Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio dve revizije, zbog pogrešne primene materijalnog prava i zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23-drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizije tuženog nisu osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se neosnovano ukazuje na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjenu pred drugostepenim sudom, s obzirom da su u obrazloženju drugostepene presude ocenjeni bitni žalbeni navodi u smislu člana 396. stav 1. ZPP. Navodi u reviziji prema kojima je u postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12) ZPP Vrhovni sud nije cenio, jer se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti u smislu člana 407. stav 1. tač. 1) i 2) ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u prvostepenom postupku, tužioci su bili zaposleni kod tuženog na osnovu ugovora o radu na neodređeno vreme, i to tužilac AA na radnom mestu ...-..., a tužilac BB na radnom mestu ...-... . U postupku utvrđivanja disciplinske odgovornosti tuženi je dana 16.12.2013. godine doneo identična rešenja za oba tužioca, kojima su tužiocima otkazani ugovori o radu iz identičnih razloga, zbog povrede radne obaveze iz člana 9. stav 2. alineja 1, 2, 18 i 19 ugovora o radu, koje se sastoje u davanju netačnih podataka poslodavcu, neizvršavanju, nesavesnom, neblagovremenom i nemarnom izvršavanju poslova, protivpravnom prisvajanju imovine poslodavca i protivpravnom pribavljanju sebi ili drugome materijalne koristi u vezi sa radom, usled čega je došlo do nastanka veće materijalne štete po društvo. Prema obrazloženju tih rešenja, tužioci su u saradnji sa ... VV iz ..., GG iz ..., DD iz ..., ĐĐ iz ..., EE iz ... i ŽŽ iz ... protivpravno pribavili sebi i drugome materijalnu korist u vezi sa radom, a što je komisija utvrdila čitanjem većeg broja otpremnica, izveštaja o izvršenoj kontroli računara na ..., te pregleda video snimaka sigurnosnih kamera i fotografija snimljenih 10.09.2013. i 11.09.2013. godine. Rešenja su doneta primenom člana 11. Pravilnika tuženog o postupku za utvrđivanje odgovornosti zaposlenih od 16.03.2006. godine i člana 179. stav 1. tačka 4) Zakona o radu. Disciplinski postupak protiv tužilaca je pokrenuo direktor tuženog 01.10.2013. godine, pa je doneo i odluku od 12.11.2013. godine o formiranju Komisije o disciplinskoj i materijalnoj odgovornosti tužilaca, u sastavu od tri člana, a nakon usmene rasprave pred komisijom tužioci su se pismeno izjasnili. Dostavljeno im je pisano upozorenje pred otkaz ugovora o radu, na koje su se izjasnili. Kod tuženog je ugrađen računarski sistem od strane firme koja za to ima licencu, ali je, po nalogu direktora, ZZ (zaposlen kao informatičar kod tuženog), izvršio određene prepravke u tom sistemu kako bi se zbog sumnje u tačnosti izvršenog merenja količine uglja koja je prodata izvršile dodatne provere, a te izmene su izvršene bez saglasnosti firme koja je izradila računarski program, odnosno bez naloga ovlašćenog državnog organa.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je poništio osporena rešenja i vratio tužioce na rad, nalazeći da u konkretnom slučaju nije utvrđeno da su oni počinili krivično delo na radu i da su sebi protivpravno ili drugome pribavili materijalni korist, niti da je došlo do nastanka materijalne štete kod tuženog, imajući u vidu da nije doneta pravnosnažna osuđujuća krivična presuda, koja je uslov za otkaz ugovora o radu zaposlenom zbog učinjenog krivičnog dela na radu ili u vezi sa radom, pa su osporena rešenja nezakonita jer su suprotna članu 179. stav 1. tač. 4) Zakona o radu. Našao je da su osporena rešenja nezakonita i zbog toga što su u postupku utvrđivanja disciplinske odgovornosti tužilaca korišćeni podaci dobijeni izmenom računarskog programa kod tuženog suprotno odredbama čl. 2. i 31. Zakona o autorskim i drugim srodnim pravima ( „Službeni glasnik RS“, br. 104/09 ... 119/12), koji ne mogu biti relevantni za utvrđivanje činjenica jer je neizvesno da li su tačni.

Drugostepeni sud je našao da je, prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo u potvrđujućem delu prvostepene presude, dajući za odluku potpune i jasne razloge, dok je u odnosu na ukidajući deo zaključio da je prvostepena presuda zahvaćen bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP u vezi člana 16 istog zakona, zbog toga što je obavezivanjem tuženog da tužioce vrati na rad na radno mesto koje odgovara njihovoj stručnoj spremi prvostepeni sud odlučio o zahtevu koji ne spada u sudsku nadležnost, već je isključivo domen poslodavca, iz kog razloga su tužbe tužilaca u tom delu odbačene.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su zaključili da su osporena rešenja o otkazu ugovora o radu nezakonita.

Odredbom člana 179. stav 1. tačka 4) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 32/13), koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja, bilo je propisano da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebu poslodavca, i to ako zaposleni učini krivično delo na radu ili u vezi sa radom.

S obzirom na to da su osporena rešenja doneta s pozivom na otkazni razlog iz člana 179. stav 1. tačka 4) Zakona o radu ( „Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 32/13), a da uslov za ispunjenost navedenog otkaznog razloga, predstavlja postojanje pravnosnažne osuđujuće krivične presude kojom se utvrđuje krivična odgovornost zaposlenog i isti oglašava krivim za učinjeno krivično delo na radu ili u vezi sa radom, po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju, nisu bili ispunjeni zakonom propisani uslovi za zakonit otkaz ugovora o radu tužiocima po ovom osnovu, jer pravnosnažna osuđujuća krivična presuda protiv tužilaca nije doneta.

Imajući u vidu izloženo Vrhovni sud je našao da reviziju treba odbiti kao neosnovanu, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud nije posebno cenio navode revizije, imajući u vidu da su u reviziji u suštini ponovljeni navodi isticani i u žalbi koji su bili predmet detaljne i pravilne ocene u drugostepenoj presudi.

Kako je revizija tuženog odbijena kao neosnovana odbijen je i njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu čl. 153. i 154. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća- sudija

Jelena Ivanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković