Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1969/22 od 01.02.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i prvostepena presuda potvrđena u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u delu stava trećeg izreke kojim je tužena obavezana da za tužioca plati poreze na iznose zarade utvrđene u stavu drugom izreke, prema važećim stopama na dan isplate glavnog duga i u tom delu je tužba odbačena. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom, preostalom delu stava trećeg i stavu četvrtom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tužena da na ime naknade uvećane zarade po osnovu ostvarenih prekovremenih časova rada u periodu od septembra 2017. godine do decembra 2019. godine isplati tužiocu iznos od 35.550,12 dinara i to za svaki mesec označenog perioda novčane iznose navedene u ovom stavu izreke a zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma pa do isplate, da u korist tužioca na dosuđene iznose iz stava drugog izreke presude uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje, Republičkom fondu PIO- Filijala Užice doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, Republičkom fondu za zdravsteveno osiguranje doprinose za zdravstveno osiguranje, Nacionalnoj službi za zapošljavanje doprinose za slučaj nezaposlenosti i da istovremeno dostavi RF PIO, Filijali Užice uredno popunjenu prijavu M-8 i obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti je učinjena neka druga bitna povreda iz člana 374. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tužene na određeno vreme u svojstvu ... sa činom ..., u periodu od 03.05.2001. godine do 31.12.2019. godine, kada je razrešen profesionalne vojne službe. Tužilac je u spornom periodu, pored časova redovnog radnog vremena, ostvario i sate prekovremenog rada za koje mu tužena nije isplatila dodatak na platu, niti je donosila rešenje o preraspodeli radnog vremena. Prema potvrdi tuženog I-40-2 od 03.01.2020. godine, tužilac je na dan prestanka porefesionalne vojne službe 31.12.2019. godine imao 12 dana neiskorišćenog odnora iz 2019. godine, 55 neiskorišćenih slobodnih dana počev od avgusta 2014. godine zaključno sa 31.12.2019. godine i 10 dana neiskorišćenog nagradnog odsustva iz 2019. godine. Tužilac je u toku rada tražio starešinama da iskoristi slobodne dana, ali mu nisu dozvolili, jer je bilo potrebe za izvršiocima na terenu. Nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko finansijske struke utvrđen je broj preostalih neiskorišćenih časova prekovremenog rada i obračun razlike plate koju je tužilac ostvario i koju bi ostvario sa obračunatim satima prekovremenog rada.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je, polazeći od odredaba člana 35. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije od 20.04.2017. godine i odrebe člana 85 stav 1. Zakona o Vojsci Srbije, usvojio tužbeni zahtev. Tužilac je imao ostvarene neiskorišćene prekovremene sate koje je želeo da iskoristi kao slobodne dana za šta nije dobio dozvolu starešine, jer je bio potreban na poslu. Tužilac je 31.12.2019. godine razrešen profesionalne vojne službe, pre nego što je bilo moguće izvršiti preraspodelu radnog vremena, te tužilac nije iskoristio prekovremene radne sate kao slobodne, niti ih je naplatio.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Po nalaženju tog suda, za ostvarenje prava po osnovu prekovremenog rada tužioca bilo je neophodno obraćanje starešini vojne jedinice radi priznavanja i konkretizovanja tog prava - utvrđivanja prava na slobodne sate, kao pravila ili prava na isplatu uvećane plate, što je izuzetak za koji je potrebno utvrditi ispunjenost predviđenih uslova - nemogućnost korišćenja slobodnih sati zbog obimnosti prekovremenog rada i postojanje saglasnosti ministra odbrane za isplatu prekovremenog rada. Sve to utvrđuje nadležni starešina svojim rešenjem donetim po pravilima upravnog postupka, kroz prvi i drugi stepen odlučivanja, a sudska kontrola takvih odluka je propisana kroz upravni spor. Kako tužilac u konkretnom slučaju nije dokazao da je podnosio zahtev nadležnom starešini za priznavanje slobodnih sati na ime prekovremenog rada ili utvrđenje prava na isplatu uvećane plate, nema osnova za usvajanje njegovog potraživanja.

Vrhovni sud je našao da se osnovano revizijom tužioca ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Prema članu 85. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“ br. 116/7..10/15), za časove noćnog rada, rada u dane praznika koji su zakonom određeni kao neradni dani i rada dužeg od punog radnog vremena, osim rada dužeg od punog radnog vremena iz člana 83. ovog zakona, profesionalnom vojnom licu uvećava se plata.

Odredbom člana 35. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije („Službeni vojni list“, broj 10 od 20.04.2017. godine - prečišćeni tekst), pored ostalog, propisano je: da profesionalnom pripadniku Vojske Srbije za svaki sat koji, po pisanom nalogu nadležnog starešine, radi duže od punog radnog vremena (prekovremeni rad) pripada sat i po slobodno (stav 1); da se prekovremeni rad tromesečno preračunava u slobodne sate koje profesionalni pripadnik Vojske Srbije mora da iskoristi najkasnije u roku od šest meseci od proteka tromesečja u kojem ih je ostvario (stav 2); da se izuzetno, profesionalnom pripadniku Vojske Srbije koji ne može da iskoristi slobodne sate zbog toga što priroda poslova radnog mesta zahteva tako obiman prekovremeni rad, može isplatiti dodatak za svaki sat prekovremenog rada koji iznosi 26% vrednosti radnog sata plate, uz prethodno pribavljenu saglasnost ministra odbrane (stav 3)

Suprotno zaključku drugostepenog suda, tužilac ima pravni osnov za svoje potraživanje, s obzirom da je u postupku utvrđeno da je tužiocu na dan prestanka profesionalne vojne službe 31.12.2019. godine ostalo 55 neiskorišćenih slobodnih dana, za koje tužilac u toku rada zbog potrebe posla nije dobio dozvolu starešine za korišćenje, a radni odnos mu je prestao 31.12.2019. godine. Činjenica je da je članovima 141. i 142. Zakona o Vojsci Srbije predviđeno da se o pravima i obavezama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije odlučuje u upravnom postupku. Međutim, u konkretnom slučaju tužiocu je priznato pravo na slobodne dane zbog ostvarenih prekovremenih sati u spornom periodu, a koje tužilac zbog prestanka radnog odnosa 31.12.2014. godine nije mogao da iskoristi, zbog čega ima pravo na isplatu prekovremenog rada u spornom periodu, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud. Tužilac zbog prestanka radnog odnosa nije ostvario pravo koje mu je Pravilnikom predviđeno i u takvom slučaju isti je oštećen. Po oceni revizijskog suda, u konkretnom slučaju radi se o pravu na naknadu štete i o tom pravu se može rešavati i u sudskom postupku, nezavisno od toga da li je uopšte i pokretan upravni postupak ili ne, s obzirom da tužiocu usled prestanka radnog odnosa nije omogućeno da koristi sve slobodne dane, niti mu je isplaćena zarada za ostvaren prekovremeni rad.

Imajući u vidu napred izneto, primenom člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu, na osnovu člana 153. i 154. ZPP, pripada naknada troškova ovog postupka u ukupnom iznosu od 34.610,00 dinara i to naknada za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, prema važećoj AT i trošak sudskih taksi na reviziju u iznosu od 6.644,00 dinara i na odluku po reviziji u iznosu od 9.966,00 dinara u skladu sa važećom TT.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković