Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2878/23 od 19.10.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana, žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom i drugom izreke. Stavom drugim izreke, odbijena je, kao neosnovana, žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavu trećem i četvrtom izreke. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu šestom izreke prvostepene presude i obavezan tuženi da tužilji na ime troškova prvostepenog postupka isplati iznos od 100.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 18.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupa, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom (član 404. ZPP).

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. ZPP, jer u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, odnosno pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, ne postoji potreba novog tumačenja prava, kao ni neujednačena sudska praksa. O zahtevu tužilje za isplatu razlike između minimalne zarade i isplaćene plate, odlučeno je uz primenu materijalnog prava koje ne odstupa od prakse izražene u odlukama Vrhovnog suda u kojima je odlučeno o zahtevima sa činjeničnim stanjem kao u ovoj pravnoj stvari. Pored toga, bitna povreda odredaba parničnog postupka, na koju revizija ukazuje, nije razlog za posebnu reviziju, čija je dozvoljenost uslovljena ispunjenjem uslova propisanih u članu 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Osim toga, tuženi nije uz reviziju dostavio presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj pravnoj stvari, pri čemu pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja.

Kako na osnovu iznetog proizilazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora podneta je 15.03.2021.godine, a podneskom od 03.08.2021.godine tužba je preinačena isticanjem (uz postojeće zahteve) i zahteva za isplatu razlike između minimalne zarade i isplaćene plate. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra na dan preinačenja tužbe.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora ne prelazi imovinski cenzus za dozvoljenost revizije, to je Vrhovni sud našao da je revizija tuženog nedozvoljena, u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić