Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dao odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP (,,Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23- drugi zakon), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Kraljevu P4 St 1596/20 od 30.10.2020. godine, utvrđeno je da je tužiocu u predmetu Privrednog suda u Kraljevu St 17/2015 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, uz nalog stečajnom sudiji da u roku od četiri meseca preduzme sve mere i radnje kako bi se stečajni postupak okončao u najkraćem roku. Tužilac je privredno društvo koje je bilo u poslovnom odnosu sa stečajnim dužnikom „Fabrika ulja“ AD Kruševac – u stečaju. Stečaj nad ovim privrednim subjektom otvoren je rešenjem Privrednog suda u Kraljevu St 17/15 od 16.07.2015. godine i još uvek nije okončan. Za stečajnog upravnika imenovana je Agencija za licenciranje stečajnih upravnika. Zaključkom o listi utvrđenih i osporenih potraživanja Privrednog suda u Kraljevu St 17/15 od 29.03.2016. godine, tužiocu je priznato potraživanje u trećem isplatnom redu, prijavljeno na osnovu presude Privrednog suda u Kraljevu P 1056/13 od 21.01.2014. godine i obračuna kamate u ukupnom iznosu od 4.759.250,01 dinar (glavni dug 3.134.695,20 dinara, kamata na glavni dug 1.383.662,81 dinar i troškovi postupka 240.892,00 dinara). Nije bilo namirenja stečajnih poverilaca u stečajnom postupku. Prema izveštaju Ministarstva privrede RS 7-00-00185/21-05-49/07-2017 od 21.07.2021. godine u skladu sa Zakonom o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01 i 18/03) i Uredbom o prodaji kapitala i imovine putem javnog tendera Vlade RS („Službeni glasnik RS“, br. 45/01 i 59/03) Agencija za privatizaciju zaključila je ugovor o prodaji društvenog kapitala putem javnog tendera subjekta privatizacije DP „Fabrika ulja“ Kruševac sa kupcem AA II/2 Ov .../... od 20.07.2004. godine, a predmet privatizacije bilo je 70% društvenog kapitala navedenog subjekta, koji ugovor je raskinut, jer kupac nije ispunio ugovornu obavezu, a nad subjektom privatizacije otvoren je stečajni postupak.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su na osnovu člana 22. stavovi 1. i 2. i člana 31. stavovi 1., 2. i 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kao i člana 1. stav 1. Protokola 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, zaključili da je za tužioca nastala imovinska šteta zbog nemogućnosti da naplati utvrđeno potraživanje u stečajnom postupku nad dužnikom „Fabrika ulja“ AD Kruševac u stečaju, što predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije, te je tužena odgovorna za obeštećenje tužioca zbog neizvršavanja sudskih odluka donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom i za neefikasnost sprovođenja stečajnog postupka, pošto tužiočevo pravo na suđenje u razumnom roku nije poštovano. Postupak stečaja, koji je hitan još uvek nije završen, zbog čega je i utvrđeno da je tužiocu u stečajnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Kako organi tužene države nisu preduzeli neophodne mere da omoguće naplatu priznatog potraživanja stečajnog poverioca u stečajnom postupku pokrenutim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim kapitalom postoji odgovornost tužene predviđena članom 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Prema navedenoj odredbi odgovornost tužene Republike Srbije je objektivna, a nisu utvrđeni propusti tužioca, usled čega bi tužena mogla biti u potpunosti ili delimično oslobođena od odgovornosti. Pri tome, imali su u vidu da se objektivna odgovornost Republike Srbije za štetu zbog nemogućnosti namirenja potraživanja konstituiše ne samo zbog nemogućnosti namirenja potraživanja dosuđenih pravnosnažnom sudskom odlukom, već i utvrđenim odlukama stečajnih organa, a u konkretnom slučaju zaključkom o listi utvrđenih i osporenih potraživanja Privrednog suda u Kraljevu St 17/15 od 29.03.2016. godine potraživanje tužioca priznato u trećem isplatnom redu rešenjem prijavljeno na osnovu presude istog suda P 1056/13 od 21.01.2014. godine u ukupnom iznosu od 4.759.250,01 dinar, koje do danas nije namireno.

Vrhovni sud nalazi da je pobijanom odlukom pogrešno primenjeno materijalno pravo kada je usvojen tužbeni zahtev tužioca za naknadu imovinske štete u visini priznatog, a neisplaćenog potraživanja, tužioca prema stečajnom dužniku „Fabrika ulja“ a.d. Kruševac - u stečaju u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu St 17/15, našta se osnovano ukazuje revizijom tužene.

Naime, iako je rešenjem Privrednog suda u Kraljevu St 1596/20 od 30.10.2020. godine, utvrđeno da je tužiocu u predmetu Privrednog suda u Kraljevu St 17/2015 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, uz nalog stečajnom sudiji da u roku od četiri meseca preduzme sve mere i radnje kako bi se stečajni postupak okončao u najkraćem, tužilac nije dokazao da je usled povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Kraljevu St 17/15 pretpeo imovinsku štetu i da je ona posledica neadekvatnog postupanja organa tužene za okončanje tog postupka. Tužilac je nakon donošenja presude Privrednog suda u Kraljevu P 1056/13 od 21.01.2014. godine kojom je utvrđeno potraživanje tužioca prema „Fabrika ulja“ a.d. Kruševac- u restrukturiranju, koja je snabdevena klauzulom izvršnosti, a pre pokretanja stečajnog postupka nad stečajnim dužnikom, imao mogućnost da pokrene postupak prinudne naplate svog potraživanja, što nije učinio, niti je dokazao da je u momentu otvaranja stečajnog postupka nad stečajnim dužnikom i u momentu kada mu je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku na računu stečajnog dužnika bilo sredstava iz kojih bi se moglo isplatiti njegovo potraživanje, a da mu ista nisu isplaćena zbog nepravilnog i nezakonitog rada tužene, što bi bio osnov odgovornosti za naknadu imovinske štete u ovom postupku.

Imajući u vidu navedeno po oceni Vrhovnog suda tužilac nije dokazao postojanje uzročno-posledične veze između štete koju trpi (u visini priznatog, a neisplaćenog potraživanja) i neadekvatnog postupanja suda u stečajnom postupku u cilju namirenja njegovog potraživanja, za koju štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku bi bila objektivno odgovorna tužena.

Pored navedenog, prema odredbama materijalnog prava sadržanih u članovima 32. stav 1, 35. stav 2. i 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list SCG” - Međunarodni ugovori, br. 9/2003, 5/2005, 7/2005, „Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori”, br. 12/2010, 10/2015), člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i članova 31. i 32. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS”, br. 40/15) tužena Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. U konkretnom slučaju nenamireno potraživanje tužioca nije potraživanje zaposlenog iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, već komercijalno potraživanje iz odnosa dva privredna subjekta, za čiju naplatu tužena ne može biti odgovorna, imajući u vidu sve okolnosti utvrđene u ovom postupku, naročito ponašanje tužioca koji je imao izvršnu presudu, a nije pokrenuo postupak za naplatu svog potraživanja pre nego što je „Fabrika ulja“ otišla u stečaj.

Na osnovu iznetog, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju potrebni troškovi celog postupka, opredeljeno traženi po vrsti i visini, za radnje preduzete preko javnog pravobranioca (član 162. ZPP), i to: sastava odgovora na tužbu 22.500,00 dinara, sastav žalbe 45.000,00 dinara, sastav revizije 45.000,00 dinara dinara, prema važećoj Advokatskoj tarifi („Službeni glasnik RS“, br.121/12 i 37/21), zbo čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković