom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi „Srbija voz“ AD obaveže na isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada za period od septembra 2015. godine do februara 2018. godine, u novčanim iznosima za svaki mesec označenog perioda navedenim u tom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obavežu na solidarnu isplatu regresa za godišnji odmor za period od februara 2015. godine do avgusta 2015. godine, u novčanim iznosima za svaki mesec označenog perioda navedenim u tom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je osnovni tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi „Srbija voz“ AD obaveže na isplatu regresa za godišnji odmor za period od septembra 2015. godine do februara 2018. godine, u novčanim iznosima za svaki mesec označenog perioda navedenim u tom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma do isplate. Stavom petim izreke, odbijen je eventualni tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obavežu na solidarnu isplatu troškova za ishranu u toku rada za period od februara 2015. godine do avgusta 2015. godine, u nočanim iznosima za svaki mesec označenog perioda navedenim u tom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma do isplate. Stavom šestim izreke, odbijen je eventualni tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi „Srbija voz“ AD obaeže na isplatu troškova ishrane u toku rada za period od septembra 2015. godine do februara 2018. godine, u novčanim iznosima za svaki mesec označenog perioda navedenim u tom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma do isplate. Stavom sedmim izreke, odbijen je eventualni tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obavežu na solidarnu isplatu regresa za godišnji odmor za period od februara 2015. godine do avgusta 2015. godine, u novčanim iznosima za svaki mesec označenog perioda navedenim u tom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma do isplate. Stavom osmim izreke, odbijen je eventualni tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi „Srbija voz“ AD obaveže na isplatu regresa za godišnji odmor za period od septembra 2015. godine do februara 2018. godine, u novčanim iznosima za svaki mesec označenog perioda naveenim u tom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma do isplate. Stavom devetim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka. Stavom desetim izreke, odbijeni su zahtevi tuženih za naknadu troškova parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2824/22 od 15.09.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 6597/21 od 30.11.2021. godine u drugom, trećem, četvrtom, petom i šestom stavu izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova prvostepenog i drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je, zbog pogrešne primene materijalnog prava, blagovremeno izjavio reviziju predviđenu članom 404. ZPP (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, posebna revizija tužioca u ovom sporu je dozvoljena radi ujednačavanja sudske prakse po pitanju prava tužioca na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora kod tuženih poslodavaca, kao i usklađivanja odluke o solidarnoj odgovornosti tuženog „Srbija voz“ AD za tužiočevo potraživanje nastalo pre njegovog osnivanja - radom kod tuženog „Železnice Srbije“ AD, sa odlukama Ustavnog suda donetim po ustavnim žalbama radi zaštite prava na pravično suđenje u bitno istovetnim činjeničnopravnim sporovima (odluke Už 10900/2017 od 24.12.2018. godine; Už 5028/2017 od 08.06.2020. godine i druge).

Iz tih razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je tužiočeva revizija delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je do 01.09.2015. godine bio u radnom odnosu kod tuženog „Železnice Srbije“ AD a od tada, po osnovu aneksa ugovora o radu od istog datuma, nalazi se u radnom odnosu kod tuženog „Srbija voz“ AD. U obračunskim listama tužiočeve zarade nisu posebno iskazivani iznosi naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Njihova visina određena je veštačenjem u dve varijante, primenom paramerata iz Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 50/08 ... 8/09) i parametara iz Kolektivnog ugovora za Javno železničko transportno preduzeće („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 37/95 ... 7/00).

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbene zahteve koje je tužilac postavio na način predviđen članom 197. stav 2. ZPP. Po stanovištu sudova, zasnovanom na odredbama članova 104. stav 1, 105. stav 1. i 118. tačke 5. i 6. Zakona o radu, tužilac naknadu spornih potraživanja ostvaruje u skladu da opštim aktom i ugovorom o radu, kao deo osnovne zarade, jer je kolektivnim ugovorima koje su primenjivali njegovi poslodavci - tuženi bilo predviđeno da su ove naknade uračunate u vrednost radnog časa. Pri tom je, po nalaženju nižestepenih sudova, bez značaja okolnost da one nisu posebno iskazane u obračunskim listama tužiočeve zarade.

Po stanovištu revizijskog suda, osnovani su navodi revidenta da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su odlučivali o pravu tužioca na isplatu predmetnih naknada.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, pored ostalog predviđeno je i pravo zaposlenog na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačke 5. i 6). Poslodavcima je, nakon početka primene noveliranog Zakona o radu, ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada. Pritom, njihova visina mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno one moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu bez obzira na njihovu stručnu spremu, zvanje i radno mesto.

Aneksom kolektkivnog ugovora za JP „Železnice Srbije“ od 26.07.2006. godine („Službeni glasnik Železnice Srbije“ broj 4 od 08.08.2006. godine), članom 5. izvršena je izmena člana 61. Kolektivnog ugovora tog javnog preduzeća („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 84/02 i 108/04 i „Službeni glasnik Železnice Srbije“ broj 7/05), tako što je utvrđena vrednost radnog časa za period januar - jun i jul - decembar 2006. godine i predviđeno da je u označenu vrednost uračunata vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, svedena na jedan radni čas. Označeno javno preduzeće je promenilo pravnu formu u akcionarsko društvo Odlukom Vlade Republike Srbije od 26.05.2011. godine („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 37/11). I kolektivnim ugovorom označenog akcionarskog društva („Službeni glasnik Železnice Srbije“ broj 4 od 24.03.2015. godine) propisano je da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, svedena na jedan radni čas. Navedeni kolektivni ugovor je nakon svog osnivanja nastavio da primenjuje tuženi „Srbija voz“ AD, na osnovu člana 150. Zakona o radu.

Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima. Tuženi nisu dostavili odluku o visini ovih naknada, niti je obavljenim veštačenjem mogla biti utvrđena njihova visina - vrednost sa kojim su uključene u vrednost jednog radnog časa. To, međutim, ne isključuje pravo tužioca na njihovu isplatu. Ne može se prihvatiti stav da su zaposlenim, pa i tužiocu, sporne naknade isplaćene kroz visinu cene rada, s`obzirom da se tuženi nisu izjasnili o njihovoj visini, niti su ih nominalno iskazali u platnoj listi tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu.

Sledstveno izloženom, moglo bi se zaključiti da su tuženi u pogledu isplate predmetnih naknada, zakonske odredbe primenjivali na štetu tužioca. Pošto kolektivni ugovori koji su primenjivani u spornom periodu ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu traženih naknada, tužilac može potraživati njihovu isplatu u neto iznosima utvrđenim prema parametrima iz kolektivnog ugovora za Javno železničko transportno preduzeće, poslednjeg ugovora koji je primenjivan na zaposlene. Visina ovih naknada ne može se utvrditi prema parametrima iz opšteg kolektivnog ugovora iz 2008. godine, jer odredbe tog ugovora koje se odnose na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora nikada nisu primenjivane.

Međutim, nisu osnovani navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava u pogledu solidarne obaveze tuženog „Srbija voz“ AD u odnosu na sporno novčano potraživanje nastalo pre njegovog osnivanja.

Ovaj tuženi osnovan je Odlukom Vlade Republike Srbije od 02.07.2015. godine, objavljene u „Službenom glasniku Republike Srbije“ broj 60/15, kao jedno od tri nova privredna društva nastala statusnom promenom tuženog „Železnice Srbije“ AD. Reč je o statusnoj promeni iz člana 489. stav 1. tačke 1. i stav 2. Zakona o privrednim društvima (izdvajanje uz osnivanje) u kojoj se tuženi „Železnice Srbije“ AD deli tako što deo svoje imovine i obaveza prenosi na jedno ili više novoosnovanih društava, a po sprovedenoj statusnoj promeni samo nastavlja da postoji.

Označena statusna promena sprovedena je po postupku propisanom Zakonom o privrednim društvima. Odlukom Skupštine tuženog „Železnice Srbije“ AD od 11.05.2015. godine, objavljenom u „Službenom glasniku Železnice Srbije“ broj 11 od 10.07.2015. godine, odobren je plan statusne promene tog privrednog društva koji je usvojio njegov odbor direktora na sednici od 31.03.2015. godine i koji je sastavni deo te odluke. Rešenjem od 02.07.2015. godine Vlada Republike Srbije je dala saglasnost na ovu odluku. Nacrt plana podele je, u skladu sa članom 495. stav 1. Zakona o privrednim društvima, objavljen na internet stranici Agencije za privredne registre. Tim planom su označene nominalne vrednosti imovine i obaveza koje se statusnom promenom prenose na novoosnovana privredna društva, i to su jednake vrednosti. Plan ne sadrži opis preuzetih obaveza, ni način na koji će se njihov prenos i realizacija izvršiti, već samo konstatacija da se na tuženog „Srbija voz“ AD prenose obaveze koje se odnose na imovinu i obavljanje delatnosti železničkog prevoza putnika, bez jasnog određenja da li u te obaveze spadaju i novčana potraživanja zaposlenih koje je taj tuženi preuzeo od tuženog „Železnice Srbije“ AD.

U slučaju statusne promene izdvajanje uz osnivanje, za prenos obaveza na društva sticaoce - novoosnovana privredna društva, relevantan je isključivo ugovor o statusnoj promeni, odnosno plan podele. Na društvo sticaoca prelaze samo one obaveze društva prenosioca - privrednog društva na koje se odnosi stastusna promena, za koje je određeno tim aktima. Tužilac nije dokazao da je na tuženog „Srbija voz“ AD prešla obaveza plaćanja spornih nankada nastalih za vreme dok je bio u radnom odnosu kod tuženog „Železnice Srbije“ AD. Okolnost da je tuženi „Srbija voz“ AD preuzeo tužioca i sa njim zaključio ugovor o radu ne znači da je na taj način preuzeo i sve obaveze njegovog ranijeg poslodavca po osnovu radnog odnosa pre statusne promene. Zaključenje aneksa ugovora o radu predstavlja realizaciju zakonske obaveze da se tužilac zadrži u radnom odnosu, u skladu sa članovima 147- 151 Zakona o radu, kojima nije izričito propisano da se na taj način preuzimaju i obaveze poslodavca prethodnika prema zaposlenima iz njihovog radnog odnosa. Solidarana odgovornost tuženog „Srbija voz“ AD postojala bi samo u slučaju ako postoji razlika između vrednosti imovine tuženog „Železnice Srbije“ AD koja mu je preneta i vrednosti obaveza tog privrednog društva koja je preuzeo, i ograničena je visinom te razlike (član 505. stav 1. tačka 2. Zakona o privrednim društvima). U ovom slučaju vrednost imovine koja je preneta na tuženog „Srbija voz“ AD i vrednost obaveza koje je to privredno društvo preuzelo su jednake, a tužilac nije dokazao da je sa tuženim poslodavcem sledbenikom na drugačiji način ugovorio naplatu spornog novčanog potraživanja.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom, a na osnovu člana 414. stav 1. istog zakona, kao u trećem stavu izreke.

Odluka o troškovima postupka, sadržana u četvrtom stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi sa članovima 153. stav 1. i 154. ZPP. Tužiocu su priznati troškovi postupka za sastav tužbe i tri obrazložena podneska u iznosu od po 9.000,00 dinara, žalbe i revizije u iznosu od po 18.000,00 dinara; zastupanja na tri održana ročišta u iznosu od 10.500,00 dinara i dva neodržana ročišta u iznosu od po 6.000,00 dinara; predujma za veštačenje u iznosu od 10.000,00 dinara; sudske takse za tužbu, prvostepenu presudu, žalbu i drugostepenu presudu u iznosu od po 17.696,00 dinara, reviziju u iznosu od 35.392,00 dinara i odluku povodom revizije u iznosu od 53.088,00 dinara - ukupno 284.764,00 dinara. Tuženi nisu sodidarni dužnici i zato su, saglasno članu 160. stav 1. ZPP, dužni da tužiocu naknade troškove srazmerno svom udelu u predmetu spora. Udeo tuženog „Železnice Srbije“ AD u predmetu ovog s pora je 6,43% i srazmerno tom udelu on je dužan nadoknaditi tužiocu troškove postupka u iznosu od 18.310,00 dinara, a preostali deo troškova do dosuđenog iznosa dužan je nadoknaditi tuženi „Srbija voz“ AD. Na dosuđene troškove postupka tužiocu je priznato pravo na zateznu kamatu od izvršnosti presude, u smislu člana 277. stav 1. i člana 324. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić