.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev 2822/2022
07.03.2024. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić, Dragane Boljević, Marine Milanović i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ... i BB iz ..., koje zastupa Mikica Srećković advokat iz ..., protiv tužene VV iz ..., radi iseljenja, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Zaječaru Gž 125/21 od 19.11.2021. godine, na sednici održanoj 07.03.2024. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Zaječaru Gž 125/21 od 19.11.2021. godine.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužilaca izjavljena protiv presude Višeg suda u Zaječaru Gž 125/21 od 19.11.2021. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Višeg suda u Zaječaru Gž 125/21 od 19.11.2021. godine odbijena je žalba tužilaca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Zaječaru P 630/19 od 25.09.2020. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilaca za iseljenje tužene sa svim licima i stvarima iz imovine pok. GG upisane u listu nepokretnosti ... k.o. ..., i to k.p. .../..., .../..., .../... i .../... sa objektima i predaju tih nepokretnosti tužiocima (stav prvi izreke) a tužioci obavezani da naknade tuženoj troškove parničnog postupka od 63.000,00 dinara (stav drugi izreke).
Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na član 404. Zakona o parničnom postupku (posebna revizija).
Posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni sud ceni u veću od pet sudija.
Predmet zahtevane pravne zaštite je iseljenje tužene iz nepokretnosti pokojne majke tužilaca i predaja tužiocima te imovine koja je stečena tokom braka majke tužilaca i njihovog sada pokojnog očuha, (trajao od 1996. godine do njene smrti - 2014. godine), kome je majka tužilaca predmetnu imovinu zaveštala 2008. godine. Tu imovinu koristi tužena, koja je od marta 2015. do smrti očuha tužilaca (2018. godine) bila sa njim u braku, a koji joj je predmetnu imovinu zaveštao u oktobru 2015. godine. Zaostavštine majke i očuha tužilaca nisu raspravljene, jer su tužioci osporili punovažnost zaveštanja svoje majke, pa su upućeni da u parnici rasprave to pitanje. Nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev odbili smatrajući da tužioci nisu isključivi zakonski naslednici svoje majke, sve i kada njeno zaveštanje ne bi bilo punovažno, već da je njen zakonski naslednik bio i njihov očuh, koji je nakon njene smrti zaključio brak sa tuženom i njoj zaveštao predmetnu imovinu.
Obrazloženje pobijane presude za odluku o usvajanju tužbenog zahteva ne odstupa od sudske prakse nižestepenih sudova i revizijskog suda u tumačenju i primeni materijalnog prava, tako da ne postoji potreba za novim ni ujednačenim tumačenjem prava. Osim toga, revident ukazuje na činjenična i pravna pitanja konkretnog spora i na pogrešnu primenu materijalnog prava i sadržinom revizijskih navoda samo uopšteno ukazuje na potrebu za razmatranjem pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, novim tumačenjem prava i ujednačavanjem sudske prakse.
Vrhovni sud smatra da je revizija usmerena na razrešenje konkretnog spora i da se njome u suštini ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, što nije razlog zbog koga bi se dozvolilo odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, zbog čega je odlučeno kao u prvom stavu izreke, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.
Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije i u smislu odredaba člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi sa članom 403. ZPP i ocenio da je u smislu tih zakonskih odredaba revizija nedozvoljena.
Zakonom o parničnom postupku je propisano (član 410. stav 2. tačka 5) da je revizija nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. st. 1. i 3), osim iz člana 404. ovog zakona, kao i da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (član 403. stav 3).
Iako je u tužbi podnetoj 15.07.2019. godine, kao vrednost predmeta spora označen iznos od 10.000,00 dinara, ovaj spor se ne može smatrati sporom male vrednosti, kako je to i propisano odredbom člana 469. ZPP, te nema mesta primeni odredbe člana 479. stav 6. ZPP. U konkretnom slučaju reč je o sporu o nepokretnosti, jer se radi o iseljenju i činidbi (predaja nepokretnosti u državinu tužiocima), čija je označena vrednost ispod zakonskog cenzusa iz člana 403. stav 3. ZPP za izjavljivanje revizije - 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, zbog čega izjavljena revizija nije dozvoljena.
Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je izjavljenu reviziju odbacio kao nedozvoljenu stavom drugim izreke, primenom člana 413. ZPP.
Predsednik veća – sudija
Branislav Bosiljković, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
