Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 248/23 od 21.02.2023. godine, odbijena je žalba tuženog i prvostepena presuda potvrđena u stavu prvom, drugom i petom izreke i odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, dela kojim je usvojen tužbeni zahtev za isplatu razlike do iznosa minimalne zarade po pojedinim mesecima u označenom vremenskom periodu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s predlogom da se o istoj odlučuje kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Prema članu 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. istog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Iz navedenog proizlazi da su zakonom izričito propisani dodatni, posebni uslovi pod kojima revizijski sud može izuzetno dozvoliti reviziju i odlučiti o ovom pravnom leku i onda kada revizija nije dozvoljena na osnovu člana 403. ZPP. Isticanje pogrešne primene materijalnog prava predstavlja zakonski razlog za izjavljivanje posebne revizije, isključivo ukoliko zbog pogrešne primene materijalnog prava u drugostepenoj odluci postoji potreba da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

U ovoj pravnoj stvari pravnosnažnom presudom odlučeno je o pravu tužilje na isplatu razlike između isplaćene zarade i minimalne zarade, primenom odredbe člana 111. Zakona o radu („Sl. Glasnik RS“ br. 24/05...95/18). O ovom pravu je odlučeno u skladu sa ujednačenom sudskom praksom u tumačenju i primeni materijalnog prava u kojoj je raspravljano pitanje prava zaposlenog na isplatu minimalne zarade, tako da zarada koju zaposleni ostvaruje svojim radom ne može biti niža od minimalne zarade za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno za vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom. Vrhovni sud ukazuje da je cilj isplate minimalne zarade da se obezbedi zaštita zaposlenih radi zadovoljavanja njihovih egzistencijalnih i socijalnih potreba, kao i potreba članova njihovih porodica, što je predviđeno i Konvencijom Međunarodne organizacije rada broj 131 o utvrđivanju minimalnih nadnica i Preporukom broj 136 o utvrđivanju minimalnih nadnica.

Revizijom nije konkretizovano pravno pitanje koje bi se razmatralo kroz institut izuzetne dozoljenosti revizije. Navodi revizije koje se odnose na utvrđeno činjenično stanje, ne mogu se uzeti u razmatranje kod ispitivanja uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije, jer to nisu razlozi ni za redovnu reviziju, prema članu 407. stav 2. ZPP, a ni za posebnu reviziju čija je dozvoljenost uslovljena ispunjenjem uslova propisanih u članu 401. stav 2. ZPP. Institut izuzetne dozvoljenosti revizije predviđen je isključivo za pitanja iz domena primene materijalnog prava i to pod uslovima koji su zakonom izričito propisani. Primenom ovog instituta ne mogu razmatrati procesna pitanja, niti navodi revizije da je predmetni zahtev stavljen u podnesku tužioca od 20.04.2022. godine, po kojem se tuženi izjasnio podneskom od 10.05.2022.godine, ne ističući prigovor zastarelosti potraživanja do zaključenja glavne rasprave 27.09.2022.godine. U reviziji se određeno ne ukazuje na ispunjenje uslova iz odredbe člana 404. stav 1. ZPP u ovoj pravnoj stvari.

Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj, jer ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse ni novo tumačenje prava, imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane presude nižestepenih sudova.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu u radnom sporu, dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, prema kome revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete podneta je 29.04.2021. godine, preinačena je 20.04.2022. godine i zatim 16.08.2022. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela iznosi 5.295,46 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni sud ocenio da je revizija tuženog nedozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić