Presudom Višeg suda u Kragujevcu Kž1 11/24 od 17.01.2024. godine odbijene su kao neosnovane žalba javnog tužioca OJT u Kragujevcu i žalbe branilaca okrivljenih i prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Janko Kumborović, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP i „zbog toga što je na činjenično stanje pogrešno primenjen zakon“, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev i ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje ili da iste preinači i okrivljenog AA oslobodi od krivične odgovornosti.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je pobijanom pravnosnažnom presudom na štetu ovog okrivljenog povređen zakon iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, time što je isti pravnosnažnom presudom oglašen krivim zbog krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika, iako je postupak vođen po optužnom predlogu Osnovnog javnog tužioca u Kragujevcu, zbog krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, što je imalo za posledicu da je postupak vođen bez ovlašćenog tužioca, jer se gonjenje za krivično delo laka telesna povreda iz člana 121. stav 1. Krivičnog zakonika preduzima po privatnoj tužbi. Dalje se navodi da oštećeni BB nije podneo krivičnu prijavu protiv okrivljenog AA nadležnom organu u roku od tri meseca predviđenom za podnošenje privatne tužbe, a izjavom datom u prvostepenom postupku, da se pridružuje krivičnom gonjenju protiv okrivljenog, ne može se prolongirati ovaj zakonski rok, zbog čega, po stavu branioca, nisu bili ispunjeni zakonski uslovi za dobijanje statusa ovlašćenog tužioca za krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje je okrivljeni AA, oglašen krivim i osuđen pravnosnažnom presudom.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane.

Iz spisa predmeta proizlazi da je Osnovni javni tužilac u Kragujevcu dana 11.01.2023. godine, podneo optužni predlog Kto 25/23, između ostalog i protiv okrivljenog AA, zbog postojanja opravdane sumnje da je izvršio krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, kod kog optuženja je ostao do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka. Pobijanom prvostepenom presudom, koja je u svemu potvrđena drugostepenom presudom, okrivljeni AA je oglašen krivim zbog krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika i osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 30.000,00 dinara.

Dakle, krivični postupak protiv okrivljenog AA, vođen je po optužnom predlogu javnog tužioca, podnetom zbog krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, pri kom optužnom predlogu je javni tužilac ostao do okončanja glavnog pretresa i potom izjavio žalbu protiv prvostepene presude, pored ostalog i zbog pogrešne pravne kvalifikacije krivičnog dela, za koje je okrivljeni AA oglašen krivim. Sledstveno iznetom, za krivično gonjenje okrivljenog, u konkretnom slučaju ovlašćeni tužilac bio je javni tužilac.

Iz spisa takođe proizilazi, da je zbog događaja koji je bio predmet krivičnog postupka od 05.07.2022. godine, oštećeni BB odmah nakon kritičnog događaja pregledan u UKC Kragujevac od strane više lekara iz različitih oblasti, zbog povreda zadobijenih udarcem motkom od strane poznatog lica, nakon čega je MUP RS - PI Kragujevac dana 25.08.2022. godine podneo krivičnu prijavu Ku 873/22, a oštećeni je u svom iskazu datom u svojstvu okrivljenog na zapisniku sačinjenom pred OJT u Kragujevcu dana 03.11.2022. godine izjavio da se pridružuje krivičnom gonjenju okrivljenog AA.

Po oceni Vrhovnog suda, centralno pitanje koje se zahtevom za zaštitu zakonitosti postavlja u vezi zakonitosti pobijanih presuda jeste da li se u situaciji kada se sprovede krivični postupak po optužnom aktu javnog tužioca za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, te sud nakon održanog glavnog pretresa na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja oceni da se u radnjama okrivljenog stiču zakonska obeležja krivičnog dela za koje se goni po privatnoj tužbi, oštećeni, koji nije podneo krivičnu prijavu i izjavio da se pridružuje krivičnom gonjenju, u roku predviđenom za podnošenje privatne tužbe, može smatrati ovlašćenim tužiocem odnosno da li je presudom, kojom je u toj situaciji oštećenom dato takvo svojstvo, sud povredio odredbe krivičnog postupka po pitanju postojanja optužbe ovlašćenog tužioca.

Po nalaženju Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju i u odnosu na krivično delo za koje se goni po privatnoj tužbi, a za koje je okrivljeni oglašen krivim, postojala je optužba ovlašćenog tužioca.

Ovo pre svega iz razloga, što je krivični postupak protiv okrivljenog AA vođen i okončan po optužnom aktu Osnovnog javnog tužioca u Kragujevcu, zbog krivičnog dela za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti (iz člana 122. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika), a sud je shodno svojim ovlašćenjima iz odredbe člana 420. stav 2. ZKP, kojom je propisano da sud nije vezan za predloge tužioca u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela, okrivljenog oglasio krivim zbog izvršenja krivično- pravnih radnji koje su bile obuhvaćene optužnim aktom Osnovnog javnog tužioca u Kragujevcu, kvalifikujući ih kao krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika, dakle okrivljenog je osudio zbog izvršenja lakšeg krivičnog dela za koje se krivično gonjenje preduzima po privatnoj tužbi.

Pri tome, iz postupanja oštećenog BB, koji se odmah nakon kritičnog događaja javio lekaru i naveo da mu je povrede nanelo lice koje poznaje, proizilazi da je po njegovoj prijavi događaja, nadležni organ podneo krivičnu prijavu, između ostalog i protiv okrivljenog AA, po kojoj je sproveden postupak po optužnom aktu javnog tužioca za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti. Ovakvo postupanje oštećenog, iz koga jasno proizilazi njegova volja za krivičnim progonom okrivljenog AA, po oceni Vrhovnog suda, u konkretnoj situaciji - kada je sud nakon održanog glavnog pretresa na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja ocenio da se u radnjama okrivljenog stiču zakonska obeležja krivičnog dela koje se goni po privatnoj tužbi, može se, u smislu odredbe člana 65. stav 3. ZKP, upodobiti podnošenju krivične prijave u roku iz člana 65. stav 2. ZKP, predviđenom za podnošenje privatne tužbe.

Shodno tome, te imajući u vidu da je postupak pokrenut i vođen po aktu nadležnog javnog tužioca zbog krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti, a da je sud prilikom presuđenja postupio u skladu sa svojim ovlašćenjem iz člana 420. stav 2. ZKP, to okolnost, što je oštećeni izjavu da se smatra oštećenim i da se pridružuje krivičnom gonjenju okrivljenog AA, dao nakon isteka roka iz člana 65. stav 2. ZKP,znači da je krivični postupak vođen i okončan po zatevu ovlašćenog tužioca.

Stoga, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nižestepeni sudovi nisu povredili odredbe krivičnog postupka u pogledu postojanja optužbe ovlašćenog tužioca, odnosno nisu učinili bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, kako se to neosnovano ukazuje u zahtevu branioca okrivljenog AA.

Ostalim navodima zahteva branilac okrivljenog AA, osporava razloge pravnosnažnih presuda, čime ukazuje na bitnu povredu odredama krivičnog postupka iz člana 438. stav 2.tačka 2. ZKP, međutim, kako bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, ne spada u krug povreda taksativno nabrojanih u članu 485. stav 4. ZKP zbog kojih okrivljeni, preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, to Vrhovni sud ove navode branioca nije razmatrao.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Predsednik veća-sudija

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Biljana Sinanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić