Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči na osnovu člana 404. ZPP.

Odredbom člana 404. stav 1. ZPP propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Stavom 2. istog člana propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Predmet tužbenog zahteva u ovom sporu je naknada materijalne štete u iznosu od 1.909.000,00 dinara prouzrokovane neisporučenjem stana – u stambenoj zgradi u Beogradu u ulici ..., na osnovu ugovora od 17.10.2001. godine, kojim se tuženi kao investitor obavezao da za ustupljeno pravo iz ovog ugovora, vlasniku stana broj 3, VV bez naknade, prenese u svojinu garsonjeru površine 20 m2. Ugovorom o ustupanju potraživanja (cesija) od 30.04.2002. godine, VV je sva potraživanja koja ima prema investitoru prenela na sestru GG, čiji je pravni sledbenik tužilac. Nakon smrti VV, kao vlasnik stana broj 3 legitimisao se DD, kao davalac izdržavanja. Aneksom ugovora od 14.07.2004. godine, koji je zaključen između Saveta zgrade u ulici ... i investitora, ovde tuženog, izmenjena je obaveza izgradnje garsonjere po ugovoru od 17.10.2001. godine i ugovoreno proširenje postojećih stambenih jedinica. Predmetna garsonjera nije izgrađena i predata. Nižestepeni sudovi su zaključili da sporni aneks ne proizvodi pravno dejstvo u odnosu na tužioca i da tužilac ima pravo da u svojstvu poverioca zahteva ispunjenje onoga što je u korist pokojne VV bilo ugovoreno 17.10.2001. godine, jer ugovor o cesiji predstavlja punovažan pravni posao. Pravni prethodnik tužioca je pravo iz ugovora stekao za života VV, a DD tek momentom njene smrti stekao pravo svojine na stanu broj 3, pa nije bio ovlašćen za davanje saglasnosti za zaključenje aneksa ugovora, jer je raspolagao pravom koje nije imao i kojim je raspolagala za života VV.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane pobijane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi koje propisuje odredba člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. O obavezi tuženog na naknadu štete zbog neisporučivanja stana-garsonjere, odlučeno je sa stanovišta pravne prirode ugovora o načinu uređenja međusobnih odnosa od 17.10.2001. godine (overen 18.10.2001. godine), ugovora o ustupanju potraživanja od 30.04.2002. godine i pravnog dejstva aneksa ugovora o načinu uređenja međusobnih odnosa od 14.07.2004. godine, kojim je izmenjena obaveza izgradnje garsonjere po ugovoru od 17.10.2001. godine. Navodima revizije se, kroz ukazivanje na pogrešnu primenu materijalnog prava, zapravo osporava utvrđeno činjeničnog stanja, što nije zakonom propisan razlog za izjavljivanje posebne revizije.

Kako ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, niti potreba za ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava o navedenom pravnom pitanju, sledi da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP da bi se dozvolilo odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog.

U skladu sa iznetim, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu odredbe člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Vrednost predmeta spora iznosi 1.909.000,00 dinara. Kako ne postoji revizijski cenzus za odlučivanje o reviziji tuženog, sledi da je revizija nedozvoljena.

U skladu sa iznetim, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke, na osnovu člana 413. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić