U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Dragane Boljević, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., koju zastupa Dragoslav Otašević advokat iz ..., protiv tuženih BB iz ..., koga zastupaju Dragan Ninković i Jovana Popović advokati iz ... i VV iz ..., koju zastupaju Slaviša Vukosavljević, Predrag Guberinić i Anita Ivanović advokati iz ..., radi deobe bračne tekovine, odlučujući o reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4113/2021 od 11.05.2022. godine, na sednici održanoj 18.04.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE revizija tuženih izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4113/2021 od 11.05.2022. godine kao neosnovana.

Svaka stranka snosi svoje troškove postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 7511/19 od 29.06.2020. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da je tužilja suvlasnik polovine porodične stambene zgrade – objekta broj 3 u ulici ..., bruto površine 579,35 m2, neto površine 515,90 m2, korisne površine 433,40 m2, izgrađene bez dozvole za gradnju na delu k.p. 7955 upisane u l.n. ... k.o. ...i nosilac prava korišćenja sa 50% na 924/5748 idealnih delova k.p. ... k.o. ..., te da su tuženi to dužni trpeti i dozvoliti tužilji da svoje pravo na navedenim nepokretnostima na osnovu te presude upiše u javne knjige kad se za to steknu zakonski uslovi. Stavom drugim izreke, obavezani su tuženi da solidarno naknade tužilji troškove postupka od 737.310,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 29.06.2020. godine, a stavom trećim izreke i da joj naknade troškove prevoza od 2.620 USD.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4113/2021 od 11.05.2022. godine odbijena je žalba tuženih i potvrđena navedena prvostepena presuda u stavu prvom izreke, kao i rešenje o troškovima postupka u pogledu iznosa troškova (stav prvi izreke), a preinačeno rešenje o troškovima u delu za kamatu tako što su obavezani tuženi da na dosuđeni iznos troškova solidarno isplate tužilji zakonsku zateznu kamatu od izvršnosti presude do isplate (stav drugi izreke). Stavom trećim izreke odbijeni su zahtevi tužilje i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu – ZPP), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tuženih neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Revizijom se neosnovano ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 383. stav 3. i 398. stav 2. ZPP navodno učinjenu u postupku pred drugostepenim sudom. Drugostepeni sud je taj koji donosi odluku o tome da li je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje ili će, radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja, zakazati raspravu pred drugostepenim sudom radi ponovnog izvođenja već izvedenih dokaza ili dokaza čije je izvođenje odbio prvostepeni sud. U konkretnom slučaju, nakon što je u ovom postupku ranije doneta prvostepena presuda bila ukinuta (rešenje Gž 5261/2019 od 06.11.2019. godine) i prvostepeni sud ponovo odlučio o tužbenom zahtevu, drugostepeni sud je ocenio da je prvostepeni sud iskaze saslušanih stranaka i svedoka ocenio svaki zasebno i sve kao celinu pravilnom primenom odredaba čl. 7, 8, 229. i 230. ZPP, kao i pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP i činjenično stanje utvrdio pravilno, u meri i na način koji su dovoljni prihvatljivi za donošenje odluke po žalbi, kao i da je raspravio pitanja na koja mu je ukazao žalbeni sud, zbog čega nije bilo potrebe da drugostepeni sud otvori raspravu i ponovo izvodi već izvedene dokaze. U skladu sa svojom dužnošću iz člana 396. stav 1. ZPP, drugostepeni sud je ocenio bitne žalbene navode, navodeći i razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti i, s obzirom da je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, kao i primenu materijalnog prava, za svoju odluku je izneo razloge koje su bili bitni, bez detaljnog obrazlaganja, u skladu s ovlašćenjem iz stava drugog člana 396. ZPP.

Navod kojim revidenti ukazuju na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 10. ZPP (o tome da je u ovoj pravnoj stvari odlučeno o zahtevu o kome je ranije zaključeno sudsko poravanje) nije istican u žalbi, zbog čega ne može predstavljati revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1, u vezi sa stavom 2. ZPP, niti može uticati na odluku revizijskog suda.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja (rođena ...1973) i tuženi BB (rođen. ...1964) zaključili su brak 21.09.1997. godine, tokom koga je rođeno njihovo dvoje dece, sin GG (....1998) i ćerka DD (...2005). Njihova zajednica života je prestala 13.07.2014. godine, a brak je razveden 08.06.2016. godine odlukom Višeg suda u Nju Džersiju. Odlukom o razvodu braka (koja je priznata, osim u tačkama 9. i 10. koje se odnose na imovinu u Srbiji) odlučeno je između ostalog i da razvedeni supružnici imaju zajedničko starateljstvo nad decom, da tuženi plaća po 259 USD na ime izdržavanja dece, a tužilja 1.200 USD na ime izdržavanje tuženog u narednih šest godina i da u isključivo vlasništvo tužilji pripada kuća u Kaliforniji a tuženom BB ... agencija.

Pre braka je tužilja živela i radila u Nemačkoj, a tuženi BB u Kaliforniji (od 1989). Oktobra 1997. godine tužilja se preselila kod supruga u Kaliforniju. U početku su stanovali u iznajmljenom stanu, da bi 1999. godine kupili kuću u Kaliforniji, koju su kratko vreme potom renovirali i ubrzo prodali i kupili veću, a kupili su i poslovni prostor 2003/2004. godine. Za nabavku i opremanje nepokretnosti podigli su kredite 2004. i 2007. godine (od 150.000 i 350.000 USD), s tim što se potonji i dalje otplaćuje. Za vreme zajedničkog života tužilja je vodila brigu o kući i deci, u čemu je imala pomoć rođake iz Srbije. U Kaliforniji se tužilja zaposlila kao ... u ... industriji decembra 1999. godine; firmu je promenila 2009. godine, zbog čega se cela porodica 2011. godine preselila u Nju Džersi. ... agencija tuženog i poslovni prostor prodati su 2009. godine (od primljene cene za poslovni prostor od preko 400.000 USD, sa oko polovinom su isplaćene obaveze tuženog). Prihodi (bruto) supružnika u početku su bili približni (50.000 do 60.000 USD), s tim što su tužiljini prihodi brzo rasli, tako da su 2003. godini iznosili oko 70.000 USD, 2004. godine 98.000 USD, a od 2011. godine su bili znatno viši od prihoda tuženog.

Avgusta 2000. godine kupljen je udeo od 924/5748 prava korišćenja k.p. ... u zk.ul. ... k.o. ... (sada u l.n. ... k.o. ...) na ime tuženog BB, koji je označen kao investitor objekta (u prijavi radova od 25.06.2002. i u zapisniku o tehničkom pregledu od 08.05.2002. godine) i koji je tad i isplatio cenu od 120.000,00 dinara i stupio u posed. Ugovor je „potvrđen“ sudski overenim ugovorom od 01.09.2004. godine koji je u ime tuženog zaključio njegov otac i kojim je konstatovano, između ostalog, da je prenosiocima utvrđeno pravo prometa predmetnom parcelom kao ostalim neizgrađenim građevinskim zemljištem i da im je naplaćen porez na prenos apsolutnih prava. Izgradnja kuće na kupljenom zemljištu pretežno je završena do 2002. godine (kuća je stavljena pod krov, sa olucima i snegobranima od bakra i spoljnom stolarijom, aluminijskim roletnama, cementnom košuljicom na podu svih prostorija, priključena je na elektromrežu, završene su instalacije vodovoda i kanalizacije). Predmetni objekat (porodična stambena zgrada – objekat broj 3 bez građevinske dozvole) snimljen je 28.05.2002. godine na zahtev tuženog BB, koji je i određen za držaoca zgrade sa udelom od 1/1. Posle toga su izvođeni manji građevinski i zanatski radovi. Ograda je završena 2003. godine, fasada sanirana zbog naknadnog pojavljivanja vlage 2004. godine, centralno grejanje uvedeno 2007. godine i finalni vodovodni i kanalizacioni radovi sa kupatilima izvedeni 2009. godine; ostalo je da se uradi samo kuhinja. U ime tuženog BB pravne radnje je preduzimao (narudžbina projekata, zaključenje ugovora), majstore angažovao i plaćao, troškove podmirivao i radove nadzirao otac tuženih, ranije tuženi ĐĐ (preminuo 24.12.2020. godine). Osim ulaganja u kupovinu zemljišta, zaključno sa 2002. godinom plaćeno je 227.900 DEM, 1.000 USD i 258.828,19 dinara za pripremu i izvođenje građevinskih radova, izradu bakarnog krova, oluka i snegobrana, dovođenje električne mreže i izradu kompletne električne instalacije, sa svim materijalima, taksama i odobrenjem za priključenje, ugradnju spoljašnje stolarije i aluminijskih roletni, izradu enterijera i nadzor nad tim radovima. U periodu 2003/2009 plaćeno je još 40.900 evra za ogradu, malterisanje fasade, farbarske radove i polaganje kamena na spoljnim delovima kuće i izradu i betoniranje stepeništa, centralno grejanje, stolarske i finalne vodovodno- kanalizacione radove. Tokom izvođenja radova novac iz Amerike donosili su (najčešće u sumama do 10.000 USD za koje nije postojala obaveza prijavljivanja) i predavali ga ocu tuženih supružnici, njihovi prijatelji i poznanici, kao i i tužiljini roditelji.

Nakon prestanka zajednice života supružnika u julu 2014. godine tuženi BB i njegov otac ĐĐ zaključili su 24.11.2014. godine sudsko poravnanje pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu R3 884/2014 kojim su se saglasili da je otac tuženog isključivi vlasnik predmetne zgrade i nosilac prava korišćenja sa 924/5748 parcele ... k.o. ... na osnovu isključivog finansiranja sopstvenim sredstvima, kupovine navedene parcele i izgradnje na njoj predmetne zgrade. Na osnovu tog poravnanja je otac tuženog 03.12.2014. godine upisan u katastru kao držalac predmetne nepokretnosti.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da tuženi ĐĐ, sada pokojni otac tuženih, nije dokazao svoje tvrdnje da je raspolagao velikim finansijskim sredstvima stečenim tokom dugogodišnjenjeg rada u ... (u Kambodži, Egiptu, Zambiji Gvineji), ... (direktor međunarodne ...) i u preduzeća „... Komerc“ (u kome je poslednjih 12 godina radnog staža bio pomoćnik predsednika) i da je tim sredstvima, kao i iznosom od 127.000 evra koji je 2008. godine dobio prodajom dvosobnog stana u ... ulici u ..., isključivo on finansirao kupovinu predmetnog placa i izgradnju predmetne zgrade. Suprotno tome, sudovi su zaključili da je predmetna nepokretnost stečena i izgrađena kao zajednička svojina supružnika, koji su to i finansirali, pa su primenom odredaba materijalnog prava sadržanih u čl. 168, 171, 176, 177. i 180. Porodičnog zakona primenili zakonsku pretpostavku o jednakim udelima supružnika u sticanju zajedničke imovine i utvrdili da je tužilja, po osnovu sticanja u braku, suvlasnik ½ predmetne kuće i dela parcele na kojoj je kuća izgrađena. Zaključili su i da poravnanje od 24.11.2014. godine, zaključeno između tuženog BB i sada pokojnog oca tuženih ĐĐ, ne sprečava tužilju da ostvari svoja subjektivna prava na nepokretnostima koja joj pripadaju.

Vrhovni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilno primenio materijalno pravo, na pravilno i potpuno činjenično stanje, dajući prihvatljive razloge za svoju odluku.

Nisu osnovani navodi o nepravilnom zaključku nižestepenih sudova o jednakom doprinosu supružnika u sticanju zajedničke imovine. Ove navode je revident već isticao u svojoj žalbi, a drugostepeni sud ih je cenio prilikom donošenja odluke o žalbi i dao je prihvatljive razloge zbog kojih nije smatrao da su od uticaja na drukčije presuđenje. Imajući na umu to da supružnici nisu svoje imovinske odnose uredili bračnim ugovorom, u postupku je van razumne sumnje utvrđeno da je predmetna nepokretnost izgrađena tokom braka tužilje i tuženog BB, za supružnike, koji su to finansirali svojim sredstvima, uz pomoć oca tuženih.

U konkretnom slučaju, nije bilo mesta zaključku da je zakonska pretpostavka o jednakim udelima supružnika u zajedničkoj imovini iz člana 180. stav 2. Porodičnog zakona oborena i da postoji veći udeo tuženog u toj imovini. Ta je pretpostavka mogla biti oborena utvrđenjem većeg udela jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine, u smislu stava trećeg istog člana, ukoliko bi bilo dokazano da je taj supružnik ostvario znatno veće prihode ili da je on u znatno većoj meri vodio poslove u domaćinstvu, starao se o deci i o imovini, odnosno ukoliko bi postojale druge okolnosti od značaja za održavanje ili uvećavanje vrednosti zajedničke imovine, što nijedan od tuženih nije dokazao. Nije bilo mesta ni primeni stava petog istog člana, prema kome se veći udeo jednog supružnika u sticanju pojedinog prava iz zajedničke imovine može utvrditi samo ako je to pravo ekonomski samostalno u odnosu na ostala prava iz zajedničke imovine, a supružnik je u sticanju tog prava učestvovao i prihodima od svoje posebne imovine, jer nije dokazano da je tuženi BB ulagao sredstva svoje posebne imovine u sticanje predmetne nepokretnosti.

Da bi u sprovedenom postupku bila oborena zakonska pretpostavaka o jednakim udelima supružnika u zajedničkoj imovini, odnosno da bi bilo dokazano da u sticanju predmetnih nepokretnosti tokom zajednice života tužilje i tuženog BB postoji veći udeo tog tuženog (kako su taj tuženi i njegov otac, sada pokojni tuženi ĐĐ tvrdili tokom celog postupka), odnosno da su te nepokretnosti stečene isključivo sredstvima sada pokojnog tuženog ĐĐ, bilo je potrebno da tuženi, osim iznošenja tvrdnji, predlože i odgovarajuće dokaze kojima bi potvrdili navode vezano za nastanak tog prava. Tuženi su međutim propustili da to učine, jer nisu ponudili dokaze na okolnost da je materijalna i finansijska situacija tuženog ĐĐ bila takva da je on bio u stanju da izdvoji, i da je zaista i izdvojio finansijska sredstva za kupovinu predmetnog placa i izgradnju predmetne zgrade (od oko 45.000 DEM i 300.000 DEM prema njegovoj tvrdnji). Ugovorom, na osnovu koga je sada pokojni tuženi 2008. godine primio 127.000 evra za prodati dvosoban stan u ..., ne može se potkrepiti navod da je on isključivo svojim sredstvima gradio predmetnu nepokretnost jer je ona u najvećoj meri već bila završena i izvođači isplaćeni nekoliko godina ranije, do 2002. godine (prema dokazima koje je upravo taj tuženi dostavio), pri čemu nije bitno ko je vršio uplate, već za koga je to činjeno. Osim toga, sve i da je sada pokojni tuženi ĐĐ zaista uložio svoja sredstva u izgradnju predmetne nepokretnosti, on to nije učinio za sebe, što i nije tvrdio tokom sprovedenog postupka, već da bi izgradnjom predmetne nepokretnosti učinio poklon i omogućio svom sinu, ali i njegovoj supruzi da se vrate u zemlju i da tu nastave svoj život (upravo je taj tuženi navodio da se sa tužiljom konsultovao oko različitih rešenja prilikom izvođenja radova na predmetnoj kući). Pritom, nije pravno nemoguće da stvar stečena radom u zajednici pripadne samo jednom članu zajednice, ako o tome postoji sporazum zajedničara (u konkretnom slučaju supružnika), ali takvog sporazuma u konkretnom slučaju nema, te u odsustvu drugih dokaza važi zakonska pretpostavka o jednakim udelima.

Zbog toga su nižestepeni sudovi, pravilno primenivši citirane odredbe čl. 180. Porodičnog zakona i 7. stav 1, 228. i 231. stav 2. ZPP, prema kojima postoji dužnost stranke da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika i dužnost suda, u situaciji da na osnovu izvedenih dokaza (član 8) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, da o postojanju činjenice primeni pravila o teretu dokazivanja, pravilno zaključili da tuženi nisu dokazali da imaju veći suvlasnički udeo u predmetnoj nepokretnosti.

Ukazivanje revidenta da nižestepeni sudovi nisu bili ovlašćeni da utvrđuju tužiljin suvlasnički udeo na nepokretnosti koja se više ne vodi kao svojina njenog razvedenog supružnika, s obzirom da ju je on preneo u svojinu svom sada pokojnom ocu ĐĐ zaključenim sudskim poravnanjem, što po pogrešnom mišljenju revidenta znači pravnosnažnom sudskom odlukom, nije od uticaja na drugačiju odluku.

Poravnanje nije sudska odluka već predstavlja vrstu pravnog posla (ugovora) o čijem zaključenju, ni kada se to čini u parničnom, ni kada se to čini u vanparničnom postupku (kao u konkretnom slučaju) ne postoji potreba da se donosi sudska odluka. Sudska odluka se donosi samo u slučaju da stranke u parničnom postupku pokušavaju da zaključe poravnanje u pogledu zahteva kojima ne mogu da raspolažu (član 336. stav stav 5. u vezi sa stavom 4. i članom 3. stav 3. ZPP), odnosno samo u slučaju da učesnici u vanparničnom postupku nemaju pravnu i poslovnu sposobnost koja se traži za zaključenje tog pravnog posla ili da kod njih ne postoji slobodna i ozbiljna volja da se pravni posao zaključi, odnosno da pravni posao koji se sastavlja nije u skladu sa prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim običajima kako je to bilo propisano odredbama čl. 171. do 173. Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82, 48/88, „Službeni glasnik RS“, br. 46/95-drugi zakon, 18/05- drugi zakon, 85/12, 45/13-drugi zakon, 55/14, 6/15, 106/15-drugi zakon, 14/22; u daljem tekstu: ZVP). Samo u takvim slučajevima sud donosi rešenje kojim ne dozvoljava zaključenje poravanja u parničnom postupku, odnosno kojim odbija da sastavi ispravu (o poravnanju) u vanparničnom postupku. Osim toga, sve i da zaključeno vansudsko poravanje predstavlja pravnosnažnu sudsku odluku, a ne predstavlja, pravnosnažnost rešenja, donesenog u vanparničnom postupku, ne sprečava učesnike da svoj zahtev o kome je rešenjem odlučeno ostvaruju u parnici, kad im je to pravo priznato ovim ili drugim zakonom, saglasno članu 26. ZVP. Štaviše, bez potrebe da tužbom pobijaju poravnanje u kome nisu bili ugovorna strana, treća lica (što je tužilja u konkretnom slučaju) koja imaju stvarno pravo na predmetu poravnanja ovlašćena su da svoj stvarnopravni zahtev istaknu u parnici protiv onih koji su, uprkos zakonskoj zabrani, raspolagali predmetom njihovog stvarnog prava.

Neosnovan je i navod revizije da je tužilja svoje pravo mogla da zaštiti samo tužbom kojom bi pobijala pravnu radnju tuženog BB (označeno poravnanje), jer se tužba iz člana 280. Zakona o obligacionim odnosima podnosi kada poverilac ima novčano potraživanje dospelo za isplatu protiv dužnika čijom je pravnom radnjom onemogućeno ispunjenje poveriočevog potraživanja, a u konkretnom slučaju predmet pravne zaštite nije bilo dospelo novčano potraživanje, već je odlučivano o stvarnopravnom tužbenom zahtevu.

Imajući u vidu sve navedene okolnosti konkretnog slučaja, a naročito činjenice da tužilja nije učestvovala u zaključenju sudskog poravnanja koje, kao ni bilo koji drugi ugovor, ne sme biti protivno prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima, da je tužiljin tadašnji supružnik zaključenjem poravnanja raspolagao predmetom zajedničke svojine suprotno zabrani iz člana 174. stav 3. Porodičnog zakona da raspolaže već i svojim udelom, a svakako ne udelom svog supružnika u zajedničkoj imovini (što takav pravni posao čini ništavim), i da tužiljino stvarno pravo deluje prema svima, nižestepeni sudovi su pravilno našli da zaključeno poravnanje nije od uticaja za donošenje drugačije odluke o tužbenom zahtevu.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane odluke, to je ovaj sud odlučio kao u prvom stavu izreke primenom člana 414. ZPP.

O troškovima postupka po reviziji odlučeno je na osnovu člana 165. stav 1. u vezi s čl. 153. stav 1. i 154. stav 1. ZPP, s obzirom da tuženi nisu uspeli u postupku po reviziji, a da izdatak tužilje za sastav odgovora na reviziju nije bio potreban.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković