Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu reviziju je izjavio umešač na strani tužioca - Grad Beograd blagovremeno, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 399. („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14... 18/20) Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 369. stav 2. Zakona o parničnom postupku na koju se ukazuje revizijom, nije revizijski razlog propisan članom 398. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sada pokojni BB je dana 04.01.1976. godine zaključio brak sa tuženom AA i sa istom započeo da živi u kući u Beogradu, ul. ... br. .. . Taj brak je poništen presudom Okružnog suda u Beogradu P 2236/77 od 14.07.1977. godine, koja je postala pravnosnažna 25.01.1979. godine, na osnovu člana 32. tada važećeg Zakona o braku iz razloga, što isti nije zaključen u cilju zajedničkog života bračnih drugova. BB je dana 29.12.1977. godine sačinio pismeni testament pred svedocima u kome je navedeno: „Moja treća žena AA koja je sa mnom u braku i sa kojom nemam poroda, ali želim da je proglasim i učinim raspored svoje imovine i da je nagradim svojom imovinom ... celokupnu nepokretnost koja se na dan moje smrti bude zatekla u mojoj svojini, uključujući sve pokretne stvari, kao i gotov novac ostavljam svojoj venčanoj ženi AA, rođena ..., AA. Ovim želim da je nagradim kao dobru domaćicu koja se jedino brine o meni i kao mom jedinom dobrotvoru. Ova moja poslednja volja i moj zavet kojim isključujem sve moje srodnike koji bi eventualno po zakonskom redu o nasleđivanju mogli da me naslede, kao i sve srodnike moje žene AA koji bi mogli da je naslede, izuzev njenog malodobnog sina VV. Ovo je moja poslednja želja i izjava koju dajem bez ičije privole, koju sam dao pred dva punoletna svedoka koji su nesrodni sa mnom, te testament isključivo priznajem za svoj. Izjavljujem pred dva punoletna svedoka: GG iz ..., ulica ... broj .. i DD iz ..., ulica ... broj .. i svojeručno ga potpisujem uz njihovo prisustvo u Beogradu 29.12.1977. godine.“ Testator nije lično sastavio testament već je po njegovom kazivanju to učinio DD, pa je tekst testamenta pročitan pred pokojnim BB i svedocima GG i DD nakon čega se potpisao testator BB i testamentalni svedoci. Zaveštalac je preminuo ...1980. godine a testament je proglašen na zapisniku dana 19.03.2008. godine pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u ostavinskom postupku O br. 119/08, kada je tužena dala nasledničku izjavu kojom je priznala pravnu važnost proglašenog zaveštanja i prihvatila se nasledstva koje joj je istim ostavljeno. Nalazom i mišljenjem sudskih veštaka trasologa mr Miroslava Busarčevića i veštaka iz oblasti grafoskopije Ljubana Lončarevića utvrđeno je da sporno zaveštanje sadrži karakteristike višedecenijski starog dokumenta, ali da ne postoji egzaktan način na koji bi bilo moguće utvrditi tačno vreme kada je sačinjen. Takođe potpis testatora na zaveštanju predstavlja svojeručni potpis sada pok. BB.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti testamenta.

Odredbom člana 59. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik SRS“, br. 52/74, 1/80) koji je bio na snazi u vreme sačinjavanja predmetnog testamenta, propisano je da testament može napraviti svako lice sposobno za rasuđivanje koje je navršilo 16 godina života (stav 1); testament je ništav ako u vreme njegovog pravljenja zaveštalac nije imao 16 godina života i nije bio sposoban za rasuđivanje (stav 2); gubitak sposobnosti za rasuđivanje koji bi nastupio pošto je testament napravljen ne utiče na njegovu punovažnost (stav 3).

Odredbom člana 60. Zakona propisano je da je ništav testament ako je zaveštalac bio nateran pretnjom ili prinudom da ga napravi ili se odlučio da ga napravi usled toga što je bio prevaren ili što se nalazio u zabludi (stav 1.); pretnja prinuda ili prevara povlači ništavost testamenta i kad potiče od trećeg lica (stav 2.); raspolaganja testamentom su ništava i kad postoji zabluda o činjenicama koje su pobudile zaveštaoca da učini ta raspolaganja (stav 3.); ako su samo neke odredbe testamenta napravljene pod pretnjom ili prinudom, usled prevare ili u zabludi onda su samo one ništave (stav 4.).

Odredbom člana 61. istog zakona propisano je da poništenje testamenta zbog zaveštaočeve nesposobnosti za rasuđivanje ili zbog toga što zaveštalac nije imao 16 godina, kao i poništenje testamenta ili pojedinih njegovih odredbi zbog pretnje ili prinude, prevare ili zablude, može tražiti samo lice koji ima pravni interes, i to u roku od godinu dana od dana kada je doznalo za postojanje uzroka ništavosti, a najdalje za 10 godina od proglašenja testamenta (stav 1); rok od godine dana ne može početi da teče pre proglašenja testamenta (stav 2.).

Odredbom člana 62. istog zakona propisano je da je punovažan onaj testament koji je napravljen u obliku utvrđenom u zakonu i pod uslovima predviđenim zakonom.

Odredbom člana 64. Zakona o nasleđivanju propisano je da zaveštalac koji zna da čita i piše može napraviti testament na taj način što će ispravu koju mu je neko drugi sastavio svojeručno potpisati u prisustvu dva svedoka, izjavljujući pred njima da je to njegov testament (stav 1.); svedoci će se potpisati na samom testamentu, a korisno je da se naznači njihovo svojstvo svedoka (stav 2.).

Procedura sastavlja pismenog testamenta pred svedocima regulisana je Zakonom o nasleđivanju koji zahteva strogu formalnost pri sačinjavanju ovog pravnog akta. Za punovažnost ovako sačinjenog testamenta potrebno je da je već sastavljen tekst odnosno ispravu testator svojeručno potpisao u prisustvu dva svedoka izjavljujući pred njima da je to njegov testament, nakon čega se na samom testamentu potpisuju i testamentalni svedoci, potvrđujući na taj način autentičnost potpisa testatora i izjavu da priznaje taj testament za svoju poslednju volju. Zaveštalac na taj način priznaje testament kao izbor svoje volje, a uloga svedoka je u potvrđivanju upravo tog priznanja i potvrđivanju njihovog svojstva svedoka koji su prisustvovali tom činu.

Imajući u vidu da je u toku postupka utvrđeno da je testator, sada pokojni BB, pred dva istovremeno prisutna svedoka izjavio da je testament koji je po njegovom kazivanju sastavio jedan od testamentalnih svedoka, njegova poslednja volja – njegov testament, te da je isti svojeručno potpisao, nakon čega su testament potpisali i testamentalni svedoci, to predmetni testament ispunjava sve uslove forme propisane odredbom člana 64. Zakona o nasleđivanju.

Osim navedenog pravilno su nižestepeni sudovi utvrdili da tokom trajanja parnice tužilac nije pružio dokaze na okolnost da je testament sačinjen pod uticajem pretnje, prinude ili u zabludi o činjenicama koje su testatora pobudile da sačini testament, niti je testator bio nesposoban za rasuđivanje, već se neosnovano u reviziji ističe sumnja u pogledu tih okolnosti, kako je to pravilno i utvrdio drugostepeni sud, jer je navedeno već isticano i cenjeno i u žalbenom postupku. U postupku je utvrđeno da je testament sačinjen 29.12.1977. godine, da je testator do kraja života živeo sa AA, da je preminuo ...1980. godine i da sve do svoje smrti nije opozvao testament niti je tražio utvrđenje ništavosti istog.

Revizijskim navodima ponavljaju se razlozi već isticani u žalbenom postupku, koji su pravilno i detaljno cenjeni od strane drugostepenog suda i na koje upućuje ovaj sud, a istima se osporava činjenično stanje, što nije dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Sa iznetih razloga, neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Na osnovu člana 405. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić