Istom presudom okrivljeni su obavezani da na ime sudskog paušala plate iznos od po 15.000,00 dinara, kao i OJT u Leskovcu na ime troškova krivičnog postupka i to okr. Marina Cvetković iznos od 23.006,86 dinara, a okr. AA iznos od 7.573,86 dinara, kao i na ime troškova krivičnog postupka solidarno plate ošt. BB iznos od 163.500,00 dinara, a okr. Marina Cvetković na ime troškova krivičnog postupka ošt. VV iznos od 140.250,00 dinara, sve u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude, dok su oštećeni radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućeni na parnicu.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 704/23 od 22.11.2023. godine, usvajanjem žalbe okrivljenih Marine Cvetković i AA i žalbe javnog tužioca OJT u Leskovcu, preinačena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu K 290/20 od 27.03.2023. godine, u pogledu pravne ocene dela i odluke o kazni, tako što je Apelacioni sud u Nišu radnje okrivljenog AA, za koje je navedenom presudom oglašen krivim pravno kvalifikovao kao produženo krivično delo prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. KZ u pomaganju u vezi člana 35. i 61. KZ, i osudio ga na kaznu zatvora u trajanju od dve godine i šest meseci i novčanu kaznu u iznosu od 200.000,00 dinara, za koju je određeno da je dužan da plati u roku od dva meseca po pravnosnažnosti presude, s tim da ako novčanu kaznu ne plati u ostavljenom roku, sud će istu zameniti kaznom zatvora, tako što će za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora, a okrivljenu Marinu Cvetković za produženo krivično delo prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. KZ u vezi čl. 61. KZ, za koje je pobijanom presudom oglašena krivom, osudio na kaznu zatvora u trajanju od četiri godine i novčanu kaznu u iznosu od 400.000,00 dinara, za koju je određeno da je dužna da plati u roku od dva meseca po pravnosnažnosti presude, s tim da ako novčanu kaznu ne plati u ostavljenom roku, sud će istu zameniti kaznom zatvora, tako što će za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora, dok je u ostalom delu žalba branioca okrivljenih odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahteve za zaštitu zakonitosti podneli su:

- branioci okrivljenih Marine Cvetković i AA, advokat Jovanka Zečević Anđelković i Vladimir Petrović zbog povreda zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP i bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, da ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje ili da usvoji zahtev i preinači pobijane presude tako što će okrivljene osloboditi od optužbe za navedena krivična dela i odredi da se izvršenje pravnosnažne presude prekine.

- branilac okrivljene Marine Cvetković, advokat Zoran Đušić, zbog povreda zakona i pogrešne primene člana 61. stav 5. KZ, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev kao osnovan, da ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Vrhovnom javnom tužiocu, u skladu sa odredbom člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koja je održana bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti te je nakon ocene navoda zahteva, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Marine Cvetković i AA, advokata Jovanke Zečević Anđelković i Vladimira Petrovića je neosnovan, dok je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene Marine Cvetković, advokata Zorana Đušića nedozvoljen.

Branioci okrivljenih Marine Cvetković i AA, advokati Jovanka Zečević Anđelković i Vladimir Petrović, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ističu povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP navodima da radnje opisane u izreci pobijanih presuda ne sadrže sve elemente krivičnog dela za koje su okrivljeni oglašeni krivim. U vezi sa navedenim, branioci ističu da iz izreke presude ne proizlazi prevarna namera okrivljenih, odnosno da su okrivljeni doveli u zabludu oštećene, niti je dokazano da su ovakvim postupanjem pribavili bilo kakvu materijalnu korist, te da opis dela ne sadrži sve subjektivne i objektivne elemente krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1.KZ.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti braniolaca okrivljenih se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani iz sledećih razloga:

Krivično delo prevara iz člana 208. stav 1. KZ čini onaj ko u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist dovede koga lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica u zabludu ili ga održava u zabludi i time ga navede da ovaj na štetu svoje ili tuđe imovine nešto učini ili ne učini. Stavom 4. je propisano da ukoliko je delom iz stava 1. i 2. ovog člana pribavljena imovinska korist ili je naneta šteta u iznosu koji prelazi milion i petsto hiljada dinara učinilac će se kazniti kaznom zatvora od dve do deset godina i novčanom kaznom.

U izreci navedene presude, pored ostalih subjektivnih elemenata opisana je namera, kao nužni subjektivni element krivičnog dela prevare iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. KZ, kao i radnja izvršenja kao objektivni element ovog krivičnog dela. U izreci je opisano da je okrivljena navedenim oštećenim licima (njih 19 kod prvog krivičnog dela), prikazivala određene činjenice, a koje su navele oštećene da na štetu svoje imovine zaključe i potpišu sa operaterima ugovore o kupovini mobilnih telefona u svoje ime, kojima se obavezuju na plaćanje računa za navedene mobilne telefone, koje su odmah predavali okrivljenoj, a koje okrivljena zatim nije plaćala operaterima suprotno dogovoru, te je na navedeni način pribavila protivpravnu imovinsku korist navedenu u izreci presude. U izreci su opisane radnje okrivljene, odnosno dovođenje oštećenih u zabludu na različite načine ili prikazujući da ima račun u banci i da će platiti telefone ili da treba da joj stigne novac od nasledstva ili da ima novac na računu koji ne može da podigne, ali može da vrši transakcije sa računa, prikazujući da joj je čovek koga je čuvala ostavio stan u Nemačkoj, pokazujući fotokopiju računa u banci, te uplatnicu za auto u Auto kući „Čačak“, ili da ima vaučere i novac u banci koji mora da iskoristi do kraja godine, a u nekim situacijama i za pojedine mobilne telefone je platila i avans - učešće pre zaključenja ugovora, svakom od oštećenih lažno predstavljajući da će ona izmirivati obaveze nakon zaključenja ugovora i uzimanja mobilnih telefona ili tableta, dok je okr.AA išao zajedno sa okr.Marinom Cvetković i oštećenima do mobilnih operatera, ubeđivao oštećene da je sve u redu, da nije prevara, da će okrivljena izmirivati račune, te ih ubeđivao da za okrivljenu uzmu na svoje ime mobilni telefon, odnosno opisane su radnje dovođenja ili održavanja u zabludi oštećenih, što čini radnje pomaganja na strani okr. AA.

I kod drugog krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 1. KZ, opisana je u izreci presude namera, kao i radnja, da je lažnim prikazivanjem činjenica okrivljena, dovodila i održavala u zabludi troje oštećenih. Oštećenoj VV je predstavljala da može da joj obezbedi stan pod povoljnijim uslovima jer očekuje veliki priliv novca, te joj pokazala ugovor o prodaji zgrade u Beogradu u kom ugovoru je pisalo da je okrivljena prodala zgradu za iznos od 900.000 evra, navodeći da joj je novac u blokadi, te kako planira otvaranje taksi udruženja i da su joj potrebni mobilni telefoni, a koje činjenice su navele oštećene VV, njenog sina, ćerku, majku, da na štetu svoje imovine zaključe ugovore u svoje ime o kupovini mobilnih telefona sa operaterima, koje su predavali okrivljenoj, uz dogovor da okrivljena plaća račune, što okrivljena zatim nije činila. Pored toga, kao radnja izvršenja u izreci je opisano i da je okrivljena pozajmljivala novac od oštećene VV, predstavljajući da je bolesna i da joj je život ugrožen, da joj treba za lečenje, za operaciju, te da će novac vratiti od nasleđa koje očekuje, dovodeći oštećenu u zabludu, kao i da joj je novac potreban za porez za 21 automobil za taksi udruženje, na koji način je pribavljala novac od mobilnih telefona koje nije plaćala, kao i gotov novac u iznosima navedeni u izreci na ime pozajmice u gotovini na ime lečenja kao i za isplatu poreza, a koji nije vratila oštećenima. Okrivljena je predstavila oštećenoj VV da je dobra sa vlasnikom firme za prodaju stanova i dogovorila zaključenje uzgovora o prodaji stana u Leskovcu, koji ugovor je i zaključen 08.04.2015. godine između investitora i oštećene VV, za koji je okrivljena obećala da će isplatiti kupoprodajnu cenu u roku od 15 dana a da joj oštećena taj novac posle isplaćuje sukcesivno na rate. Takođe, u izreci je opisana radnja izvršenja dela da je okrivljena od oštećenog GG uzela novac u vrednosti od 6.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, kako bi platila porez za automobile za potrebe taksi udruženja, predstavljajući da će mu dati novi automobil marke „Škoda“ umesto vraćanja duga, a razliku do pune cene će oštećeni isplaćivati u ratama, prikazujući mu uplatnicu Auto kuće „Čačak“, te mu je pokazivala rešenje sa pečatom na iznos od 1.000.000,00 dinara na ime nasleđa, sa imenom okrivljene, te ga je dovela u zabludu da zaključi ugovor i sa mobilnim operaterom o mobilnim telefonima i iste preda okrivljenoj, a nije mu vratila pozajmljen novac, niti je dala vozilo, niti je plaćala obaveze po ugovoru. Dalje je u izreci opisano i da je okrivljena od oštećene DD tražila da zaključi ugovor o kupovini mobilnih telefona, lažno joj predstavila da će okrivljena izmirivati obaveze po ugovoru, kako je oštećena dobila opomene od operatera da izmiri obaveze, to je oštećena podigla kredit, da bi gotovinu od dobijenog kredita preko bankomata sa okrivljenom uplatila i to deo novca, a deo je okrivljena zadržala navodeći „da bankomat više ne može da primi novac“, ali da će ona odneti operateru taj novac, a i pre toga je od oštećne tražila novac za lečenje i operaciju. Okrivljena je održavala oštećenu u zabludi navodeći da očekuje nasleđe i da će vratiti novac, te su kod notara dana 09.10.2027. godine potpisali izjavu da je okrivljena pozajmila novac od oštećene u iznosu od 10.000 evra, iako joj oštećena nije pozajmila toliko novca, uveravajući oštećenu da je to garancija da će joj novac vratiti,te je više puta tražila oštećenoj novac jer joj je potreban za lečenje, da joj dolaze izvršitelji u kuću u kojoj živi, te kako oštećena nije imala novca, oštećena je novac pozajmila od ĐĐ koju je poznavala i to iznos od 300 evra i 30.000,00 dinara, kada je nakon toga ĐĐ tražila pozajmljeni novac okrivljena je rekla da je izgubila ličnu kartu i da će joj novac vratiti iz sefa. Pored toga, oštećena DD je pozajmila za okrivljenu novac i od EE 20.000,00 dinara kako bi dala okrivljenoj i još od nekih lica koja je poznavala kako je opisano u izreci presude, te je uzimala novac kao i zlato, kako bi oštećenoj skinula grehe, dovodeći i održavajući oštećenu u zabludi da ima nasledstvo od dede koga je čuvala u Nemačkoj, da ima pare u sefu i da će novac vratiti.

U izreci presude su opisani svi elementi krivičnog dela prevara iz člana 208. stav 1. i 4. KZ i to subjektivni, u okviru kojih je namera za pribavljanje protivpravne imovinske koristi, kao i način izvršenja radnje krivičnog dela.

Radnje dovođenja i održavanja u zabludi oštećenih su na sličan način opisane kod ovog produženog krivičnog dela, pa je jasno da je okrivljena koristila isti način – šablon, da delo izvrši u odnosu na veći broj različitih oštećenih, prikazujući ili da ima novac na računu, da je kupila auto, zgradu, da čeka nasledstvo, da otvara taksi udruženje, da je bolesna, lažno prikazujući iste činjenice, te održavajući oštećene u zabludi, pokazujući im dokumenta ili ih uveravajući da će sve biti u redu i da će izmiriti rate po ugovorima za telefone koje bi oni uzeli kako bi aparate dali okrivljenoj, što su oštećeni i činili, pri čemu okrivljena ništa od dogovorenog ili obećanog nije ispunila, već je čak održavala oštećene u takvom uverenju kako će sve biti u redu plaćanjem pojedinih avansa za telefone, na koji način je okrivljena pribavila protivpravnu imovinsku korist u iznosima većim od 1.500.000,00 dinara.

Po nalaženju Vrhovnog suda, opisane radnje, koje je okrivljena Marina Cvetković preduzimala, a okrivljeni AA joj u tome pomagao, sadrže sve subjektivne i objektivne elemente krivičnog dela pravara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. KZ i člana 208 stav 1. KZ, a kako su to pravilno zaključili nižestepeni sudovi, pa su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih Marine Cvetković i AA, advokata Jovanke Zečević Anđelković i Vladimira Petrovića kojima ukazuju na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ocenjeni kao neosnovani.

Pored toga, branioci okrivljenih Marine Cvetković i AA, advokati Jovanka Zečević Anđelković i Vladimir Petrović ističu i bitnu povredu odredaba krvičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, koja predstavlja dozvoljen razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, ali istaknutu povredu zakona ne obrazlažu, odnosno ne daju razloge u vezi dokaza na kojima se presuda ne može zasnivati.

Odredbom člana 484. ZKP, propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje. Pri tome, obaveza navođenja razloga za podnošenje zahteva zbog povrede zakona, podrazumeva ne samo formalno označavanje o kojoj povredi zakona se radi, već ukazivanje na to u čemu se ona sastoji.

Kako Vrhovni sud pravnosnažnu odluku, odnosno postupak koji je prethodio njenom donošenju ispituje samo u okviru razloga, dela i pravca pobijanja, koji su istaknuti u zahtevu, u smislu člana 489. stav 1. ZKP nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretnom ogleda povreda zakona, na koju se zahtevom ukazuje, to je ocenjeno da u ovom delu zahtev branilaca okrivljenih Marine Cvetković i AA, advokata Jovanke Zečević Anđelković i Vladimira Petrović nema propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP.

U ostalom delu zahteva, branioci okrivljenih Marine Cvetković i AA, advokati Jovanka Zečević Anđelković i Vladimir Petrović ukazuju i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, navodima da je trebalo sabrati iznose pribavljene imovinske koristi, te analiziraju nalaz i mišljenje sudskog veštaka, ističu da je okrivljena davala avans prilikom zaključenja ugovora sa mobilnim operaterima, te da je trebalo utvrditi razliku između vrednosti uređaja i uplaćenog avansa, a radi se o 43 zaključena ugovora, te da se ne bi radilo o stavu 4. već stavu 3. istog člana 208. KZ, imajući u vidu visinu pribavljene protivpravne imovinske koristi. Međutim, navedena protivpravna imovinska korist je utvrđena tokom postupka, pa osporavanje činjenica koje su utvrđene tokom sprovedenog dokaznog postupka i veštačenja, predstavlja osporavanje činjeničnog stanja u smislu člana 440. ZKP, koju povredu Vrhovi sud nije razmatrao, s obzirom da nije reč o razlogu iz člana 485. stav 4. ZKP, zbog koga je podnošenje ovog vanrednog pravnog leka dozvoljeno okrivljenom preko branioca.

Branilac okrivljene Marine Cvetković, advokat Zoran Đušić, u podnetom zahtevu ističe pogrešnu primenu odredbe člana 61. stav 5. KZ, ističući da tokom postupka nije utvrđen tačan iznos pribavljene protivpravne imovinske koristi, od čega zavisi pravna kvalifikacija krivičnog dela, iz čega proizlazi da zahtev podnosi zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP. Međutim, navedenu povredu ne numeriše i istu obrazlaže činjeničnim navodima koji se odnose na visinu pribavljene koristi, preciznost veštačenja i postojanja obaveze izmirivanja pretplate za vreme trajanja ugovora, te da li su zaista oštećeni pretrpeli štetu u konkretnom slučaju, iz čega proizlazi da branilac osporava utvrđeno činjenično stanje, u smislu člana 440. ZKP.

Povreda navedene odredbe nije razlog iz člana 485. stav 4. ZKP, zbog koga je podnošenje ovog vanrednog pravnog leka dozvoljeno okrivljenom preko branioca, pa je Vrhovni sud zahtev branioca, advokata Zorana Đušića, ocenio nedozvoljenim.

Iz svih iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih Marine Cvetković i AA, advokata Jovanke Zečević Anđelković i Vladimira Petrovića, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u stavu I izreke presude i zahtev odbio kao neosnovan, a zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene Marine Cvetković, advokata Zorana Đušića je odbacio, na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi člana 485. stav 4. ZKP i odlučio kao u stavu II izreke presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Predsednik veća-sudija

Maša Denić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             Biljana Sinanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić