Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1565/16 od 09.07.2018. godine, stavom prvim izreke, žalba tužioca je odbijena, a žalba tuženog usvojena, i prvostepena presuda preinačena u usvajajućem delu, tako što je odbijen, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je pretrpeo zlostavljanje na radu kod tuženog, kao poslodavca u periodu od aprila 2011. godine do maja 2013. godine, da se obaveže tuženi da o svom trošku objavi ovu presudu u dnevnom listu koji se distribuira na teritoriji Republike Srbije i da tužiocu isplati na ime naknade nematerijalne štete i to: na ime naknade za duševne bolove zbog povrede prava ličnosti i časti izazvanih zlostavljanjem na radu iznos od 100.000,00 dinara i za pretrpljeni strah iznos od 80.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 04.04.2008. godine, kao dana presuđenja pa do isplate, kao i da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 251.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova prvostepenog postupka plati 64.700,00 dinara, a na ime naknade žalbenih troškova iznos od 26.800,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2711/18 od 16.11.2018. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1565/16 od 09.07.2018. godine.

Odlukom Ustavnog suda Už 1960/2019 od 18.11.2021. godine, usvojena je ustavna žalba tužioca i utvrđeno da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2711/18 od 16.11.2018. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravno sredstvo, zajamčeno članom 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, poništeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2711/18 od 16.11.2018. godine i određeno da isti sud ponovo odluči o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1565/16 od 09.07.2018. godine.

Postupajući po navedenoj odluci, Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se posebno ne ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka koje su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog od 1980. godine. Tokom 1987. godine raspoređen je na radno mesto – Smenovođa, gde je rukovodio radom sedam do osam ljudi. Dana 06.11.2009. godine sprovedena je akcija Ministarstva unutrašnjih poslova, prilikom koje je tužilac uhapšen i rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Novom Sadu Kri 1682/09 tužiocu je određen pritvor počev od 06.11.2009. godine. Nakon što je tužiocu određen pritvor, direktor tuženog je tužioca, koji je tada radio na poslovima Smenovođe dorade uljnih destilata i rafinata, rešenjem udaljio sa rada, zbog pritvora, za vreme dok pritvor bude trajao. Nakon što je izašao iz pritvora 10.12.2009. godine tužilac je nastavio kod tuženog da obavlja poslove svog radnog mesta Smenovođe dorade uljnih destilata i rafinata na kojima je radio i pre nego što je uhapšen i te poslove je obavljao sve do potpisivanja aneksa broj 4. ugovora o radu 06.04.2011. godine.

Tokom 2009. godine kod tuženog je došlo do organizacionih promena, izmenjen je i dopunjen Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova u NIS a.d. Izmenom Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta broj 545 od 22.07.2011. godine, u odnosu na radno mesto koje je tužilac u to vreme obavljao kod tuženog, dotadašnja dva Odeljenja iz Službe produkata u direkciji Manipulacija spojena su u Sektor srednji destilati, lož ulja, uljni destilati i rafineti, tako da je za četiri izvršilaca dotadašnjeg radnog mesta na kom je radio i tužilac, sada četvoro nekadašnjih Smenovođa bilo višak, odnosno za četvoro nekadašnjih Smenovođa, radna mesta su ugašena. Nakon toga je troje tužiočevih kolega, koji su ranije obavljali poslove Smenovođe, zaključilo aneks ugovora o radu za radno mesto Pumpar u okviru istog Sektora srednji destilati. Tužiocu je 06.04.2011. godine data ponuda za zaključenje aneksa ugovora o radu za obavljanje poslova radnog mesta „Samostalni referent za administrativnu i tehničku podršku 1“, odnosno za raspoređivanje u ATP Službu, koju ponudu je tužilac prihvatio 06.04.2011. godine i na osnovu koje ponude je tužilac sa tuženim zaključio aneks broj 4 ugovora o radu koji je počeo da važi od 15.04.2011. godine. Tužiocu je data ponuda za zaključenje aneksa ugovora o radu sa dva razloga, zbog izvršenih organizacionih promena i smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu na kome se tužilac nalazio pre premeštaja i činjenice da je u to vreme istražni postupak protiv tužioca još uvek bio u toku. U međuvremenu kod tuženog je posle izvesnog vremena došlo do potrebe za povećanjem broja izvršilaca Smenovođe, pa je troje nekadaših tužiočevih kolega Smenovođa, koji su isto bili proglašeni viškom i zaključili aneks ugovora o radu za radno mesto Pumpar, vraćeni na radna mesta Smenovođe. Zamenik direktora Direkcije maziva, poznavao je tužioca kao dobrog radnika i on mu je predložio da pređe u Direkciju maziva, što je tužilac prihvatio i obratio se direktoru Sektora proizvodnje u Direkciji maziva kod tuženog sa pitanjem da li ima nekih nepopunjenih i slobodnih radnih mesta za njega, pa je poslao pisani predlog za raspoređivanje tužioca u Sektor proizvodnje, međutim, potrebna saglasnost nikada nije dostavljena i do realizacije ovog plana nije došlo. Tužilac je početkom maja 2011. godine prešao u poslovnu zgradu tuženog sa oko još 15-20 radnika tuženog, koji su zaključili iste anekse ugovora o radu kao i on, sa istim opisom radnog mesta i smešteni su u prostorije tzv. „Tranzicionog centra“ gde im je rukovodilac bio menadžer za administrativno – tehnička pitanja i odnose sa zaposlenima. Tužiocu je vrlo teško palo napuštanje prostorija Rafinerije i odlazak u poslovnu zgradu tuženog, i zbog toga je od 06.05.2011. godine do 03.06.2011. godine bio na bolovanju. U prostorijama tzv. „Tranzicionog centra“ trebalo je da se tužilac i ostali zaposleni upoznaju sa aktima i drugim propisima, procedurama u obavljanju poslova u službi ATP, jer je osnovni posao ove službe bio podrška biznis procesima u svim organizacionim jedinicama tuženog. Radni proces je trebao da se obavlja u skladu sa tada važećim internim Pravilnikom o administrativnim poslovima iz 2006. godine, koji je propisivao način klasifikacije i odabiranja arhivske građe i izlučivanja arhiviranja, gde su pomoćni administrativno tehnički poslovi podrazumevali poslove popisivanja i slične druge poslove, što je podrazumevalo odgovarajuću obuku zaposlenih za poslove arhivara i odgovarajući ispit koji je tužilac naknadno i položio. Sređivanje arhive je podrazumevalo da se razvrsta građa, sortira, odvoji ono što je za izlučivanje, odnosno što nije bilo potrebno da se čuva, pošto je prodavano papir servisu. Radno vreme je prvobitno bilo od 08 od 16 časova, a onda je uveden smenski rad sa smenama od 08 do 16 časova i od 12 do 20 časova. Tokom borovaka u „Tranzicionom centru“ tužilac je svakog dana dolazio na posao, ali nije dobijao nikakve druge radne zadatke, osim što je čitao date skripte radi učenja za ispit i još jednog radnog zadatka – da bude član popisne komisije u rafineriji Novi Sad, koji je obavio tokom oktobra 2011. godine. Od novembra 2011. godine do kraja februara 2012. godine tužilac je bio na bolovanju, jer je morao da operiše ... . Nakon zaključenog bolovanja, tužilac se upoznao sa propisima, aktima i procedurama u vezi sa radom sa arhivskom građom, u martu 2012. godine je položio interni ispit potreban za obavljanje ovih poslova, ali o tome nije dobio sertifikat, već je samo usmeno obavešten. Nakon polaganja ovog ispita, od marta 2012. godine do kraja spornog perioda tužilac ništa nije radio, nije imao ni jedno konkretno zaduženje, jer dok je on bio na bolovanju, popisi su bili izvršeni od strane njegovih kolega, a novih zaduženja nije bilo. U junu 2012. godine tužilac je želeo da koristi deo godišnjeg odmora počev od 25.06.2012. godine, međutim, bio je primoran da odmah iskoristi ceo godišnji odmor, budući da je u to vreme tuženi doneo odluku da svi radnici iz Službe ATP moraju iskoristiti ceo godišnji odmor pre nego što budu poslati na plaćeno odsustvo (prinudni godišnji odmor). U avgustu 2012. godine tuženi je doneo odluku da svi zaposleni u okviru Službe ATP moraju ići na plaćeno odsustvo u trajanju od 45 radnih dana (prinudni godišnji odmor) na koje je poslat i tužilac, jer je došlo do smanjenja obima posla i potrebe pripreme nove arhivske građe. U međuvremenu, tužilac se 21.02.2012. godine putem advokata obratio pisanim putem BB, kao odgovornoj u Službi ljudskih resursa, VV, generalnom direktoru tuženog i GG predsedniku Sindikata Rafinerije „NIS“, koje je obavestio da je istražni postupak protiv njega obustavljen, saopštio im je da se oseća loše, degradirano i kao čovek i kao radnik zbog toga što je sa radnog mesta Smenovođe dorade uljnih destilata i rafinata, raspoređen na radno mesto Samostalnog referenta za administrativnu i tehničku podršku 1 u Službi ATP i u tim obraćanjima istakao da smatra da ova njegova smena radnih mesta nije bila rezultat lošeg rada ili propusta u radu ili potreba procesa rada, već da je to bila isključiva posledica činjenice da je protiv njega bio pokrenut krivični postupak. Povodom premeštaja u Službu ATP tužilac i još 153 radnika raspoređnih u ovoj službi su 28.03.2012. godine dostavili Inicijativu rukovodstvu tuženog i nadležnom ministarstvu u kojoj su opisali postupanja tuženog sa kojima se nisu slagali, ukazujući da im se nakon premeštaja uskraćuje pravo na rad, oduzimaju sredstava rada i uskraćuje pravo u odnosu na ostale zaposlene kod tuženog.

Tužilac je do maja 2013. godine bio raspoređen u Službi ATP tuženog, a kod tuženog je tokom aprila 2015. godine bio proglašen tehnološkim viškom i prestao da radi kod tuženog, dok je maja 2016. godine otišao u invalidsku penziju.

Ukupna razlika između zarade koju je tužilac ostvario pre premeštaja u Službu ATP i zarade koju je ostvarivao na poslovima radnog mesta Samostalnog referetna za administrativno tehničku podršku 1, uporednog radnika i zarade tužioca u navedenom periodu iznosi 1.202.696,44 dinara.

Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka neuropsihijatra i sudske psihijatre kod tužioca je nakon premeštaja na druge poslove došlo do psihičke disfunkcije, anksioznosti, depresije, produžene reakcije na stres, anksioznih i depresivnih poremećaja koji su zahtevali odgovarajuće lečenje i terapiju, zbog kojih je tužilac trpeo duševne bolove i strah intenziteta i trajanja opisanog u obrazloženju prvostepene presude.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 4, 6. i 8. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“, br. 36/2010) i člana 154. i 200. Zakona o obligacionim odnosima, delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, i utvrdio da je tužilac u spornom periodu pretrpeo zlostavljanje na radu aktivnim ponašanjem odgovornih zaposlenih kod tuženog, jer su u spornom periodu prema grupi zaposlenih kod tuženog, kojoj je pripadao i tužilac, njihovi pretpostavljeni, a posredno i ceo menadžment tuženog, svojim ponašanjem stvorili ponižavajuće i uvredljivo okruženje, izolujući ove zaposlene (tzv. „nemapirane radnike“ one za koje nisu bila predviđena radna mesta u okviru nove organizacije i sistematizacije kod tuženog, a nisu prihvatili da odu iz firme uz optremninu), od ostalih radnika za koje su pronađena radna mesta i u okviru nove sistematizacije i organizacije, pri tome ne dajući tužiocu radne zadatke prema njegovoj stručnoj spremi i radnom iskustvu, odnosno ne dajući mu uopšte radne zadatke i konkrene poslove u dugom vremenskom periodu počev od aprila 2011. godine do maja 2013. godine, osim pojedinačnog zadatka u oktobru 2011. godine da bude član popisne komisije i da spremi ispit o procedurama i propisima, koji ispit je tužilac položio u martu 2012. godine.

Odlučujući o žalbi tuženog, drugostepeni sud je ocenio da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, pogrešno primenio materijalno pravo, odnosno odredbe Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu i Pravilnika o pravilima ponašanja poslodavca i zaposlenih u vezi sa prevencijom i zaštitom od zlostavljanja na radu, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Drugostepeni sud je smatrao da cilj osnivanja Službe ATP nije izdvajanje zaposlenih za čijim je radom prestala potreba nakon ukidanja poslova njihovih radnih mesta ili smanjenja broja izvršilaca na poslovima radnih mesta na kojima su se nalazili, a u ovom slučaju i tužioca, već da se radilo o pokušaju tuženog da osnivanjem posebne službe, kao prateće ostalim organizacionim delovima, sa jedne strane sredi arhivsku građu, što je bila i zakonska obaveza tuženog predviđena posebnim zakonom, a sa druge strane da u dužem vremenskom periodu za iste zaposlene pronađe odgovarajuće rešenje za njihov radno-pravni status, te da nije bio cilj menadžmenta tuženog da osnivanjem navedene službe tzv. „nemapirane radnike“ izoluje, stvori ponižavajuće i uvredljivo okruženje, sa ciljem da se isti prinude da odu iz kompanije i da se u ovom slučaju ne radi o strateškom zlostavljanju. Činjenica da je u Službi ATP u jednom periodu bio veći obim arhivske građe, a time i potreba za sređivanjem iste, a u drugom manje i objektivno smanjene potrebe za radom dela zaposlenih, drugostepeni sud je smatrao da to ne predstavlja onemogućavanje zaposlenih da izvršavaju radne zadatke, a time i uslova za zlostavljanje na radu u smislu člana 12. Pravilnika o pravilima ponašanja poslodavca i zaposlenih u vezi sa prevencijom i zaštitom od zlostavljanja na radu (ponašanje koje može da dovede do narušavanja profesionalnog integriteta zaposlenog). Tužilac nije učinio verovatnim da je bio izložen zlostavljanju na radu. Osim toga, tužilac u većem delu spornog perioda nije ni radio, niti mogao obavljati poslove radnog mesta na kome je bio raspoređen za šta odgovornost ne snosi tuženi poslovac, jer je tužilac u periodu od 06.05.2011. godine do 03.06.2011. godine bio sprečen za rad zbog bolesti, zatim je spremao odgovarajći ispit za radno mesto radi obavljanja poverenih poslova radnog mesta na koje je raspoređen, a od novembra 2011. godine do kraja februara 2012. godine zbog operacije ... bio sprečen za rad, nakon čega je učestvovao u sređivanju arhivske građe (položio je ispit u martu 2012. godine), posle je koristio godišnji odmor i po isteku istog upućen je na plaćeno odsustvo. Pri tome, drugostepeni sud je smatrao da upućivanje zaposlenog na godišnji odmor je zakonska obaveza poslodavca i u njegovoj je dispozicije način i period njegovog korišćenja, a upućivanje na plaćeno odsustvo u smislu člana 116. stav 1. Zakona o radu je takođe zakonska mogućnost poslodavca, zbog čega, suprotno zaključku prvostepenog suda to ne može predstavljati radnju zlostavljanja na radu u odsustvu dokaza o nezakonitosti radnji tuženog. Drugostepeni sud je cenio da nezadovoljstvo tužioca samim premeštajem, uslovima rada, položajem, kao i subjektivni osećaj da je zlostavljen na radu, u odnosu na uslove rada i položaj na prethodnom radnom mestu, kao posledica nižeg stepena frustacione tolerancije tužioca ne stvara osnov za utvrđenje o postojanju sistemskog zlostavljanja i ocenu prvostepenog suda da se u konkretnom slučaju radi o strateškom mobingu.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je odlučio drugostepeni sud, kada je preinačio prvostepenu odluku i odbio, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, pravilnom primenom materijalnog prava.

Članom 5. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“, br. 36/2010) propisano je da je zabranjen bilo koji vid zlostavljanja na radu i u vezi sa radom, kao i zloupotreba prava na zaštitu od zlostavljanja. Članom 6. stav 1. istog Zakona, propisano je da je zlostavljanje, u smislu ovog zakona, svako aktivno ili pasivno ponašanje prema zaposlenom ili grupi zaposlenih kod poslodavca koje se ponavlja, a koje za cilj ima ili predstavlja povredu dostojanstva, ugleda, ličnog i profesionalnog integriteta, zdravlja, položaja zaposlenog i koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje, pogoršava uslove rada ili dovodi do toga da se zaposleni izoluje ili navede da na sopstvenu inicijativu raskine radni odnos ili otkaže ugovor o radu ili drugi ugovor. Članom 31. istog Zakona, propisano je da ako je u toku postupka tužilac učinio verovatnim da je izvršeno zlostavljanje iz člana 6. ovog zakona, teret dokazivanja da nije bilo ponašanja koje predstavlja zlostavljanje je na poslodavcu.

Pravilnikom o pravilima ponašanja poslodavca i zaposlenih u vezi sa prevencijom i zaštitom od zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“, br. 62/10), propisana su pravila ponašanja poslodavaca i zaposlenih, odnosno drugih – angažovanih lica u vezi sa prevencijom i zaštitom od zlostavljanja na radu ili u vezi sa radom, odnosno od seksualnog uznemiravanja. Članom 12. navedenog Pravilnika, propisana su ponašanja od kojih se treba uzdržavati, tako je između ostalog tačkom 4. pripisano koja ponašanja mogu da dovedu do narušavanja profesionalnog integriteta zaposlenog, a između ostalog to je i ne davanje radnih zadataka zaposlenog koji nije opravdano potrebama procesa rada, neopravdano onemogućavanje zaposlenog da izvršava radne zadatke, davanje ponižavajućih radnih zadataka koji su ispod nivoa znanja i kvalifikacija, davanje teških zadataka ili onih koji su iznad nivoa znanja i kvalifikacija, neopravdano i namerno isključivanje zaposlenog iz obrazovanja, stručnog osposobljavanja i usavršavanja zaposlenih.

Kada se imaju u vidu napred navedene odredbe Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu i Pravilnika o pravilima ponašanja poslodavca i zaposlenih u vezi sa prevencijom i zaštitom od zlostavljanja na radu i utvrđeno činjenično stanje, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da u ponašanju odgovornih zaposlenih kod tuženog nije bilo ponašanja koje bi predstavljalo povredu dostojanstva, ugleda, ličnog i profesionalnog integriteta i zdravlja tužioca, kao ni ponašanja koje bi izazvalo strah ili predstavljalo stvaranje neprijateljskog, ponižavajućeg ili uvredljivog okruženja, izolovanje ili pogoršavanje uslova rada tužioca, odnosno da tužilac nije učinio verovatnim da postoji nezakonito i protivpravno postupanje njegovih neposrednih rukovodilaca, za čiji rad odgovara tuženi, dok iz dokaza koje je tuženi predložio, proizlazi da nije učinjeno zlostavljanje na radu.

Naime, iz preduzetih radnji i postupanja odgovornih zaposlenih kod tuženog, ne može se zaključiti da je preduzetim radnjama izvršeno zlostavljanje tužioca na radu. Služba za ATP – administrativno tehničku podršku tuženog organizovana je 22.03.2011. godine, kao rezultat poslovnih planova tuženog da zaposlene iz drugih organizacionih delova za čijim je radom prestala potreba iz raznih razloga premesti u ovu službu sa ciljem da obavljaju različite poslove administrativno tehničkog sadržaja koji su prvenstveno usmereni na sređivanje arhivske građe, ali i da pruže administrativno tehničku podršku drugim odeljenjima i organizacionim delovima tuženog, i ne može se zaključiti da je cilj odgovornih zaposlenih kod tuženog bio da osnivanjem ove službe izoluju, stvore ponižavajuće i uvredljivo okruženje sa ciljem da se zaposleni prinude da odu iz kompanije i da se u konkretnom slučaju radi o strateškom zlostavljanju. Činjenica da je u navedenoj službi u jednom periodu bio veći obim arhivske građe, a time i potreba za sređivanjem iste, a u drugom manje i time objektivno smanjena potreba za radom dela zaposlenih, ne predstavlja onemogućavanje zaposlenih da izvršavaju radne zadatke, a time uslova za zlostavljanje na radu u smislu člana 15. Pravilnika o pravilima ponašanja poslodavca i zaposlenih u vezi sa prevencijom i zaštitom od zlostavljanja na radu, odnosno ne radi se o nedavanju radnih zadataka tužiocu kao zaposlenom koje nije opravdano potrebama procesa rada. Stoga je pravilan zaključak drugostepenog suda da tužilac nije bio izložen zlostavljanju na radu. Osim toga, tužilac je u periodu od 06.05.2011. godine do 03.06.2011. godine zbog bolesti bio sprečen za rad, spremao odgovarajući ispit na radnom mestu radi obavljanja poverenih poslova radnog mesta na koje je raspoređen, zatim je od novembra 2011. godine do kraja februara 2012. godine zbog operacije ... bio sprečen za rad, koristio godišnji odmor i po isteku istog upućen na plaćeno odsustvo iz čega sledi da u većem delu spornog perioda nije ni radio, ni mogao obavljati poslove radnog mesta na kome je bio raspoređen,za šta odgovornost ne snosi tuženi poslodavac.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da se zlostavljanjem na radu ne može smatrati to što je tužilac morao da iskoristi ceo godišnji odmor, budući da je u to vreme tuženi doneo odluku da svi radnici iz Službe ATP moraju iskoristiti ceo godišnji odmor pre nego što budu poslati na plaćeno odsustvo (prinudni godišnji odmor) i da je morao ići na plaćeno odsustvo u trajanju od 45 radnih dana (prinudni godišnji odmor), jer je došlo do smanjenja obima posla i potrebe pripreme nove arhivske građe, a što je sve u skladu sa zakonom.

Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka neuropsihijatra i sudske psihijatre kod tužioca je nakon premeštaja na druge poslove došlo do psihičke disfunkcije, anksioznosti, depresije, produžene reakcije na stres, anksioznih i depresivnih poremećaja koji su zahtevali odgovarajuće lečenje i terapiju, zbog kojih je tužilac trpeo duševne bolove i strah, međutim, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud to ne stvara osnov za utvrđenje o postojanju sistemskog zlostavljanja.

Sa izloženog, suprotno navodima revizije, pravilno je odlučio drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovane zahteve tužioca za utvrđenje zlostavljanja na radu i naknadu štete.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane odluke, to je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić