Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju, a troškove za sastav tog odgovora je tražio.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23-dr. zakon) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme po osnovu ugovora o radu broj .. od 27.12.2010. godine, a aneksom ugovora o radu od 09.04.2019. godine, raspoređena je na radno mesto „radnik na ...“. Rešenjem tuženog broj .. od 04.11.2019. godine, tužilji je otkazan navedeni ugovor o radu sa svim aneksima, usled prestanka potrebe za obavljanjem poslova na koje je raspoređena u smislu člana 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu i isplaćena joj je otpremnina od strane tuženog u skladu sa navedenim rešenjem u iznosu od 114.914,31 dinara. Navedenom rešenju, prethodilo je donošenje Odluke o ukidanju radnih mesta broj XXXXI-68/19 od 30.09.2019. godine i Odluke o izmeni Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova i radnih zadataka kod tuženog broj XXXXI- 69/19 od 30.09.2019. godine, kojima je smanjen broj zaposlenih kod tuženog i ukinuto radno mesto radnika na ..., na kom je tužilja bila raspoređena. Navedeni akti objavljeni su na oglasnoj tabli tuženog i stupili su na pravnu snagu pre donošenja osporenog rešenja. Tuženi je doneo i Program rešavanja viška zaposlenih broj 431 od 31.10.2019. godine, kojim su utvrđeni razlozi za njegovo donošenje i ukupan broj zaposlenih kod poslodavca, kvalifikaciona struktura, godine starosti i staž osiguranja zaposlenih koji su višak i poslovi koje obavljaju, kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih, mere za zapošljavanje, sredstva za rešavanje socijalno- ekonomskog položaja viška zaposlenih i rok u kome će biti otkazani ugovori o radu. Navedeni program je dostavljen Nacionalnoj službi za zapošljavanje i sindikalnim organizacijama, na koji su se oni izjasnili. Tuženi je uputio pozive Privrednom društvu „Tref Socks“ Ivanjica, Privrednom društvu „Tref Calze“ Ivanjica, Društvu za proizvodnju i trgovinu „Lider – teh“ d.o.o. Ivanjica i SZR „Svila“ Arilje, da se pridruže naporima radi pronalaženja najboljeg mogućeg rešenja za zaposlene, te da se, ukoliko imaju potrebu za angažovanjem zaposlenih na nekoj od radnih pozicija u okviru njihove kompanije, obrate društvu ili Nacionalnoj službi za zapošljavanje.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužilje za poništaj osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje na rad, uz ocenu da su se u konkretnom slučaju stekli uslovi za otkaz ugovora o radu tužilji primenom člana 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu, zbog prestanka potrebe za njenim radom. Prema njihovom stanovištu, deo autonomije poslodavca, koji samostalno utvrđuje organizacionu strukturu i poslove koji se vrše u organizacionim delovima poslodavca, jeste i da vršenje određenih poslova organizuje putem jednog ili više izvršilaca na način kako smatra da je to u njegovom najboljem interesu, uz obavezu poštovanja imperativnih zakonskih normi u pogledu zaštite prava zaposlenih, pri čemu nije u nadležnosti suda da ispituje i ceni celishodnost takvog postupanja poslodavca. Tuženi u konkretnom slučaju nije postupio suprotno odredbi člana 182. stav 1. Zakona o radu, jer na poslovima koje je tužilja obavljala, a koji su opštim aktom tuženog ukinuti, nije zaposlio druga lica, već je vršenje dela tih poslova rasporedio na izvršioce drugih radnih mesta, sve u skladu sa pravom poslodavca da prema svojim potrebama, u cilju racionalizacije i uštede i u skladu sa svojom poslovnom politikom, samostalno odredi način na koji će organizovati proces rada i obavljanje pojedinačnih poslova. Takođe, kako je tužiljino radno mesto ukinuto, poslodavac ( ovde tuženi) nije u obavezi da primeni kriterijume radi odlučivanja ko će od zaposlenih biti proglašen za zaposlenog za čijim radom je prestala potreba.

Po oceni Vrhovnog suda, pobijana presuda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, ... 95/18), propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Odredbama čl. 153-160. Zakona o radu, regulisan je način rešavanja viška zaposlenih. Prema članu 153. Zakona o radu, poslodavac je dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih, ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme, a članom 155. je propisano šta program treba da sadrži i ko su donosioci programa. Članom 154. istog zakona, je propisana obaveza poslodavca da, pre donošenja programa, u saradnji sa reprezentativnim sindikatom kod poslodavca i republičkom organizacijom nadležnom za zapošljavanje, preduzme odgovarajuće mere za novo zapošljavanje viška zaposlenih, a članom 156. obaveza sindikata da dostavi mišljenje, kao i republičke organizacije nadležne za zapošljavanje da dostavi predlog mera. Odredbama čl. 158. i 159. ovog zakona, propisana je obaveza poslodavca da zaposlenom za čijim radom je prestala potreba isplati otpremninu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, kada su na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu, odbili tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanja na rad. Za svoje odluke dali su razloge koje u potpunosti prihvata i Vrhovni sud. Naime, i po stanovištu ovog suda, u konkretnom slučaju je postojao osnov za primenu otkaznog razloga propisanog članom 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu, jer je radno mesto na kojem je tužilja bila raspoređena ukinuto, a tuženi nije mogao tužilji da obezbedi premeštaj na drugo odgovarajuće radno mesto, niti da sprovede neku od mera iz člana 155. stav 1. tačka 5) Zakona o radu. U toj situaciji, kada je radno mesto ukinuto, tuženi nije bio u obavezi da primeni kriterijume propisane zakonom i kolektivnim ugovorom tuženog, jer je primena kriterijuma obavezna samo u situaciji smanjenja broja izvršilaca na istom radnom mestu, što ovde nije slučaj. Činjenica da su poslovi ukinutog radnog mesta na koje je tužilja bila raspoređena nastavili da se obavljaju kod tuženog od strane drugih zaposlenih je bez uticaja, jer je autonomno pravo poslodavca da samostalno, prema svojim potrebama, u cilju racionalizacije i uštede i u skladu sa svojom poslovnom politikom, odredi način na koji će organizovati proces rada i obavljanje poslova, pa sud ne može ceniti njihovu celishodnost i opravdanost. Kako je tužilji pre otkaza ugovora o radu isplaćena otpremnina, postupak otkaza po navedenom osnovu je sproveden u svemu u skladu sa zakonom.

Imajući u vidu sve izloženo, Vrhovni sud je našao da reviziju treba odbiti kao neosnovanu, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tužilje odbijena kao neosnovana, odbijen je i njen zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, dok troškovi sastava odgovora na reviziju tuženog nisu nužni troškovi, pa je na osnovu čl. 153. i 154. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom i trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić