Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž3 13/23 od 09.11.2023. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA, advokata Violete Bojović, a presuda Višeg suda u Kragujevcu Kž1 173/23 od 28.07.2023. godine potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Violeta Bojović, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i stav 2. tačka 1) i 3) ZKP u vezi člana 458. stav 1, 449. stav 2, 450. stav 6, 451. stav 1, 458 stav 1. i člana 460. stav 2. u vezi člana 462. stav 3. ZKP , povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP i povrede zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje drugostepenom sudu.

Vrhovni sud je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog dostavio Vrhovnom javnom tužilaštvu, u skladu sa članom 488. stav 1. KZ, i u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA, advokat Violeta Bojović, zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP ističući da je drugostepenom presudom, kojom je okrivljeni oglašen krivim zbog krivičnog dela polno uznemiravanje iz člana 182a stav 2. i 3. u vezi stava 1. KZ, prekoračena optužba jer je optužnim aktom javnog tužioca okrivljenom stavljeno na teret krivično delo polno uznemiravanje iz člana 182a stav 2. u vezi stava 1. KZ.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu se prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Prema odredbi člana 420. stav 1. ZKP presuda se može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. U stavu 2. istog člana, propisano je da sud nije vezan za predlog tužioca u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela.

Iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog podrazumeva izmenu činjeničnog opisa dela, koji je dat u optužnom aktu dodavanjem nove radnje izvršenja, odnosno veće kriminalne volje okrivljenog, pa se tako pogoršava njegov položaj u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

Prema stanju u spisima predmeta, optužnicom javnog tužioca Osnovnog javnog tužilaštva u Kragujevcu Kto 572/19 od 05.08.2019. godine, okrivljenom AA, u tački 1. stavljeno je na teret izvršenje krivičnog dela polno uznemiravanje iz člana 182a stav 2. u vezi stava 1. KZ, a pobijanom drugostepenom presudom, kojom je prvostepena presuda preinačena u tački 1. okrivljeni je oglašen krivim za krivično delo polno uznemiravanje iz člana 182a stav 2. i 3. u vezi stava 1. KZ. Činjenični opis navedenog krivičnog dela u izreci drugostepene presude identičan je činjeničnom opisu iz dispozitiva optužnog akta.

Krivično delo polno uznemiravanje iz člana 182a stav 2. KZ čini onaj ko polno uznemirava maloletno lice. Prema stavu 3. istog člana, polno uznemiravanje jeste svako verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica u sferi polnog života, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje.

Iz citirane zakonske odredbe proizilazi da je u stavu 3. člana 182a KZ samo definisano značenje pojma polnog uznemiravanja.

Vrhovni sud nalazi da, u konkretnom slučaju, pobijanom drugostepenom presudom sud nije povredio ni subjektivni, a ni objektivni identitet optužbe i presude na štetu okrivljenog AA kada je, shodno ovlašćenjima iz člana 420. stav 2. ZKP, okrivljenog oglasio krivim za krivično delo polno uznemiravanje iz člana 182a stav 2. i 3. u vezi stava 1. KZ. Ovo imajući u vidu da sud u izreci drugostepene presude nije dodao druge radnje izvršenja u odnosu na one koje su okrivljenom već stavljene na teret, već je dodajući stav 3. iz člana 182a KZ samo upotpunio pravnu kvalifikaciju u pogledu značenja pojma polnog uznemiravanja ne prekoračujući na taj način optužbu, što je već razmatrano u postupku po redovnom pravnom leku, pa ovaj sud prihvatajući razloge date na strani 3, u stavu drugom obrazloženja presude trećestepenog suda, kao dovoljne, argumentovane i jasne, na ove razloge upućuje u smislu člana 491. stav 2. ZKP.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog AA podnosi zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP navodeći da se pobijane pravnosnažne presude zasnivaju na dokazima na kojima se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku ne mogu zasnivati i to na izveštajima Centra za socijalni rad „Solidarnost“ u Kragujevcu. Centar za socijalni rad nije organ veštačenja i ne poseduje stručna znanja da bi utvrđivao karakteristike ličnosti oštećenih i ocenjivao verodostojnost njihovih iskaza, već, prema stavu branioca, može da iznosi samo opažanja i utiske, ali ne i mišljenja u pogledu određenih činjenica, kao u konkretnom slučaju, pa su samim tim, navedeni izveštaji Centra nezakoniti dokazi koje sud nije mogao da koristi.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu se prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Prema stanju u spisima predmeta, drugostepeni sud je na pretresu od 20.07.2023. godine, između ostalog, izvršio uvid u izveštaje Centra za socijalni rad „Solidarnost“ Kragujevac od 03.07.2020. godine, 21.01.2021. godine i 24.06.2021. godine.

Centar za socijalni rad, prema odredbi člana 120. stav 1. tačka 3) Zakona o socijalnoj zaštiti, ima javna ovlašćenja i u skladu sa zakonom, između ostalog, preduzima propisane mere, pokreće i učestvuje u sudskim i drugim postupcima.

Prema odredbi člana 62. stav 2. tačka 1) Pravilnika o organizaciji, normativima i standardima rada centra za socijalni rad, predviđeno da je izrada nalaza i stručnog mišljenja obavezna za potrebe suda, na zahtev suda, ili kada Centar pokreće postupak pred sudom u skladu sa nadležnostima organa starateljstva. U odredbama članova 63. i 64. navedenog Pravilnika, propisana je struktura i sadržaj nalaza i stručnog mišljenja Centra za socijalni rad.

Iz citiranih odredbi proizlazi da Centar za socijalni rad ustanova koja je zakonom ovlašćena da daje nalaz i stručno mišljenje za potrebe suda, što je u konkretnoj situaciji slučaj. U tom smislu, predmetni izveštaji Centra za socijalni rad „Solidarnost“ Kragujevac, koji su sačinjeni od strane stručnih lica i prema pravilima struke, a u kojima su iznete okolnosti u pogledu uzrasta, ličnog, porodičnog i socijalnog statusa maloletne oštećene BB, predstavljaju isprave izdate od strane nadležnog organa u zakonom propisanoj proceduri, koje su u smislu odredbe člana 2. stav 1. tačka 26) ZKP podobne da se koriste u krivičnom postupku, pa navedeni izveštaji ne predstavljaju nezakonite dokaze u smislu navoda zahteva za zaštitu zakonitosti.

Shodno navedenom, Vrhovni sud nalazi da su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se ukazuje da su pobijane presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, neosnovani.

Branilac okrivljenog zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi i zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP ističući da u radnjama opisanim u tački 1. presude, za koje je okrivljeni oglašen krivim, nema obeležja krivičnog dela polno uznemiravanje iz člana 182a stav 2. i 3. u vezi stava 1. KZ niti bilo kog drugog krivičnog dela jer vreme izvršenja krivičnog dela nije opredeljeno.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, po oceni Vrhovnog suda, nisu osnovani.

Iz izreke pobijane drugostepene presude proizilazi da je AA neutvrđenog dana početkom juna meseca 2019. godine, na mestu bliže opisanom u izreci presude, u stanju uračunljivosti koja je bila smanjena ali ne bitno, svestan svoga dela i njegove zabranjenosti, čije je izvršenje hteo, polno uznemiravao maloletno lice, oštećenu BB, rođenu 2004. godine, na taj način što je izašao iz žbuna potpuno obnažen u predelu polnog organa i stao ispred maloletne oštećene, dodirujući svoj polni organ i pozivajući je rukom da priđe, što je kod oštećene izazvalo uznemirenje i strah za ličnu bezbednost, pa je krenula da beži, a kako je ista u fazi odrastanja i polnog sazrevanja, okrivljeni je opisanim ponašanjem, povredio i njeno dostojanstvo u sferi polnog života.

Prema nalaženju Vrhovnog suda, opisane radnje koje je okrivljeni AA preduzeo, sadrže sva zakonska obeležja krivičnog dela polno uznemiravanje iz člana 182a stav 2. i 3. u vezi stava 1. KZ, i to kako u pogledu objektivnih obeležja odnosno radnji polnog uznemiravanja koje je okrivljeni preduzeo, tako i u pogledu subjektivnih obeležja koja se tiču uračunljivosti i umišljaja okrivljenog za izvršenje dela, koji uključuje i svest o zabranjenosti dela. Pri tome, u izreci presude navedeno je da je krivično delo okrivljeni izvršio neutvrđenog dana početkom juna meseca 2019. godine, pa ne stoje navodi zahteva za zaštitu zakonitosti da vreme izvršenja krivičnog dela nije opredeljeno, imajući pri tome u vidu i da vreme izvršenja nije bitno obeležje krivičnog dela iz člana 182a KZ, što jasno proizilazi iz njegovog zakonskog opisa.

Iz obrazloženja zahteva za zaštitu zakonitosti proizilazi da branilac okrivljenog AA, zahtev podnosi i zbog povrede zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, koju u zahtevu označava samo kao povredu zakona iz člana 441. ZKP.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP branilac okrivljenog u zahtevu ističe da je sud, u konkretnom slučaju, okrivljenog morao da oslobodi od dužnosti plaćanja troškova krivičnog postupka u celini i odredi da isti padaju na teret budžetskih sredstava suda. Prema navodima zahteva, okrivljeni je oslobođen od optužbe za krivična dela koja su mu stavljena na teret u tački 2. optužnog akta, pa je drugostepeni sud, bez obzira što je okrivljenog oglasio krivim za krivično delo iz tačke 1. optužnog akta, „nezakonito“ obavezao okrivljenog da naknadi troškove krivičnog postupka, jer je morao da ga oslobodi od dužnosti plaćanja troškova krivičnog postupka u celini obzirom da je optuženi u pretežnom delu oslobođen od optužbe i da se troškovi, u tom delu, mogu izdvojiti iz ukupnih troškova.

Odredbom člana 264. stav 1. ZKP, propisano je da će sud, kada okrivljenog oglasi krivim, u presudi izreći da je okrivljeni dužan da naknadi troškove krivičnog postupka, dok je u stavu 2. istog člana, propisano da lice koje je okrivljeno za više krivičnih dela nije dužno da naknadi troškove u pogledu dela za koje je oslobođen od optužbe, ukoliko se ti troškovi mogu izdvojiti iz ukupnih troškova.

Citiranom zakonskom odredbom predviđeno je izdvajanje troškova krivičnog postupka samo pod uslovom ako sud nađe da se ti troškovi mogu izdvojiti iz ukupnih troškova, ali ne i obaveza suda da to mora da učini u svakom konkretnom slučaju.

Prema stanju u spisima, drugostepeni sud je našao da se ne mogu izdvojiti troškovi krivičnog postupka nastali u pogledu dva krivična dela polno uznemiravanje iz člana 182a stav 2. u vezi stava 1. KZ, za koja je okrivljeni oslobođen od optužbe prvostepenom presudom, od troškova nastalih u pogledu krivičnog dela polno uznemiravanje iz člana 182a stav 2. i 3. u vezi stava 1. KZ, za koje je oglašen krivim drugostepenom presudom, iz razloga što je vođen jedinstveni postupak u kom je branilac okrivljenog sve radnje u postupku preduzimao u odnosu na sva krivična dela koja su okrivljenom stavljena na teret, pa se i po nalaženju Vrhovnog suda troškovi za krivična dela za koja je okrivljeni oslobođen od optužbe, u konkretnom slučaju, ne mogu izdvojiti iz ukupnih troškova krivičnog postupka.

Shodno navedenom, Vrhovni sud nalazi da pobijanim presudama nije učinjena povreda zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

U preostalim navodima zahteva branilac okrivljenog osporava zaključak nižestepenih sudova da je okrivljeni izvršio krivično delo za koje je oglašen krivim, i tako suštinski ukazuje na pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP, u čije razmatranje se Vrhovni sud nije upuštao jer navedena povrede zakona, kao ni bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP u vezi člana 458. stav 1, 449. stav 2, 451. stav 1, 450. stav 6. i člana 460. stav 2. u vezi člana 462. stav 3. ZKP, ne predstavljaju razloge propisane odredbom člana 485. stav 4. ZKP, zbog kojih okrivljeni preko branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti.

Iz iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i stav 2. tačka 1) ZKP, ni povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP niti povreda zakona iz člana 441. stav 4. ZKP na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Violete Bojović, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i 2. ZKP, odlučio kao u izreci presude i zahtev odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                                           Predsednik veća-sudija

Sanja Živanović, s.r.                                                                                                           Biljana Sinanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić