Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž-Toi 2/23 od 06.11.2023. godine odbijene su kao neosnovane žalba Javnog tužioca Osnovnog javnog tužilaštva u Pančevu i zajednička žalba branioca osuđenog AA, advokata Borivoja Borovića, advokata Irine Borović Munjić i advokata Ognjena Radića izjavljene protiv rešenja Osnovnog suda u Pančevu 6 Toi. 1/22 od 09.05.2023. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih rešenja, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog, advokat Stefan Jokić, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji kao osnovan zahtev za zaštitu zakonitost, pobijana rešenja ukine i spise predmeta vrati sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), dostavio Vrhovnom javnom tužiocu, Vrhovni sud je održao sednicu veća o kojoj, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije obavestio Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo sednici bilo od značaja za donošenje odluke, na kojoj je razmotrio spise predmeta sa rešenjima protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te po oceni navoda i predloga u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan u odnosu na povredu zakona iz člana 441. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku u vezi člana 2. tačka 5. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, dok je u preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je pobijanim rešenjima učinjena povreda zakona iz člana 38. stav 7. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, jer tužilaštvo nije dokazalo da postoje razlozi koji opravdavaju trajno oduzimanje imovine, te iako je u presudi kojom je okrivljeni AA oglašen krivim za krivično delo iz člana 238. stav 3. Krivičnog zakonika (KZ) navedeno da pribavljena protivpravna imovinska korist prelazi iznos od 1.500.000,00 dinara, nije utvrđen kauzalni odnos između krivičnog dela iz člana 238. stav 3. KZ i imovine koja je trajno oduzeta pobijanim rešenjima, a osim toga potpuno su zanemareni iskazi svedoka i okrivljenog koji su detaljno objasnili poreklo novca, te su po navodima branioca navedene odluke suda pogrešne.

Izneti navodi branioca okrivljenog, kojima suštinski ukazuje na povredu zakona iz člana 441. stav 3. ZKP, su po nalaženju Vrhovnog suda neosnovani.

Naime, odredbom člana 2. tačka 5. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela propisano je da se odredbe tog zakona između ostalog primenjuju i za krivična dela protiv privrede i to za krivično delo iz člana 238. stav 3. Krivičnog zakonika. Odredbom člana 3. tačka 2, 4. i 5. istog zakona, propisano je da se imovinom proisteklom iz krivičnog dela smatra imovina vlasnika koja je u očiglednoj nesrazmeri sa njegovim zakonitim prihodima, a da se vlasnikom smatraju okrivljeni, okrivljeni saradnik, ostavilac, pravni sledbenik ili treće lice i da se okrivljenim smatra osumnjičeni, lice protiv koga je krivični postupak pokrenut ili osuđen za krivično delo iz člana 2. istog zakona.

Iz citiranih zakonskih odredbi jasno proizilazi da imovina proistekla iz krivičnog dela ne mora biti dovedena u vezu sa konkretnom radnjom krivičnog dela za koju je vlasnik imovine osuđen, odnosno ne mora biti pribavljena u toku izvršenja krivičnog dela, već je dovoljno da postoji očigledna nesrazmera između vrednosti imovine čiji je vlasnik osuđeni i njegovih zakonitih prihoda. Pretpostavka o kriminalnom poreklu imovine, koja je predmet oduzimanja, sama po sebi prostiče iz činjenice da je okrivljeni AA osuđen za krivično delo iz člana 2. tačka 5. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, a okrivljeni nije dokazao da je imovinu stekao zakonitim prihodima, pri čemu je bez značaja okolnost kada je imovina stečena i da li je imovina stečena u vezi sa izvršenjem krivičnog dela za koje je okrivljeni u ovom postupku oglašen krivim i osuđen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu ocenio kao neosnovan.

Preostalim delom podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti u kojem branilac navodi da je sud prilikom donošenja odluke potpuno zanemario iskaze svedoka i okrivljenog koji su detaljno objasnili poreklo novca i ukazali na činjenicu da novac ne pripada okrivljenom, da je deda okrivljenog još pre rata prodao zemlju za iznos od 200.000 maraka, da su pašnjaci i šume prodati VV za iznos od oko 150.000 maraka, da je sav novac otac okrivljenog doneo u Republiku Srbiju nakon rata, da je očeva tetka njihovoj porodici dala novčanu pomoć u iznosu od 500.000 evra, da je druga tetka poklonila njegovoj porodici 30.000 evra, da je njegova porodica pre rata imala ušteđevinu od preko 250.000 evra... a kojim svim navodima branilac ukazuje da je u pobijanim presudama pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i učinjena povreda zakona iz člana 440. ZKP.

Kako odredbom člana 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede zakona iz člana 440. ZKP, to je u ovom delu Vrhovni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ocenio kao nedozvoljen.

Sa iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                        Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                             Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić