Prema članu 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18 i 18/20), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. istog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana, odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Predmet tražene pravne zaštite o kome je odlučeno pobijanom presudom, je isplata razlike zarade po osnovu prekovremenog rada i isplata na ime manje isplaćenih troškova prevoza, za sporni period. O pravu tužilje na isplatu razlike zarade nižestepeni sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke revizijskog suda, a u vezi primene odredbe čl.53. Zakona o radu, u situaciji kada je tužilja u utuženom periodu, na osnovu naloga neposrednog rukovodioca, ostvarila časove rada duže od punog radnog vremena, i u toku cele godine radila duže od ugovorenog radnog vremena. Takođe, o pravu tužilje na naknadu troškova prevoza u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, kada poslodavac nije obezebedio sopstveni prevoz, odlučeno je pravilnom primenom prava iz čl.118. st.1 tač. 3 Zakona o radu. Radi se o pravu koje je ustanovljeno zakonom, što znači, saglasno odredbi čl. 8 st. 1 toga zakona, da se opštim aktom kod poslodavca ili ugovorom o radu, to pravo ne može oduzeti ili umanjiti. Ukazivanje revizije na postojanje drugačijih odluka u parnicama sa istim ili sličnim osnovom, ne ukazuje nužno na drugačiji pravni stav, jer pravilna primena prava u sporovima sa zahtevima kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. Imajući u vidu navedeno, u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnoravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, pa nisu ispunjeni uslovi iz člana 404 stav 1. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije u granicama svojih ovlašćenja na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, a u vezi člana 413. ZPP, pa je utvrdio da revizija tuženog nije dozvoljena.

Članom 441. ZPP je propisano, da je, revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa, revizija je dozvoljena pod istim uslovima, kao i u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.

Članom 403. stav 3. ZPP, je propisano, da, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 07.05.2019. godine, a vrednost predmeta spora je 301.106,43 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni sud, primenom člana 403. stav 3. ZPP, našao da je revizija tuženog nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić