U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Mirosavljević, predsednika veća, Nadežde Vidić i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Dragićević, advokat iz ..., protiv tuženog JP EPS „Beograd“, Ogranak RB „Kolubara“ Lazarevac, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2066/22 od 21.07.2022. godine, u sednici veća održanoj 14.06.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2066/22 od 21.07.2022. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovana žalba tuženog i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Lazarevcu P1 855/19 od 11.05.2022. godine u stavu prvom i trećem izreke.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 77.522,42 dinara u roku od osam dana od dana prijema otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Lazarevcu P1 855/19 od 11.05.2022. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu na ime manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada, isplati mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao i da na dosuđene novčane iznose, uplati za tužioca doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičnom fondu za PIO. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu plati po osnovu manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao i da za tužioca uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za PIO na tražene iznose, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 79.180,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2066/22 od 21.07.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, pa je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao i da na dosuđene novčane iznose uplati za tužioca doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za PIO. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka, sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude, pa je odbijen kao neosnovan zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 79.180,00 dinara. Obavezna je tužilac da tuženom plati troškove prvostepenog postupka u iznosu od 1.670,00 dinara. Obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 5.680,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20) Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme i rad je obavljao tako što je svaki drugi dan radio u vremenu od 07,00 do 19,00 časova, zatim 36 sati pauze, pa zatim ponovo u istom režimu rada pri čemu druga grupa radnika, dok je tužilac sa ostalim zaposlenima iz svoje grupe na pauzi, zatim radi tog narednog dana takođe od 07,00 do 19,00 časova. Tuženi prilikom obračuna isplate zarade tužiocu, zaradu nije uvećavao po osnovu smenskog rada za 8,9% shodno odredbi člana 38. stav 1. tačka 4) PKU.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, ocenivši da je tužilac u navedenom vremenskom periodu radio u smenama i zato ima pravo na uvećanu zaradu u skladu sa članom 104. stav 1, 105., 108, 118. Zakona o radu i članom 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora tuženog, u visini utvrđenoj veštačenjem.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Po nalaženju tog suda, način rada tužioca nema karakter smenskog rada zbog čega on neosnovano potražuje od tuženog isplatu po tom osnovu.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 108. stav 1. tačka 2. i 3. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/05...32/13, 75/14), propisano je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu i to: za rad noću, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade - najmanje 26% od osnovice, za prekovremeni rad – najmanje 26% od osnovice, dok je stavom 4. istog člana propisano da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, kao što je uvećanje zarade po osnovu rada u smenama.

Odredbom člana 7. stav 2. tačka 2. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 15/15), propisano je da poslodavac donosi odluku o rasporedu, početku i završetku ranog vremena, polazeći od sledećeg: na radnim mestima gde proces rada traje neprekidno, rad se organizuje u smenama, pri čemu se pod smenskim radom podrazumeva rad u dve (po 12 sati) ili više smena (po 6 ili 8 sati) u toku radnog dana kada na istim sredstvima za rad, rade naizmenično najmanje dva zaposlena, ili dve grupe zaposlenih, pri čemu izmena smena može biti kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelja, dok je odredbom člana 38. stav 1. tačka 4. propisano da se osnovna zarada zaposlenog uvećava za rad u smenama za 8,9%.

Prema direktivi Evropske unije 2003/88 – ES smenski rad je definisan kao način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući i obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili bez prekida (kontinuiran ili diskontinuiran), iziskujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda danju ili noću, a turnus se u svom jezičkom značenju izjednačava sa smenskim radom (perturnum, po redu, redom). S obzirom da se pod turnusom podrazumeva utvrđen red u kome više lica jedno za drugim obavljaju neki posao radeći naizmenično i smenjujući se, između ova dva pojma nema nikakve razlike i predstavljaju sinonime. Direktiva Evropske unije nije izvor prava ali njena sadržina pomaže u tumačenju pojma smenskog rada koji naši zakoni ne sadrže.

Imajući u vidu utvrđene činjenice da tuženi tužiocu nije izvršio uvećanje zarade prema navedenim zakonskim odredbama i odredbama Kolektivnog ugovora koje su važile u spornom periodu, da je tužilac u utuženom periodu radio po modelu radnog vremena 12/36, Vrhovni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog na isplatu tražene razlike u zaradi po osnovu smenskog rada, sa pripadajućim doprinosima.

Po oceni Vrhovnog suda, kada se zaposleni na istom poslu smenjuju prema unapred utvrđenom redosledu, radi se o smenskom radu. Naime, rad u smenama je rad koji se neprekidno ili sa prekidima radi u najmanje 2 smene, bilo dnevne ili noćne, odnosno takva organizacija rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili sa prekidima u različito vreme tokom određenog perioda dana ili noći. Kako je u konkretnom slučaju kod ovakvog režima rada postojao kontinuitet, te imajući u vidu i činjenicu da je smenski rad priznat u opštem aktu tužene (Posebni kolektivni ugovor za Elektroprivredu Srbije), što ukazuje između ostalog da rad sa navedenim modelom radnog vremena predstavlja smenski rad, to je po oceni Vrhovnog suda pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac, u smislu odredbe člana 108. stav 3. Zakona o radu i člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije, ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, u utuženom periodu, a pravilno je prvostepeni sud obavezao tuženog da za tužioca izvrši uplatu doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom Fondu za PIO.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu isplati navedenu naknadu, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu presudu, tako što je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

S obzirom na izneto, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužiocu, prema uspehu u revizijskom postupku, primenom odredbi čl. 153, 154. i 163. ZPP pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, i to za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, za sudsku taksu na reviziju u iznosu od 23.808,97 dinara i za odluku o reviziji u iznosu od 35.713,45 dinara, što sve ukupno iznosi 77.522,42 dinara, primenom važeće Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama.

Predsednik veća - sudija

Dragana Mirosavljević s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić