Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), Vrhovni sud je oceno da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodima revizije tužioca da nisu cenjeni iskazi tužioca i pojedinih svedoka, te da pobijana presuda sadrži razloge koji su nerazumljivi i protivrečni sami sebi, ukazuje se na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP i člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, koje nisu propisane kao revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog raspoređen na poslovima vozača teretnog vozila do 12.02.2015. godine kada mu je radni odnos prestao. Osporenim rešenjem o otkazu ugovora o radu broj .. od 11.02.2015. godine, tužiocu je prestao radni odnos zbog učinjene teže povrede radne obaveze njegovom krivicom, koja se ogleda u nesavesnom i nemarnom izvršavanju radne obaveze, kao i necelishodnom i neodgovornom korišćenju sredstava rada, koje su propisane aktom poslodavca. U obrazloženju rešenja o prestanku radnog odnosa, pored ostalog, navedeno je: da je tužilac raspoređen na radno mesto vozača na osnovu Ugovora o radu od 01.11.2014. godine, da je dana 03.11.2014. godine učinio težu povredu radne obaveze jer je na osnovu putnog naloga broj .. prekoračio dozvoljeno vreme upravljanja vozilom time što je vozio u periodu od 05,30 do 21,59h, tako da je ukupan broj časova upravljanja motornim vozilom izneo 10 sati, 58 minuta i 44 sekunde, kao i dana 27.11.2014. godine, kada je na osnovu putnog naloga broj .., prekoračio dozvoljeno vreme upravljanja vozilom, time što je vozio u periodu od 05,53 do 22,24h, tako da je ukupan broj sati upravljanja motornim vozilom iznosio 12 časova 13 minuta i 11 sekundi, što je suprotno članu 243. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, te da iz iznetog proizlazi da tužilac nije poštovao obaveze propisane aktom poslodavca, kao ni zakonske odredbe sa kojima je bio upoznat i da je svojom krivicom izvršio teže povrede radne obaveze utvrđene ugovorom o radu i opštim aktom tuženog –nesavesno i nemarno izvršavanje radne obaveze i necelishodno i neodgovorno korišćenje sredstava rada, koje su propisane aktom poslodavca - čl. 5. Pravilnika o radnim obavezama i radnoj disciplini zaposlenih na radnom mestu vozača, a u skladu sa članom 179. stav 2. tačka 1. i 3. Zakona o radu. Tuženi je tužiocu pre donošenja osporenog rešenja dostavio Upozorenje broj 14 od 15.01.2015. godine, kojim je tužilac obavešten da su se stekli uslovi za otkaz ugovora o radu zbog navedenih povreda radnih obaveza. Tužilac je osporio navode iz upozorenja ističući da je za prekoračenje dozvoljenog vremena upravljanja vozilom kriv poslodavac, koji je naložio zaposlenom da upravlja vozilom duže od zakonom propisanog vremena. Veštačenjem od strane veštaka saobraćajne struke utvrđeno je da je tužilac dana 03.11.2014. godine, na relaciji Gornji Milanovac – Beograd – Velika Greda na osnovu putnog naloga broj .. od 03.04.2014. godine, prekoračio dozvoljeno vreme upravljanja vozilom jer je vozio u periodu od 05,30 do 21,59h, tako da je ukupan broj sati upravljanja motornim vozilom iznosio 10 sati, 58 minuta i 44 sekunde (što je više od maksimalno dozvoljenog vremena upravljanja – 9 sati dnevno), za razliku od situacije kada je 27.11.2014. godine, na osnovu putnog naloga broj .. od 27.11.2014. godine vozio na relaciji Gronji Milanovac – Niš – Vranje, kada nije prekoračio dozvoljeno vreme upravljanja vozilom (imao je ukupno vreme upravljanja vozilom od 8 sati i 48 minuta, što je manje od maksimalno dozvoljenog vremena upravljanja vozilom koje traje 9 sati dnevno). Kod tuženog nije bila praksa dozvoljena od strane poslodavca da vozači radi prikazivanja kraćeg vremena vožnje stavljaju u tahograf uloške tek nakon par časova vožnje, svi su vozači bili upoznati sa načinom korišćenja tahografa, uključujući i pravovremenu upotrebu preklopnika ili tastera kojima se evidentiraju aktivnosti vozača u vozilu, ili da se oko toga dogovaraju sa saobraćajnom policijom, kao ni da prekoračuju dozvoljeno vreme vožnje (svi vozači koji su vozili duže ture, a upravljali vozilom opremljeni krevetom, bili su u obavezi da nakon 9 časova vožnje prave pauze). U postupku nadzora nad tuženim povodom poštovanja propisa o bezbednosti saobraćaja, i to prekoračenja dozvoljenog vremena upravljanja vozilom, RS MUP PU Čačak (koja je o tome sastavila zapisnik dana 12.08.2015. godine) podnela je prekršajne prijave samo protiv dvojice vozača i to protiv tužioca, kome je otkazan ugovor o radu, i protiv drugog vozača, BB, kome nije otkazan ugovor o radu zato što je upravljao zastarelim kamionom koji nije bio opremljen ležajem za odmor vozača.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, a imajući u vidu da tužilac nije osporio da je 03.11.2014. godine, na relaciji Gornji Milanovac – Beograd – Velika Greda, prekoračio dozvoljeno vreme upravljanja vozilom, iako su mu, kao dugogodišnjem vozaču, bile poznate odredbe tada važećeg Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima koje se odnose na dozvoljenu dužinu upravljanja vozilom, prvostepeni sud je zaključio da tužbeni zahtev tužioca za poništaj osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu nije osnovan, jer je tužilac navedenog dana svojom krivicom učinio težu povredu radne obaveze, koja mu je osporenim rešenjem stavljena na teret, zbog čega je otkaz ugovora o radu pravilan i na zakonu osnovan.

I prema stanovištu drugostepenog suda, imajući u vidu da je tužilac 03.11.2014. godine prekoračio trajanje dnevnog vremena upravljanja vozilom, te da, u smislu člana 231. ZPP, nije dokazao da je do prekoračenja došlo isključivo iz razloga vezanih za poslodavca, iako je to tokom postupka tvrdio, proizlazi da je tužilac svojom krivicom izvršio predmetne povrede radnih obaveza, čime su se stekli uslovi za otkaz ugovora o radu predviđeni članom 179. stav 2. tačka 1. i 3. Zakona o radu i članom 5. Pravilnika o radnim obavezama i radnoj disciplini zaposlenih na radnom mestu vozača broj .. od 02.06.2014. godine (koji je bio objavljen i u primeni spornom periodu).

Po oceni Vrhovnog suda, na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje na rad.

Odredbom člana 179. stav 2. tačka 1. i 3. Zakona o radu važećeg u vreme donošenja osporenog rešenja („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ...75/14), propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to: ako nesavesno i nemarno izvršava radne obaveze (tačka 1) ili ako necelishodno i neodgovorno koristi sredstva rada (tačka 3).

Članom 5. tač. 18. Pravilnika o radnim obavezama i radnoj disciplini zaposlenih na radnom mestu vozača br.3 .. od 02.06.2014. godine, predviđeno je između ostalog, da se povredom radne obaveze zbog koje se zaposlenom može otkazati ugovor o radu, smatra i nepridržavanje pravila o vremenu upravljanja.

Članom 243 st. 1 Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima važećeg u odnosnom periodu (''Sl. Glasnik RS'', br. 41/09 ...55/14) propisano je da kada upravlja teretnim vozilom ili skupom vozila čija je najveća dozvoljena masa veća od 3500 kg ili autobusom, vozač ne sme imati dnevno vreme upravljanja duže od devet sati, odnosno najviše dva puta nedeljno po deset sati.

U konkretnom slučaju, kod utvrđenog da je tužilac 03.11.2014. godine prekoračio dozvoljeno dnevno vreme upravljanja vozilom tako što je vozio 10 sati, 58 minuta i 44 sekunde, iako mu je, kao dugogodišnjem vozaču teretnog vozila, bila i morala biti poznata regulativa u vezi sa vremenom upravljanja vozilom (dozvoljeno dnevno vreme upravljanja od 9 sati), te kako isti nije pružio dokaze za svoje tvrdnje da je do navedenog prekoračenja došlo isključivo iz razloga vezanih za poslodavca, a teret dokazivanja je u smislu čl. 231. ZPP, bio na njemu, te imajući u vidu da je za zakonitost rešenja o otkazu ugovora o radu zbog povrede radne obaveze dovoljno da zaposleni jednom izrši povredu radne obaveze, pravilan je i prema stanovištu ovog suda, zaključak nižestepenih sudova da su nastupili otkazni razlozi iz čl. 179 st. 2 tač. 1 i 3 Zakona o radu jer je tužilac postupio suprotno čl 5 tada važećeg Pravilnika o radnim obavezama i radnoj disciplini zaposlenih na radnom mestu vozača i svojom krivicom učinio povredu radne obaveze koja mu je osporenom odlukom stavljena na teret. Pre donošenja osporednog rešenja, tužilac je upozoren na iste razloge za otkaz ugovora o radu kao u osporenom rešenju, na koje se izjasnio, čime mu je omogućeno pravo na odbranu, saglasno članu 180. Zakona o radu.

Nasuprot revizijskim navodima, Pravilnik o radnim obavezama i radnoj disciplini zaposlenih na radnom mestu vozača od 02.06.2014. godine objavljen je na odlasnoj tabli tuženog društva 02.06.2014. godine, što je konstatovano službenom beleškom priloženom od strane tužene tokom postupka i isti je stupio na pravnu snagu osmog dana od dana objavljivanja. U prilog tome su i navodi tužioca sa ročišta za glavnu raspravu od 13.01.2016. godine, na kome je, saslušan u svojstvu parnične stranke, i sam potvrdio da je upoznat sa Pravilnikom i njegovom sadržinom.

Ostalim navodima revizije ukazuje se na pogrešno utvrđeno činjenično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno na osnovu člana 407. stav 2. ZPP.

S obzirom da je utvrđeno da je tužiocu radni odnos zakonito prestao, tuženi nije u obavezi da tužioca vrati na rad saglasno članu 191. stav 1. Zakona o radu, po njegovom zahtevu u ovom sporu.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke. Vrhovni sud je primenom člana 165. stav 1. u vezi članova 153. i 154. ZPP

odbio zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka, jer tužilac nije uspeo u ovom postupku. Odbijen je i zahtev tuženog za naknadu traženih troškova u visini sastava odgovora na reviziju, s obzirom da nisu bili potrebni, u smislu člana 154. stav 1. ZPP.

Iz navedenih razloga Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić