.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 3570/2023
11.10.2023. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Marije Terzić, članova veća, u parnici tužilje AA iz sela ..., čiji je punomoćnik Stefan Đorđević, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2663/22 od 09.09.2022. godine, u sednici održanoj 11.10.2023. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2663/22 od 09.09.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1416/2021 od 07.12.2021. godine, stavom I izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje i obavezana tužena da joj na ime neisplaćene jubilarne nagrade isplati iznos od 54.344,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.06.2018. godine pa do isplate. Stavom II izreke, tužena je obavezana da tužilji naknadi troškove postupka u iznosu od 60.474,00 dinara. Stavom III izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje za oslobađanje od plaćanja troškova sudskih taksi, kao neosnovan.
Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž1 2663/22 od 09.09.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1416/21 od 07.12.2021. godine, u stavu jedan izreke i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da sud tuženu obaveže da joj na ime neisplaćene jubilarne nagrade isplati iznos od 54.344,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.06.2018. godine pa do isplate. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu dva izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1416/21 od 07.12.2021. godine i odbijen zahtev tužilje da se tužena obaveže da joj naknadi troškove postupka u iznosu od 60.474,00 dinara, a tužilja obavezana da tuženoj naknadi parnične troškove u iznosu od 69.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, tužilja je obavezana da tuženoj naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 18.000,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408., u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11... 18/2020) i člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/23), pa je utvrdio da revizija nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena u privremenim institucijama Kosova i Metohije u Kazneno-popravnom domu Lipljan, odakle je preuzeta u Upravu za izvršenje krivičnih sankcija u Ministarstvu pravde, počev od 15.05.2008. godine, na osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije od 17.04.2008. godine. Navedenim Zaključkom položaj lica koja su bila zaposlena u privremenim institucijama Kosova i Metohije se upodobljava sa položajem državnih službenika i nameštenika koji su radili u organima koji su ukinuti, a čiji delokrug je preuzeo drugi organ u smislu člana 135. stav 1. Zakona o državnim službenicima, pa je naloženo Upravi za izvršenje zavodskih sankcija u Ministarstvu pravde da preuzme lica koja su bila zaposlena u zatvorima privremenih institucija Kosova i Metohije, tako što je rukovodilac organa Republike Srbije koji je preuzeo delokrug, donosi rešenje o preuzimanju svakog zaposlenog. Nakon preuzimanja u Upravu za izvršenje krivičnih sankcija, tužilja nije raspoređena, niti je njen položaj upodobljen položaju državnih službenika i nameštenika, jer nije postojalo radno mesto na koje bi ona mogla da bude raspoređena, s obzirom da ima prebivalište na teritoriji sela ..., a Republika Srbija na Kosovu i Metohiji ne vrši svoja ovlašćenja. Pošto je ostala neraspoređena, tužilja ne radi kod tužene, a zarada joj se isplaćuje u fiksnom iznosu od 16.000,00 dinara, bez naknade za minuli rad.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilje usvojio, nalazeći da ona ima pravo na jubilarnu nagradu za navršenih 10 godina rada u radnom odnosu kod organa tužene počev od 15.05.2008. godine pa do 15.05.2018. godine, odnosno 10 godina nakon preuzimanja u Ministarstvo pravde, Upravu za izvršenje zavodskih sankcija, u smislu odredbe člana 120. Zakona o radu i odredbe člana 44. stav 1. tačka 1. Posebnog kolektivnog ugovora za držvne organe (''Službeni glasnik RS'', br. 25/2015 ... 34/2018).
Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, tako što je tužbeni zahtev tužilje odbio, imajući u vidu da se ona, pre podnošenja tužbe, nije obraćala tuženoj zahtevom za isplatu jubilarne nagrade i nije dokazala da je to pravo ostvarila u postupku pred organima tužene, u smislu odredbe člana 140. Zakona o državnim službenicima (''Službeni glasnik RS'', br. 75/05 sa novelama), pa u toj situaciji, po mišljenju drugostepenog suda, ne postoji osnov građansko-pravne odgovornosti tužene za naknadu štete tužilji u smislu odredbe člana 172., u vezi odredbe člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.
Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda je pravilna, ali ne i razlozi navedeni u obrazloženju, već zbog toga što tužilja nije raspoređena niti je radno angažovana, pa joj ne pripada pravo na isplatu jubilarne nagrade.
Odredbom člana 120. stav 1. tačka 1. Zakon o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/2005...95/18), propisano je da opštim aktom, odnosno ugovorom o radu može da se utvrdi pravo na jubilarnu nagradu i solidarnu pomoć.
Poseban kolektivni ugovor za državne organe (''Službeni glasnik RS'', br. 25/15...34/18), u odredbi člana 44. stav 2. propisuje da zaposleni ostvaruje pravo na jubilarnu nagradu za navršenih 10, 20, 30, 35 i 40 godina rada provedenih u radnom odnosu u državnom organu, organu autonomne pokrajine, odnosno jedinici lokalne samouprave, bez obzira na to u kom organu je zaposleni ostvario pravo iz radnog odnosa. Kod utvrđivanja prava na jubilarnu nagradu računaju se i godine rada kod poslodavca od koga je nadležni organ preuzeo nadležnosti, poslove i zaposlene.
U konkretnom slučaju, tužilja je preuzeta iz privremenih institucija na Kosovu i Metohiji u Upravu za izvršenje krivičnih sankcija, ali je ostala neraspoređena, jer ne postoji radno mesto na kom je mogla da obavlja svoje zadatke. U situaciji kada tužilja nije radno angažovana, sledi da nema pravo na jubilarnu nagradu, pošto Poseban kolektivni ugovor za državne organe to pravo predviđa za godine rada provedene u radnom odnosu u državnom organu, a tužilja, od dana preuzimanja 15.05.2008. godine, nije radila. Na osnovu Zaključka Vlade tužilja je formalno u radnom odnosu kod tužene sa fiksnim iznosom plate a ne ostvaruje rad niti joj se obračunava minuli rad.
Neosnovani su navodi revizije tužilje da joj pravo na jubilarnu nagradu pripada kao licu koje je u radnom odnosu kod poslodavca, jer uslov za isplatu jubilarne nagrade nije raspoređenost na rad zaposlenog. Suprotno tim navodima revizije revidenta, odredba člana 44. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe (''Službeni glasnik RS'', br. 25/15...34/18), jasno i nedvosmisleno propisuje pravo zaposlenog na jubilarnu novčanu nagradu u visini mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici Srbiji prema objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike za poslednji mesec u prethodnoj kalendarskoj godini u odnosu na kalendarsku godinu u kojoj se jubilarna nagrada ostvaruje, tako da se isplaćuje, pod tačkom 1, za 10 godina rada u radnom odnosu u visini mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa. Dakle, nije dovoljno da zaposleni bude u radnom odnosu kod poslodavca jer bi se u tom slučaju pravo na isplatu jubilarne novčane nagrade vezivalo samo za radni odnos, što ovde nije slučaj. Naprotiv, pored radnog odnosa potrebno je, odnosno zakonom propisano, da zaposleni i radi, a to ovde nije slučaj, jer tužilja ne radi. Preuzimanje na osnovu Zaključka Vlade ne podrazumeva ostvarivanje svih prava iz radnog odnosa što je jasno iz sadržaja Zaključka kojim je određen samo fiksni iznos plate tužilji, bez obračunavanja minulog rada.S tim u vezi, revident neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.
Odluka o troškovima parničnog postupka doneta je pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1., 154. i 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.
Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u izreci doneo primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.
Predsednik veća – sudija
Gordana Komnenić,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
