Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, pobijajući je u celosti radi ujednačavanja sudske prakse.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13 – US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 dr.zakon), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao posebnoj, uzimajući u obzir sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja, razloge za odluku o tužbenom zahtevu, kao i sadržinu revizijskih navoda.

Predmet tražene pravne zaštite je naknada materijalne štete u vidu izgubljene dobiti zbog nezakonitog rada komunalnih i drugih javnih preduzeća, čiji je osnivač grad, a pobijanom drugostepenom potvrđena je prvostepena presuda u delu kojim je usvojen zahtev tužioca, dok je preinačena odluka o kamati tako što je ista dosuđena od momenta donošenja sudske odluke, s pozivom na član 189. stav 2. ZOO, pri čemu je sud imao u vidu protek vremena od dana veštačenja 24.05.2017. godine do donošenja sudske odluke 27.04.2019. godine. Odluka o troškovima postupka je doneta prema uspehu stranaka u žalbenom postupku .

Po oceni revizijskog suda, obrazloženje pobijane presude ne odstupa od sudske prakse u tumačenju u primeni materijalnog prava u konkretnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, u vezi sa zakonskim razlozima datim za odbijanje tužbenog zahteva za isplatu kamate od dana veštačenja, te dosuđivanjem kamate od dana donošenja sudske odluke. Takođe, posebnom revizijom pobija se odluka o troškovima postupka, o kojima je sud odlučio srazmerno uspehu stranaka u postupku, pa nije reč o uskraćivanju tužioca u pravu na naknadu troškova postupka. U obzir je uzeto i to da je institut izuzetne dozvoljenosti revizije rezervisan isključivo za pitanja iz domena primene materijalnog prava, a u konkretnom slučaju pravno pitanje koje se u reviziji navodi kao sporno je procesno pitanje.

Imajući u vidu da presude koje je tužilac priložio ne potkrepljuju njegovu tvrdnju o neujednačenoj sudskoj praksi, Vrhovni sud je našao da u konkretnom slučaju ne postoji potreba za novim ni ujednačenim tumačenjem prava, pa je stoga odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije i u smislu odredaba člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi sa članom 468. stav 1. i 479. stav 6. ZPP i ocenio da je i u smislu tih zakonskih odredaba revizija tužioca nedozvoljena.

Zakonom o parničnom postupku je propisano da su sporovi male vrednosti sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potražiavanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podonošenja tužbe (član 468. stav 1.) i da u sporu male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda revizija nije dozvoljena (član 479. stav 6.), kao i da je revizija nedozvoljena (član 410. stav 2. tačka 5.) ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. st. 1. i 3.), osim iz člana 404. ovog zakona.

Postupak u ovoj pravnoj stvari je započet 23.02.2018. godine, radi naknade štete u visini 11.636,00 dinara, pa se u konkretnom slučaju radi o sporu male vrednosti, u kome revizija nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 479. stav 6. ZPP.

S obzirom da je pobijanom presudom donetom u drugom stepenu odlučeno u sporu male vrednosti da u takvom sporu nije dozvoljena revizija, Vrhovni sud je odlučio kao u drugom stavu izreke, na osnovu člana 413. ZPP.

Nije od uticaja što je pobijanom presudom prvostepena presuda preinačena, jer je preinačena odluka o kamati u sporu male vrednosti, u kome se inače ne primenjuje odredba člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, prema kojoj je revizija uvek dozvoljena kad drugostepeni sud preinači prvostepenu presudu i odluči o zahtevima stranaka.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić