Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1810/22 od 05.12.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P1 964/21 od 15.11.2021. godine i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu na ime dodatka na platu po osnovu dodatnog opterećenja na radu za period od 01.09.2017. do 01.09.2020. godine isplati iznos od 104.412,65 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.10.2021. godine do konačne isplate, kao i iznos od 27.198,18 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate do 01.10.2021. godine kao dana veštačenja. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da na ime tužioca Republičkom fondu PIO izvrši uplatu doprinosa za obavezno PIO osiguranje zaposlenih za period od 01.09.2017. do 01.09.2020. godine na osnovicu od 104.412,65 dinara, po stopi koja će važiti na dan uplate, kao i da o izvršenoj uplati dostavi dokaz tužiocu. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 27.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti odluke o troškovima postupka do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba ZPP iz člana 374. st. 1. i 2. tačka 2. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti je učinjena neka druga bitna povreda iz člana 374. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tužene na radnom mestu zastavnika na službi u Upravi regionalnog centra MO ... na formacijskom mestu referent za ... poslove – rukovodilac Odeljenja za ... poslove Uprave regionalnog centra MO ... . Pored svojih redovnih dužnosti navedenog formacijskog mesta, po naređenju načelnika Regionalnog centra počev od 19.03.2010. godine obavljao je i dužnost formacijskog mesta vozača. U vezi obavljanja tog posla izdati su odgovarajući putni nalozi. Tužilac se obratio tuženoj zahtevom za priznavanje prava na uvećanu zaradu po osnovu dodatka opterećenja na platu zbog obavljanja i poslova drugog formacijskog mesta – vozača. Svoj zahtev je temeljio na Pravilniku o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije od 20.04.2017. godine i Pravilnika o izmenama i dopunama Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije od 25.10.2018. godine. Rešenjem tužene od 30.01.2020. godine njegov zahtev je odbijen zbog nepostojanja odluke nadležnog starešine o postavljenju. To rešenje je potvrđeno od drugostepenog organa a tužilac nije pokrenuo upravni spor radi ostvarenja svog prava. U toku prvostepenog postupka obavljeno je veštačenje od strane veštaka ekonomske struke koji je utvrdio visinu potraživanja tužioca za utuženi period (01.09.2017. do 01.09.2020. godine).

Polazeći od odredbe 34. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije od 20.04.2017. godine gde je propisano da profesionalni pripadnik Vojske Srbije koji je određen za zastupnika aktom starešine nadležnog za rešavanje o stanjima u službi u skladu sa članom 69. stav 7. i članom 71. Zakona za vreme trajanja zastupanja ima pravo na dodatak za dodatno opterećenje u visini od 10% od svoje plate i člana 68. stav 8. i člana 71. Pravilnika o izmenama i dopunama Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije, kojim je predviđeno da je to pravo na naknadu za dodatno opterećenje opredeljeno u visini od 5% od svoje plate, to je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev tužioca.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovu pravnu argumentaciju prvostepenog suda nalazeći da je uslov za ostvarenje ovog prava da tužilac poseduje rešenje nadležnog starešine kojim se priznaje to pravo. Međutim, tužiocu je o navedenom pravu negativno odlučeno rešenjem od 30.01.2020. godine koje rešenje je doneto od načelnika Regionalnog centra MO ... . To rešenje je potvrđeno rešenjem Uprave za obaveze odbrane od 12.03.2020. godine. Tužilac nije podneo tužbu protiv drugostepenog rešenja radi pokretanja upravnog spora. Imajući u vidu da je konačnim rešenjem u upravnom postupku negativno odlučeno o tužiočevom pravu a da tužilac to pravo može ostvarivati pred sudom samo ako je pozitivno odlučeno o njegovom pravu pravnosnažnim i konačnim rešenjem upravnog organa ili ako je u tom sporu odlučeno pred Upravnim sudom u sporu pune jurisdikcije, što u ovom slučaju ne spori, to je zaključeno da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan, pa je preinačena prvostepena presuda i tužbeni zahtev tužioca odbijen.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo.

Naime, članom 34. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije od 20.04.2017. godine propisano je: profesionalni pripadnik Vojske Srbije koji je određen za zastupnika aktom starešine nadležnog za rešavanje o stanjima u službi u skladu sa članom 69. stav 7. i članom 71. Zakona za vreme trajanja zastupanja ima pravo na dodatak za dodatno opterećenje u visini od 10% od svoje plate. Prema Pravilniku o izmenama i dopunama Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije, pripadnik Vojske Srbije ima pravo na uvećanje svoje plate (član 68. stav 8. u vezi člana 71) za dodatno opterećenje u visini od 5% od svoje plate. Iz naznačenog podzakonskog akta, proizlazi da tužilac to svoje pravo crpi na osnovu tog akta. Činjenica da je čl. 141. i 142. Zakona o Vojsci Srbije predviđeno da se o pravima i obavezama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije odlučuje u upravnom postupku. Međutim, donošenjem posebnog rešenja vezano za ostvarivanje svog prava, ne znači da tužilac nema pravo na naknadu ako je obavljao taj posao a što je u toku prvostepenog postupka pravilno utvrđeno – da je obavljao i dodatni posao – vozača i da je tom prilikom uredno izdavan putni nalog. Donošenje posebnog rešenja od strane nadležnog starešine u suštini bi imalo funkciju sprovodbenog akta. Tužiocu nije priznato pravo koje mu je Pravilnikom predviđeno i u takvom slučaju isti je oštećen. U ovom slučaju radi se o pravu na naknadu štete a o tom pravu se može rešavati i u sudskom postupku, nezavisno od toga da li je uopšte i pokretan upravni postupak ili ne. Ukoliko je predviđeno da neko lice ima odgovarajuće pravo, nadležni organ je dužan da donese odluku i to pravo mu prizna. I u slučaju da nije podneo zahtev nadležnom starešini, tužilac bi imao pravo da ostvaruje svoje pravo na uvećanu naknadu i uplatu doprinosa nadležnom fondu, u sudskom postupku.

Imajući u vidu napred izneto, primenom člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odluka o troškovima revizijskog postupka sadržana u stavu drugom izreke, doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP. Tužioci su priznati troškovi revizijskog postupka na ime angažovanja punomoćnika – advokata za sastav revizije od 18.000,00 dinara, koliko je traženo a što je u skladu sa odredbama Advokatske tarife.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić