Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, revizije su blagovremeno izjavili tužilja i tuženi BB, i to: tužilja zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, pobijajući je u stavu prvom, drugom i odbijajućem delu stava trećeg izreke, a tuženi BB iz razloga predviđenih članom 407. ZPP, navodima iz čije sadržine proizlazi da istu pobija u usvajajućem delu stava trećeg i stavu petom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...10/23), Vrhovni sud je ocenio da su revizije neosnovane.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju revizija tuženog ukazuje, revizija se ne može podneti, prema članu 407. stav 1. ZPP. Pobijana presuda sadrži jasne i neprotivrečne razloge o odlučnim činjenicama i odgovarajuće pravne razloge koji opredeljuju odluke o procesnim i metrijalno-pravnim pitanjima i zahtevima stavljenim u postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, roditelji stranaka, sada pok. DD i pok. GG u braku su bili od 1940. godine do smrti pok. GG ...1993. godine. DD preminula je u julu 1995. godine. U toku trajanja njihove zajednice života, zajedno sa snahom ĐĐ sazidali su dvojnu kuću u ulici ... broj .. u Beogradu, koja je po vertikali podeljena. ĐĐ je svoju polovinu kuće prodala 1964. godine EE i ŽŽ. Zaključenjem sudskog poravnanja u vanparničnom postupku u 1976. godini regulisana je deoba izgrađene dvojne kuće, na način da učesnicima EE i ŽŽ pripada stan u parteru i suterenske prostorije – desna strana posmatrano od ulice, a učesniku GG pripada stan na spratu, tavanske prostorije i suterenske prostorije - leva strana posmatrano sa ulice. Saglasno tome, GG je upisan kao vlasnik na trosobnom stanu broj 2 površine 71,94 m2 na prvom spratu kuće broj .. u ulici ... na kp br. .. u zk.ul. .. KO ..., potom u katastru nepokretnosti u LN br. .. KO ... . Protiv njega je supruga DD pokrenula parnicu radi utvrđenja bračne tekovine, tužbom podnetom 15.04.1991.godine, okončanu nakon njihove smrti, presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 3097/00 od 07.03.2006. godine kojom je utvrđeno da je pok. DD vlasnik u 3/5 idealnih delova nepokretnosti – trosobnog stana broj 2 na prvom spratu, površine 71,94 m2 u Beogradu u ulici ... broj .., kao i srazmernog prava korišćenja tavanskih prostorija i suterenskih prostorija, i to leve strane posmatrano od ulice, sve upisano u zk.ul. .. KO Beograd 2, kao zk. telo II pod 2, kao i srazmernog prava korišćenja kp br. .., kp br. .. i kp br. .., upisanih u istom zk.ul, i suvlasnik u 1/5 idealnih delova na vikendici izgrađenoj u ... . Ovom imovinom DD je raspolagala zaveštanjem u korist ćerke AA, ovde tužilje. Parnica radi utvrđenja ništavosti njenog zaveštanja je okončana odbijanjem tužbenog zahteva. Pok. GG je imovinom raspolagao sudskim zaveštanjem od 30.05.1991. godine u korist sina, ovde tuženog BB. Njegovim zaveštanjem je obuhvaćena polovina trosobnog stana na prvom spratu, stan u suterenu i garaža u dvorištu. Stan u suterenu napravljen je u levoj strani suterenskih prostorija posmatrano sa ulice, za vreme trajanja braka GG i DD. U tom stanu je živeo sada pok. GG, a po njegovoj smrti živi sada tuženi BB.

Zaveštanje pok. GG je sačinjeno 30.05.1991.godine kod Trećeg opštinskog suda u Beogradu u predmetu R 657/91 i proglašeno 15.04.1993. godine u predmetu O 247/93. U zaveštanju je navedeno da je testator vlasnik jednoiposobnog stana u suterenu zgrade na označenoj adresi površine 42,2 m2 i trosobnog stana na prvom spratu u istoj zgradi površine 86 m2, da stan u suterenu i ½ stana na prvom spratu ostavlja svom sinu BB, kao i pravo korišćenja zajedničkih prostorija u zgradi, podrumu i tavanu, shodno delu stambenog prostora, te pravo korišćenja dvorišta i ostavlja mu u svojinu celu garažu koja se nalazi u dvorištu. Iskazan je i motiv zaveštaoca, navodima da je sin prema njemu ispoljavao znatno više brige i pažnje od ostalih članova porodice, supruge i dve kćeri, kao i da očekuje da će to i ubuduće činiti.

U zemljišnim knjigama postojao je upis zk tela II kuća sa dva trosobna stana, na trosobnom stanu broj 1 upisana su treća lica, a na trosobnom stanu broj 2 upisan GG kao zk telo III upisana je šupa na kp br. .. i .. bez dokaza o vlasništvu, a kao zk telo IV upisana garaža površine 16 m2 sa ostavom i kao vlasnik garaže upisana ZZ. Prema priloženom prepisu LN broj .. KO ... upisan je stan na prvom spratu i garaža, evidentiran je objekat nepoznate namene izgrađen bez odobrenja za gradnju, čiji vlasnik odnosno držalac nije utvrđen, na garaži kao objektu preuzetom iz zemljišnih knjiga upisana je kao isključivi vlasnik neparničar ZZ.

Ovako utvrđeno činjenično stanje rezultat je ocene dokaza izvedenih od strane drugostepenog suda, koji je postupio u skladu sa odredbom člana 383. stav 3. i 4. ZPP i po svojim ovlašćenjima ukinuo prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima, primenom člana 387. stav 1. tačka 6. istog zakona. U postupku koji je pokrenut tužbom podnetom 03.07.2009.godine radi utvrđenja ništavosti zaveštanja pok. GG, drugostepeni sud nije dozvolio preinačenje tužbe, isticanjem eventualnog tužbenog zahteva koji se odnosi na nužni nasledni deo tužilje, podneskom tužilje od 14.03.2016.godine, uz razložno datu ocenu da nisu ispunjeni uslovi iz člana 199. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Shodno tome, presudom drugostepenog suda odlučeno je o postojećem tužbenom zahtevu, koji je delimično usvojen u odnosu na tuženog BB i to za raspolaganje udelima većim od zaveštaocu pripadajućih, kojima on nije mogao punovlasno raspolagati, i odbijanjem tužbenog zahteva u odnosu na tuženu VV, uz obrazloženje da zaveštanjem nije raspolagano u njenu korist, da za nju nisu nastala bilo kakva prava ili obaveze spornim zaveštanjem i da ona nije pasivno legitimisana u sporu za utvrđenje ništavosti zaveštanja.

Pobijana presuda zasnovana je na razlozima da je ostavilac zaveštanjem raspolagao celim jednoiposobnim stanom u suterenu i ½ idealnog dela trosobnog stana broj 2 na prvom spratu, a njegov tekovinski stečen suvlasnički udeo iznosio je 2/5 idealnih delova, shodno suvlasničkom udelu njegove supruge koji je utvrđen u sporu za podelu bračne tekovine (3/5= 6/10), zbog čega je navedeno zaveštanje ništavo u odnosu na stan na prvom spratu za 1/10 idealnih delova (preko mere dozvoljenog raspolaganja svojim udelom od 2/5 = 4/10), a u odnosu na stan u suterenu za 3/5 idealnih delova, kao i za 3/5 idealnih delova u odnosu na pravo korišćenja zajedničkih prostorija u zgradi – podruma, tavana i dvorišta, sve u smislu člana 49. i 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Preko ovog, u granicama ovlašćenog raspolaganja ostavioca zaveštanjem, tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan. Raspolaganje sada pok. GG zaveštanjem u odnosu na garažu u dvorištu, dejstvo ne proizvodi, jer to nije imovina ostavioca, s obzirom da je garaža upisana kao svojina trećeg lica.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano se revizijama tužilje i tuženog BB osporava pravilnost primene materijalnog prava od strane drugosteprenog suda.

Porodičnim zakonom (''Službenom glasniku RS", br. 18/05...6/15) propisano je da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu (član 171. stav 1.) Zajedničkom imovinom supružnici upravljaju i raspolažu zajednički i sporazumno (član 174. stav 3.). Smatra se da je upis izvršen na ime oba supružnika i kada je izvršen na ime samo jednog od njih, osim ako nakon upisa nije zaključen pismeni sporazum supružnika o deobi zajedničke imovine odnosno bračni ugovor, ili je o pravima supružnika na nepokretnosti odlučivao sud (član 176. stav 2.). Deobom zajedničke imovine, u smislu ovog zakona, smatra se utvrđivanje suvlasničkog odnosno supoverilačkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini (član 177.).

U konkretnom slučaju, o pravima roditelja stranaka kao supružnika odlučio je sud, utvrđenjem da svojinski udeo majke stranaka iznosi 3/5 dela na nepokretnosti stečenoj u toku trajanja braka. Kod takvog stanja, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je spornim testamentom oca stranaka zahvaćen deo imovine njihove majke i da je u tom delu njegovo testamentalno raspolaganje ništavo. Prema utvrđenom, sada pok. GG je testamentom od 30.05.1991. godine opredelio imovinu koju ostavlja sinu, nakon pokretanja postupka deobe zajedničke imovine, prema čijem ishodu njegov svojinski udeo na nepokretnosti iznosi 2/5 dela. Drugostepeni sud je sa pravilnim polazištem na odredbama Porodičnog zakona, zaključio da je ostavilac testamentom raspolagao i suvlasničkim i sukorisničkim udelima koji nisu bili njegovi, već sada pok. DD. Sada pok. GG nije mogao raspolagati preko svog udela u pravima na nepokretnosti od 2/5 dela, te je preko toga njegovo testamentalno raspolaganje stanom u suterenu i pravom korišćenja zajedničkih prostorija u zgradi i polovinom stana na spratu, protivno prinudnim propisima u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, te ništavo za 1/10 idealnih delova u odnosu na stan na prvom spratu, a za 3/5 idealnih delova u odnosu na stan u suterenu i pravo korišćenja zajedničkih prostorija u zgradi – podruma, tavana i dvorišta, shodno suvlasničkom udelu sada pok. GG koji je utvrđen u sporu za podelu bračne tekovine.

Kod iznetog stanja regulative i utvrđenih činjenica u postupku, pravilna je ocena drugostepenog suda da je zaveštanje ništavo i bez dejstva u delu za koji je tužbeni zahtev usvojen, a da u preostalom punovažno zaveštanje dejstvo proizvodi.

Neosnovani su revizijski navodi tužilje da je drugostepeni sud pogrešno utvrdio da je predmetni testament ništav za 1/10 idealnih delova u odnosu na stan na prvom spratu, umesto za 3/5 idealnih delova, kod činjenice da testator tim stanom nije raspolagao u celini, već samo sa 1/2 idealnog dela, čime je pored svog suvlasničkog udela od 2/5= 4/10, zahvatio i deo tekovinskog udela svoje supruge u 1/10 dela. Takođe, bez uticaja su navodi revizije tužilje da je u vreme sačinjavanja spornog testamenta bio u toku postupak za podelu bračne tekovine i da je celokupna imovina bila obuhvaćena zabranom raspolaganja po rešenju o privremenoj meri od 20.06.1991. godine, a kojoj ne podleže sačinjenje testamenta 30.05.1991. godine. Testamentom se imovinom raspolaže za slučaj smrti.

Neprihvatljivi su navodi revizije tuženog BB da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, i to odredbe Zakona o nasleđivanju i propustio da utvrdi nedostojnost tužilje za nasleđivanje, u situaciji kada takav zahtev u postupku nije postavljen. Neosnovani su i navodi tuženog da je drugostepeni sud priznao svojinu na garažnom objektu trećem licu – ZZ, jer takvo dejstvo presuda ne proizvodi, već se prema stanju upisanog prava svojine na garaži ceni dejstvo zaveštanja.

Pri donošenju odluke, ovaj sud je cenio ostale revizijske navode, ali je zaključio da isti nisu od uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka, doneta u skladu sa odredbama člana 153. stav 1, 154. i 163. stav. 1-4 ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić