U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović, Zorice Bulajić, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji su punomoćnici Tatjana Čelić, advokat iz ... i Marija Kitarović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Državnog veća tužilaca, koju zastupa Državno pravobranilaštvo iz Beograda, radi naknade materijalne i nematerijalne štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 393/16 od 22.07.2016. godine, u sednici održanoj 23.11.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužilje, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 393/16 od 22.07.2016. godine, u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 393/16 od 22.07.2016. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 679/13 od 26.05.2015. godine, ispravljena pravnosnažnim rešenjem istog suda P1 679/13 od 02.11.2015. godine i dopunjena pravnosnažnim dopunskim rešenjem istog suda P1 679/13 od 02.11.2015. godine, tako što se USVAJA tužbeni zahtev i OBAVEZUJE tužena da tužilji isplati: na ime naknade štete zbog plaćanja naknade na ime troškova upisnine u imenik Advokatske komore Vojvodine za period od 22.12.2011. godine do 23.09.2012. godine 416.400,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 22.12.2011. godine do isplate, na ime plaćene članarine i obaveznog osiguranja od odgovornosti advokata AK Vojvodine 16.700,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 23.09.2012. godine do isplate i na ime plaćenih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje 38.708,57 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 24.09.2012. godine do isplate, kao i da joj na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti isplati pored dosuđenog (70.000,00 dinara) još 30.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 26.05.2015. godine do isplate.

U preostalom delu revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 393/16 od 22.07.2016. godine se ODBIJA kao neosnovana.

OBAVEZUJE SE tužena da tužilji naknadi troškove postupka od 12.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 679/13 od 26.05.2015. godine, ispravljenom rešenjem istog suda P1 679/13 od 02.11.2015. godine i dopunjenom dopunskim rešenjem istog suda P1 679/13 od 02.11.2015. godine, stavom prvim i drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužilji na ime naknade materijalne štete, za period od 01.01.2010. godine do 26.09.2012. godine, u visini razlike između plata zamenika javnog tužioca i tužilji manje isplaćenih naknada plata i prihoda ostvarenih obavljanjem advokatske delatnosti isplati 1.544.184,34 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne opredeljene iznose i da u korist tužilje obračuna i uplati Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Sremska Mitrovica, doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje na navedene iznose prema stopi na dan uplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime naknade materijalne štete usled docnje u isplatama naknada plata, za period od 01.01.2010. godine do 10.08.2011. godine, isplati 36.290,35 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 19.02.2013. godine, kao dana podnošenja tužbe do konačne isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da joj na ime naknade materijalne štete u vidu stvarnih izdataka neophodnih radi obavljanja advokatske delatnosti u periodu od 22.12.2011. godine do 23.09.2012. godine isplati: 416.400,00 dinara na ime troškova upisnine u imenik Advokatske komore Vojvodine sa zakonskom zateznom kamatom od 22.12.2011. godine do isplate, 16.700,00 dinara na ime plaćene članarine i obaveznog osiguranja od odgovornosti advokata AK Vojvodine sa zakonskom zateznom kamatom od 23.09.2012. godine do isplate i 38.708,57 dinara na ime plaćenih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje sa zakonskom zateznom kamatom od 24.09.2012. godine do isplate. Stavom petim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da tužilji na ime naknade materijalne štete u vidu troškova angažovanja advokata za sastav ustavne žalbe i dopune žalbe, isplati 78.125,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11.08.2011. godine do isplate. Stavom šestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da joj na ime naknade materijalne štete u vidu troškova prevoza na relaciji ... – Beograd – ..., radi pristupa na sednice DVT, isplati 2.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 19.02.2013. godine do isplate. Stavom sedmim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužilji po osnovu naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na pravično suđenje isplati 70.000,00 dinara. Stavom osmim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da joj preko dosuđenog iznosa do traženih 800.000,00 dinara po osnovu naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na pravično suđenje. Stavom devetim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da joj na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha isplati 800.000,00 dinara i zbog povrede časti i ugleda 800.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 26.05.2015. godine do isplate. Stavom desetim izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka od 351.149,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 393/16 od 22.07.2016. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, četvrtom, sedmom, osmom i devetom izreke, a žalbe tužilje i tužene u tom delu su odbijene kao neosnovane. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavu trećem, petom, šestom i desetom izreke i u tom delu predmet vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, u odnosu na odbijajući deo, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o istoj odlučuje primenom odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku, ocenio da je revizija tužilje izuzetno dozvoljena, radi razmatranja pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana i ujednačavanja sudske prakse.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih navoda na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužilje delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je obavljala funkciju zamenika Opštinskog javnog tužioca u ... . Odlukom Državnog veća tužilaca o izboru zamenika javnih tužilaca od 15.12.2009. godine, tužilja nije izabrana na javnu tužilačku funkciju, te joj je ista prestala sa 31.12.2009. godine. U postupku po prigovoru, Državno veće tužilaca donelo je odluku od 11.08.2011. godine, kojom je odbijen prigovor tužilje i potvrđena odluka Državnog veća tužilaca od 15.12.2009. godine. Protiv ove odluke tužilja je podnela žalbu Ustavnom sudu Republike Srbije, koji je odlukom od 24.07.2012. godine usvojio žalbu tužilje, poništio odluku Državnog veća tužilaca od 11.08.2011. godine, utvrdio da u postupku odlučivanja o prigovoru podnosioca žalbe nije oborena pretpostavka da podnosioci ispunjavaju uslove za stalnu javnu tužilačku funkciju i naloženo je Državnom veću tužilaca da izvrši izbor podnosioca žalbe. Odlukom Državnog veća tužilaca od 17.09.2012. godine, tužilja je izabrana za zamenika javnog tužioca u OJT u Sremskoj Mitrovici i na funkciju je stupila 27.09.2012. godine.

Rešenjem javnog tužioca OJT u Sremskoj Mitrovici od 05.09.2011. godine utvrđen je prestanak radnog odnosa tužilji na osnovu zakona - zbog prestanka funkcije, dana 10.08.2011. godine i utvrđeno pravo na naknadu plate. Tužilja se nakon toga upisala u imenik advokata rešenjem AK Vojvodine od 22.12.2011. godine, a rešenjem Advokatske komore Vojvodine od 05.10.2012. godine je izbrisana iz imenika advokata sa danom 23.09.2012. godine. U navedenom periodu tužilja je obavljala advokatsku delatnost, uplaćivala iznose na ime članarine, kao i minimalne poreze i doprinose. Visina tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete u vidu stvarnih izdataka neophodnih radi obavljanja advokatske delatnosti u periodu od 22.12.2011. godine do 23.09.2012. godine utvrđena je nalazom i mišljenjem sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su obavezali tuženu da tužilji naknadi štetu zbog izgubljene zarade u utuženom periodu, koja predstavlja razliku između plate zamenika javnog tužioca i isplaćene naknade plate i razliku između plate zamenika javnog tužioca i prihoda ostvarenog obavljanjem advokatske delatnosti (u periodu vršenja ove delatnosti), dok su odbili tužbeni zahtev u delu za naknadu štete preko dosuđenih iznosa, kao i za naknadu materijalne štete u vidu stvarnih izdataka radi obavljanja advokatske delatnosti i naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha i povrede časti i ugleda. Prema stavu nižestepenih sudova tužilja nema pravo na naknadu materijalne štete nastale bavljenjem advokaturom, jer je ista posledica slobodnog izbora zanimanja tužilje, a ne posledica protivpravne radnje organa tužene, kao i da donošenje nezakonite odluke o neizboru javnih tužilaca samo po sebi ne predstavlja uzrok čija je posledica povreda časti, ugleda i dostojanstva ličnosti, a da tužilja nije dokazala da je zbog nezakonite radnje tužene, odnosno njenog organa, pretrpela takav duševni bol koji bi jačinom i trajanjem opravdao dosuđivanje pravične novčane naknade.

Po oceni Vrhovnog suda, na pravilno utvrđeno činjenično stanje, sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo u delu kojim su odbili tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete na ime stvarnih izdataka neophodnih radi obavljanja advokatske delatnosti i naknade nematerijalne štete za povredu prava ličnosti. Naime, ovaj sud smatra da je na pravilno utvrđeno čenjenično stanje u ovom delu pogrešno primenjeno materijalno pravo od strane nižestepenih sudova, s obzirom da građansko pravna odgovornost tužene za nastanak uzroka štete usled protivpravnih radnji njenog organa se proteže i na ovaj vid štete.

Prema odredbi člana 35. stav 2. Ustava RS, pravni osnov potraživanja zasniva se na odgovornosti države za nezakonit i nepravilan rad njenih organa, a članom 172. stav 1. ZOO, propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Imajući u vidu navedene odredbe i utvrđeno činjenično stanje, ovaj sud smatra da se izdatak po osnovu upisnine, članarine, obaveznog osiguranja i plaćenih doprinosa, ne može pripisati tužilji, iz razloga što se svojom slobodnom voljom opredelila da obavlja zanimanje i delatnost koja je povezana sa ovom vrstom izdatka. Za advokatsku profesiju (koja u pogledu opštih i posebnih uslova za izbor u svemu odgovara uslovima koji moraju da se ispune i za obavljanje javnotužilačke funkcije) tužilja se opredelila kada joj je prestalo pravo na isplatu naknade plate i kada joj je prestala funkcija, a tužena u sprovedenom postupku nije ukazivala niti dokazala da je imala mogućnost zaposlenja i obavljanja drugih poslova u skladu sa svojom stručnom spremom.

U ovakvim okolnostima, ne može se govoriti o autonomiji volje u izboru profesije, već o iznuđenoj odluci radi obezbeđivanja egzistencije tužilje i članova njene porodice (suprug i dve ćerke). Kako se pravo na bavljanje advokaturom stiče donošenjem odluke o upisu u imenik advokata i polaganjem advokatske zakletve i da advokatske komore, na osnovu javnog ovlašćenja, odlučuju o zahtevu za upis u imenik advokata, a da je polaganje advokatske zakletve uslovljeno uplatom troškova upisa u imenik advokata čiju visinu, kao povereno ovlašćenje, određuje Advokatska komora Srbije, to proizlazi da uplata troškova upisa u imenik advokata, iako nije uslov za bavljanje advokaturom, predstavlja uslov za polaganje advokatske zakletve, pa tako i poseban uslov za bavljenje advokaturom (kako to proizilazi iz odluke Ustavnog suda broj 1480 od 20.02.2014. godine, „Sl. glasnik RS“, broj 54/14). Iz ovih razloga izdatak uplaćen Advokatskoj komori predstavlja vid stvarne štete za koju odgovara tužena, jer je uzrok i ove štete protivpravno lišenje prava na rad kroz vršenje funkcije javnog tužioca, a ova posledica u konkretnom slučaju je u neposredno uzročnoj vezi sa nezakonitim i nepravilnim radom organa tužene.

S obzirom da kroz dosuđenje stvarne štete zbog izgubljene zarade, ovaj izdatak nije uzet u obzir kod obračuna stvarne štete koju je pretrpela tužilja, to su nižestepene presude preinačene i zahtev usvojen, jer se na taj način ostvaruje i osnovni cilj naknade materijalne štete da se imovinske prilike oštećenog putem novčane nadoknade dovedu u ono stanje kao da nije bilo štetnikove radnje.

Takođe, imajući u vidu da je Državno veće tužilaca po zakonu organ u čijoj je nadležnosti bilo da ceni ispunjenost uslova za izbor javnih tužilaca, to njihov stav o tome nije iznet u nameri da se povredi čast i ugled kandidata, već da se sprovede postupak izbora javnih tužilaca i da se donese odluka tim povodom. Njihova odluka je podlegla oceni po pravnom leku koji je tužilja iskoristila, podnoseći ustavnu žalbu Ustavnom sudu koji je utvrdio da je u postupku odlučivanja o izboru javnih tužilaca, pa i tužilje, došlo do povrede njenog prava na pravično suđenje. U obrazloženju te odluke, Ustavni sud je naveo da je Državno veće tužilaca u postupku odlučivanja o neizboru javnih tužilaca, učinilo brojne propuste, zbog čega je i utvrdio povredu prava na pravično suđenje tužilji i ostalim javnim tužiocima koji nisu bili izabrani u postupku opšteg izbora u 2009. godini. Pravo na pravično suđenje garantovano je članom 32. Ustava Republike Srbije i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ustav Republike Srbije je svrstao pravo na pravično suđenje u ljudska i manjinska prava i slobode uz njihovu neposrednu primenu po članu 18. stav 1, zbog čega se pravo na pravično suđenje svrstava u prava ličnosti.

Zato, po oceni Vrhovnog suda, tužilja ima pravo na naknadu za povredu prava ličnosti, kao jednog od osnova po kojem je i zahtevala naknadu nematerijlane štete, zbog povrede prava na pravično suđenje utvrđene i otklonjene odlukom Ustavnog suda, kao i potom novom odlukom Državnog veća tužilaca o izboru tužilje za javnog tužioca (na koju funkciju je i stupila). S obzirom na sve okolnosti slučaja, tužilji po oceni ovog suda, pripada i novčana naknada za pretrpljenu nematerijalnu štetu zbog povrede prava ličnosti u visini od 100.000,00 dinara odmerenoj prema kriterijumima iz člana 200. ZOO, kao adekvatna satisfakcija koju je tužena u obavezi da isplati u smislu člana 172. ZOO. Imajući pri tom u vidu da čast i ugled predstavljaju elemente prava ličnosti, kao i sva druga prava iz člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama (pravo na život, fizički i psihički integritet, zdravlje, dostojanstvo, privatni život, pravo na iznošenje mišljenja, privatne podatke i slično). Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

U ostalom delu, revizija tužilje nije osnovana, jer u konkretnom slučaju nije utvrđeno da je u odluci Državnog veća tužilaca i istupanjem njihovih predstavnika, bilo omalovažavanja i nepoštovanja prava ličnosti tužilje kao javnog tužioca, niti klevete (iznošenja saopštenja ili prenošenja neistinitih činjenica o ličnosti, prošlosti, znanju i sposobnostima tužilje), niti su u obrazloženju navedene odluke o neizboru navedene neistinite tvrdnje o tužilji, da bi joj ugled bio umanjen. U odnosu na tužilju nije bilo malicioznosti, šikane, niti zloupotrebe prava, u kom izuzetnom slučaju bi se u radnom sporu zbog gubitka posla, dosudila naknada nematerijalne štete. Tužilja je odlukom Državnog veća tužilaca po iskorišćenom pravnom sredstvu, izabrana za javnog tužioca, na koji način je dobila satisfakciju reintegracijom i dosuđenom naknadom štete zbog povrede prava ličnosti od 100.000,00 dinara, čime je tužilji uspostavljena narušena psihička ravnoteža.

Takođe, i po nalaženju ovog suda tužilji ne pripada naknada nematerijalne štete za pretrpljeni strah, jer ova naknada kao poseban vid štete uslovljena je intezitetom i trajanjem straha kod oštećenog lica koji se utvrđuje veštačenjem. Međutim, tužilja na kojoj je bio teret dokazivanja, nije predložila izvođenje dokaza veštačenjem preko veštaka neuropsihijatra radi utvrđivanja postojanja i inteziteta straha, zbog čega joj ne pripada pravo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni strah, jer činjenicu postojanja straha tužilja nije dokazala u smislu člana 231. ZPP, zbog čega je u ostalom delu revizija tužilje odbijena kao neosnovana.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu trećem izreke.

Imajući u vidu da je tužilja u revizijskom postupku delimično uspela, saglasno odredbama člana 153, 154. i 163. ZPP pripada joj pravo na nakanadu troškova postupka koje je opredelila i to na ime sastava revizije 12.000,00 dinara, prema važećoj AT.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković