Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 1259/18 od 22.02.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilaca AA i VV i tužene, i potvrđena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke u odnosu na tužioce AA i VV, u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u odnosu na tužioca BB, kao i u stavu petom izreke u odnosu na troškove postupka, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca BB, kojim je tražio da se utvrdi da je u odnosu na njega zaključkom Vlade Republike Srbije 05 br. 401/161/2008 od 17.01.2008. godine izvršena diskriminacija na osnovu mesta rođenja i prebivališta, na način bliže opisan u ovom stavu izreke i obavezana tužena da tužiocima AA i VV naknadi troškove postupka u iznosu od 110.550,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca BB za naknadu troškova postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev 3636/2018 od 21.06.2019. godine reviziju tužilaca odbio kao neosnovanu.

Odlukom Ustavnog suda Republike Srbije Už 274/2019 od 14.09.2023. godine usvojena je ustavna žalba AA i VV i utvrđeno da je navedenom presudom Vrhovnog kasacionog suda u delu kojim je odlučeno o reviziji ovih podnosilaca ustavne žalbe u pogledu zahteva za naknadu materijalne štete, povređeno pravo ovih podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, i u tom delu je poništena presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev 3636/2018 od 21.06.2019. godine i određeno da isti sud donese novu odluku o tom delu njihove revizije izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 1259/18 od 22.02.2018. godine. U obrazloženju odluke Ustavnog suda izneti su razlozi neprihvatljivosti ocene revizijskog suda o osnovanosti prigovora zastarelosti potraživanja naknade materijalne štete ovim tužiocima.

Vrhovni sud je na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23) ispitao pravnosnažnu presudu drugostepenog suda u delu koji se odnosi na zahtev za naknadu materijalne štete tužiocima AA i VV i našao da je revizija u tom delu osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP-a, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su kao vojni obveznici bili mobilisani i vojno angažovani u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije, tužilac AA u periodu od 24.03-18.06.1999. godine, a tužilac VV u period od 28.03-12.06.1999. godine. Sporazumom između Vlade Republike Srbije i Štrajkačkog odbora ratnih vojnih rezervista nerazvijenih opština - Kuršumlija, Lebane, Bojnik, Žitorađa, Doljevac, Prokuplje i Blace, zaključenim 11.01.2008. godine, tužena se obavezala da rezervistima iz navedenih opština isplati ratne dnevnice u više mesečnih rata. Zaključkom Vlade RS od 17.01.2008. godine odlučeno je da se ratnim vojnim invalidima i rezervistima iz navedenih sedam opština, izvrši isplata novčanih naknada na koje se sporazum odnosi, prenosom novčanih sredstava na poseban račun opština, i isplatom uz uslov da se ta lica odreknu svih potraživanja u svim sporovima koje su vodili pred parničnim sudovima. Iz spiskova Računovodstvenog centra Ministarstva odbrane o izvršenim isplatama ratnih dnevnica proizlazi da je tužiocu AA tužena isplatila ratne vojne dnevnice samo za određeni vremenski period boravka na ratištu i to za: period od 01.04-15.04.1999. godine i od 16.04- 30.04.1999. godine iznos od po 1.012,50 dinara, od 01.05-15.05.1999. godine iznos od 1957,50 dinara, od 16.05-15.06.1999. godine iznos od 2.055,00 dinara i od 16.06- 18.06.1999. godine iznos od 180,00 dinara, odnosno ukupan iznos od 6.217,50 dinara. Za tužioca VV nema podataka o isplati dnevnica. Tužiocu AA dnevnice su obračunate u visini od po 67,50 dinara, u kojem su iznosu isplaćene i vojnim rezervistima Topličkog okruga, ali je rezervistima iz ovog okruga po zaključku Vlade iz 2008. godine isplaćen još i iznos od po 3.500,00 dinara po danu. Za navedeni zaključak Vlade tužioci su saznali tokom 2012. godine putem medija.

Kod iznetog stanja stvari, presudama nižestepenih sudova je utvrđeno da je Zaključkom Vlade RS od 17.01.2008. godine izvršena diskriminacija tužilaca na osnovu mesta prebivališta, iz razloga što tužena nije postupila jednako prema licima koja su bila u istoj ili sličnoj situaciji, jer nije svim vojnim rezervistima obezbedila jednako pravo, već ih je stavila u nejednak položaj time što je ''ratne dnevnice'' po osnovu navedenog zaključka isplatila samo ratnim rezervistima sa područja sedam navedenih opština, a ne i ratnim rezervistima sa područja drugih opština, među kojima su i tužioci. Odlučujući o zahtevu za naknadu materijalne i nematerijalne štete nižestepeni sudovi su zaključili da je osnovan prigovor zastarelosti ovog potraživanja, jer je rok zastarelosti zahteva za naknadu štete po osnovu diskriminacije počeo da teče od momenta donošenja Zaključka Vlade Republike Srbije od 17.01.2008. godine, te kako je tužba u ovoj parnici za naknadu materijalne štete podneta 16.01.2013. godine, a nematerijalne štete 09.08.2016. godine, to su protekli subjektivni i objektivni rokovi zastarelosti propisani članom 376. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni sud nalazi da su nižestepene presude u delu o naknadi materijalne štete tužiocima AA i VV zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava i to člana 77. i 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“ br. 29/78...„Službeni list SRJ“ br. 44/99) propisano je da se rok određen u nedeljama, mesecima ili godinama završava onog dana koji se po imenu i broju poklapa sa danom nastanka događaja od koga rok počinje da teče, a ako takvog dana nema u poslednjem mesecu, kraj roka pada na poslednji dan tog meseca. Ako poslednji dan roka pada u dan kada je zakonom određeno da se ne radi, kao poslednji dan roka računa se sledeći radni dan (član 77. stav 2. i 3.). Potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. U svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. stav 1. i 2.). Zastarevanje se prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja (član 388.).

Kod utvrđenog da je Zaključak Vlade RS kao akt kojim je tužiocima AA i VV usled diskriminatorskog postupanja tužene prouzrokovana šteta, donet 17.01.2008. godine, to je poslednji dan objektivnog roka zastarelosti potraživanja naknade štete bio 17.01.2013. godine (četvrtak), u skladu sa članom 77. ZOO, te kako su tužioci o postojanju navedenog zaključka saznali 2012. godine putem medija, a naknadu materijalne štete zahtevali 16.01.2013. godine, to nije protekao ni objektivni ni subjektivni rok zastarelosti potraživanja naknade štete. Zbog navedenog, osnovani su revizijski navodi da su nižestepeni sudovi kod ocene prigovora zastarelosti pogrešno primenili materijalno pravo kada su zaključili da je potraživanje naknade prouzrokovane materijalne štete zastarelo, te u tom delu odbili tužbeni zahtev tužilaca AA i VV.

Imajući u vidu da ovim tužiocima nije isplaćena naknada kao rezervistima Topličkog okruga u visini od 3.567,50 dinara za svaki dan proveden na ratištu, koji iznos predstavlja zbir iznosa dnevnice koja je isplaćivana vojnim rezervistima (67,50 dinara) i iznosa dnevnice koja je isplaćena rezervistima Topličkog okruga po zaključku Vlade iz 2008. godine (3.500,00 dinara), to za tužioca AA za period od 24.03.1999. godine zaključno sa 31.03.1999. godine razlika između isplaćenih i pripadajućih dnevnica za ceo period boravka na ratištu iznosi 304.155,00 dinara, a kako za tužioca VV nema dokaza o isplati vojnih dnevnica za ceo period boravka na ratištu radi se o neisplaćenom iznosu od 274.697,50 dinara, te je u granicama postavljenog tužbenog zahteva, u smislu člana 3. stav 1. ZPP, tužena u obavezi da tužiocima isplati iznos od po 265.999,00 dinara, koliko su tužioci tužbenom zahtevom tražili. Na dosuđeni iznos naknade štete tužiocima pripada i zakonska zatezna kamata od dana podnošenja tužbe, u skladu sa članom 277. ZOO.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako su tužioci AA i VV uspeli u postupku po reviziji sa zahtevom za naknadu materijalne štete, to im na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi postupka prema ostvarenom uspehu. Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu, te tužiocima pripadaju troškovi u ukupnom iznosu od 69.359,94 dinara i to: za sastav revizije iznos od 24.000,00 dinara i sudske takse na reviziju u iznosu od 45.359,94 dinara.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić