Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić, Dragane Boljević, Radoslave Mađarov i Vesne Stanković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa Slobodan Stojanović advokat iz ..., protiv tužene BB iz ..., koju zastupa Ružica J. Kukić advokat iz ..., radi utvrđenja prava svojine, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 549/2022 od 15.03.2022. godine, na sednici održanoj 09.11.2023. godine, doneo je

R E Š E NJ E

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 549/2022 od 15.03.2022. godine.

USVAJA SE revizija tužene pa se UKIDAJU presuda Apelacionog suda u Nišu Gž 549/2022 od 15.03.2022. godine i presuda Osnovnog suda u Prokuplju P 2194/20 od 28.09.2021. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 549/2022 od 15.03.2022. godine, odbijene su žalbe parničnih stranaka i potvrđena presuda Osnovnog suda u Prokuplju P 2194/20 od 28.09.2021. godine kojom je utvrđeno da je tužilac vlasnik polovine nepokretnosti (sedam parcela ukupne površine 25,46 ari) upisanih u l.n. ... k.o. ... i dvoiposobnog stana površine 57 m2 u ..., u ulici ... ... (sve bliže označeno u izreci te presude) po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju R 25/17, overenog 19.01.2017. godine pred Opštinskim sudom u Prokuplju.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku (posebna revizija).

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Posebna revizija je izuzetno pravno sredstvo koje se, zbog pogrešne primene materijalnog prava, može izjaviti protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom. O dozvoljenosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud, ceneći potrebu odlučivanja o tom pravnom sredstvu zbog razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa, ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Tužena posebnom revizijom pobija drugostepenu presudu kojom je usvojen tužbeni zahtev njenog bivšeg supruga i utvrđeno da je on suvlasnik polovine nepokretnosti, po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju koji je ona kao davalac izdržavanja zaključila za vreme bračne zajednice života sa tužiocem, tokom koje je primalac izdržavanja preminuo, te se tužena uknjižila kao vlasnik nepokretnosti stečenih po tom ugovoru. Posebnom revizijom tužena ukazuje da, iako je ona ugovor zaključila i izvršavala tokom bračne zajednice sa tužiocem, postoje posebne okolnosti (zaključenje ugovora s obzirom na naročito bliske odnose koje je primalac izdržavanja imala ne samo sa tuženom, koju je shvatala kao svoje dete jer svoje dece nije imala, već i sa majkom tužene, a izdržavanje je davano iz posebne imovine tužene, bez umanjenja sredstava za podmirenje potreba zajedničkog domaćinstva parničnih stranaka) koje opravdavaju zaključak da, suprotno uobičajenim situacijama, predmet ugovora o doživotnom izdržavanju (nepokretna imovina primaoca izdržavanja) smrću primaoca nije postala zajednička imovina parničnih stranaka kao supružnika, već posebna imovina tužene.

U pogledu pravnog statusa imovine stečene ugovorom o doživotnom izdržavanju tokom zajednice života supružnika (da li je reč o zajedničkoj imovini ili ne), domaći sudovi su izražavali svoja pravna shvatanja u više navrata.

Kada se zaključenim ugovorom o doživotnom izdržavanju oba supružnika obavezuju na davanje izdržavanja, imovina stečena tim ugovorom predstavlja njihovu zajedničku imovinu i od donošenja rešenja Saveznog Vrhovnog suda Rev 209/60 od 14.05.1960. godine u kome je izražen takav stav, sudovi takav pravni stav saglasno zauzimaju u odlukama koje donose u takvim slučajevima.

I za slučaj kada je ugovor o doživotnom izdržavanju zaključio jedan od supružnika kao davalac izdržavanja, ali su obaveze iz tog ugovora ispunjavali oba supružnika, smatra se da je imovina stečena po osnovu tog ugovora zajednička imovina supružnika (odluka Vrhovnog suda Srbije u Rev 587/85, Okružnog suda u Beogradu Gž 2576/2003 od 30.06.2003. godine). Za takav slučaj se zahteva da se oba supružnika, deleći sve obaveze svog domaćinstva, solidarno angažuju u svim obavezama prema primaocu izdržavanja, ponašajući se kao jedna ugovorna strana.

Međutim, u situaciji kada je ugovor o doživotnom izdržavanju zaključio jedan od supružnika kao davalac izdržavanja, ali se supružnici nisu starali o izvršavanju obaveze iz tog ugovora u približno jednakom vremenskom periodu, već jedan supružnik mnogo kraće, njihov doprinos u sticanju takve imovine ne može biti jednak (rešenje Vrhovnog suda Srbije Gzz 513/2001 od 21.02.2002. godine). Takav stav proizlazi i iz pomenutog rešenja Saveznog Vrhovnog suda Rev 209/60 od 14.05.1960. godine: „Kada se ugovorom o doživotnom izdržavanju samo jedan supružnik obavezao na davanje izdržavanja, pri izračunavanju udela drugog bračnog druga u imovini stečenoj po tom ugovoru mora se imati u vidu njihov poseban karakter. Ovaj ugovor nije samo ugovor sa naknadom. Često je motivisan i razlozima naklonosti i osobitog poverenja, a može sadržavati i elemente ugovora o poklonu i ugovora na sreću. Za utvrđivanje udela bračnog druga koji nije ugovarač u imovini stečenoj po ispunjenju obaveze iz ovog ugovora, odlučujuća je vrednost stvarno datog ili učinjenog na ime dužnog izdržavanja. Ono što prelazi količinu datog izdržavanja, ne može predstavljati zajedničku imovinu.“

Analogno bi se moglo zaključiti (da doprinos supružnika u sticanju ne može biti jednak) i u situaciji kada je ugovor o doživotnom izdržavanju zaključio jedan od supružnika kao davalac izdržavanja, ali se supružnici nisu starali o izvršavanju obaveze iz tog ugovora sa približnim jednakim ličnim i finansijskim angažmanom, već je jedan supružnik to činio u znatno većoj meri od drugog.

Konačno, za slučaj kada je ugovor o doživotnom izdržavanju zaključio jedan od supružnika kao davalac izdržavanja, koji je obaveze po tom ugovoru izvršavao lično, bez ili uz neznatnu pomoć drugog supružnika, a novčani deo svoje obaveze podmirivao iz svoje posebne imovine, a ugovor je zaključen isključivo s obzirom na dugogodišnji blizak prijateljski i emotivni odnos između primaoca izdržavanja i davaoca izdržavanja i njegovih najbližih srodnika, uz volju primaoca izdržavanja da prenese svoju imovinu lično davaocu izdržavanja (čijeg supružnika suštinski ne poznaje, jer je brak zaključen kratko vreme pre zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju) pitanje koje se osnovano može postaviti jeste da li imovina stečena pod tako specifičnim okolnostima može biti posebna imovina supružnika - davaoca izdržavanja po ugovoru o doživotnom izdržavanju koji je samostalno zaključio.

Dakle, nesumnjivo je da u zajedničku imovinu supružnika ulazi sve ono što su supružnici tokom trajanja njihove zajednice života stekli pravnim poslovima koji su dvostrano teretni i komutativni, pri čemu je komutativan posao onaj dvostrano teretni ugovor u kome su međusobne prestacije približno jednake, ukoliko u tim pravnim poslovima nije angažovana posebna imovina supružnika. Međutim, to pravilo nužno trpi odstupanja s obzirom na pravnu prirodu ugovora o doživotnom izdržavanju, koji jeste dvostrano teretan, ali ne nužno i komutativan pravni posao, jer ne samo što ga odlikuje aleatornost (neizvesnost), nego se on po pravilu zaključuje s obzirom na lična svojstva davaoca izdržavanja, koji je upravo zato ovlašćen da dokaže da je u sticanju imovine po osnovu tog ugovora učestvovao sa većim udelom, pa i da je tako stečena imovina njegova posebna imovina, ako okolnosti slučaja, kao i namera primaoca izdržavanja na to ukazuju.

Imajući u vidu sve napred izloženo, Vrhovni sud smatra da pitanje da li u režim zajedničke imovine supružnika iz člana 171. stav 1. Porodičnog zakona obavezno ulazi i imovina stečena na osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju koji je sa primaocem izdržavanja zaključio jedan supružnik u svojstvu davaoca izdržavanja, ili ta imovina može biti i posebna imovina supružnika koji je bio davalac izdržavanja u smislu člana 168. stav 2. istog zakona, zahteva novo tumačenje prava, zbog čega je dozvolio postupanje po posebnoj reviziji i odlučio kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija osnovana.

U postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, zajednica života tužioca (rođen ...) i tužene (rođena ...) trajala je od zaključenja braka 14.02.2006. godine do faktičkog prestanka 23.11.2017. godine. Nepunu godinu po zaključenju braka sa tužiocem, tužena je 19.01.2007. godine zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju sa VV kojim se obavezala da snabdeva primaoca namirnicama, lekovima, odećom, obućom, ogrevom i drugim životnim potrepštinama, obezbedi joj pravovremenu lekarsku pomoć i po potrebi je novčano pomaže, a primalac je zauzvrat ostavila tuženoj u svojinu svoju nepokretnu imovinu. Nakon godinu i po dana, parnične stranke su zaključile sporazum o deobi imovine stečene u braku - stana od 45 m2 u ... i pokretnih stvari (26.08.2008. godine), a tri dana docnije i ugovor o doživotnom izdržavanju (29.08.2008. godine), prema kome je tužilac primalac, a tužena davalac izdržavanja (sva tri pravna posla su sudski overena). Nakon što je primalac izdržavanja preminula (2013), tužena je postala vlasnik sedam katastarskih parcela u k.o. ... i dvoiposobnog stana ... .

Svoje obaveze prema primaocu izdržavanja tužena je izvršavala tokom trajanja zajednice života sa tužiocem, koji ju je više puta vozio u selo ... gde je primalac izdržavanja živela i gde su joj usluge pružane. Tokom trajanja predmetnog ugovora tuženoj su slali i davali novac dve ćerke i zet, koji je tužena koristila za podmirivanje potreba primaoca izdržavanja. Svi računi (u vezi sa troškovima sahrane i izradom nadgrobnog spomenika, na kome je uklesano da ga podižu. „BB i AA“) glase na ime tužene. Finansijskim veštačenjem je utvrđeno da je u sveukupnim prihodima parničnih stranaka tokom njihove zajednice života tužilac (..., ...) učestvovao sa 79,95%, a tužena (..., koja je ostvarivala prihode od zarade, penzije, ..., ... i ...) sa 20,05%. Nižestepeni sudovi su imali u vidu sporazum o deobi imovine od 26.08.2008. godine kojim su tužilac i tužena podelili zajedničku imovinu na jednake delove, uz konstataciju da su: „definitivno i trajno regulisali imovinske odnose po osnovu zajednički stečene nepokretne imovine, te da ovo pitanje više ne mogu postavljati međusobno, niti zahtevati drugačije rešenje preko suda“, ali su našli da isto nije od uticaja na drugačije presuđenje, s obzirom da u trenutku zaključenja tog sporazuma imovina označena u ugovoru od 19.01.2007. godine još uvek bila u vlasništvu primaoca izdržavanja.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su primenili odredbe Porodičnog zakona koje se odnose na zajedničku imovinu (član 171) i njenu podelu (član 180), uz zakonsku pretpostavku da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki. Sudovi su zaključili da su obe parnične stranke učestvovale u izvršavanju obaveze izdržavanja prema primaocu izdržavanja i da su se ponašale kao jedna ugovorna strana i solidarno u međusobnom odnosu bračnih drugova delili sve obaveze domaćinstva, kao i obavezu izdržavanja primaoca izdržavanja preuzetu navedenim ugovorom, te da je zato imovina iz predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju od 19.01.2007. godine njihova zajednička imovina sa podjednakim udelima, nezavisno od toga što je ugovor zaključila tužena kao davalac izdržavanja zbog posebnih odnosa sa primaocem izdržavanja.

Prema stanovištu Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužene ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo jer su imovinu stečenu predmetnim ugovorom tretirali kao i svaku drugu imovinu koja se stiče teretnim pravnim poslom i nisu posvetili dovoljno pažnje specifičnoj prirodi ugovora o doživotnom izdržavanju, a to je za posledicu imalo nepotpuno utvrđeno činjenično stanje.

Ugovor o doživotnom izdržavanju se zaključuje po pravilu, a u konkretnom slučaju je izvesno tako i zaključen, s obzirom na ličnost davaoca izdržavanja i odnos poverenja koji primalac izdržavanja ima prema njemu, naročito s obzirom na to da ga primalac izdržavanja najčešće zaključuje u starosti, u periodu života u kome mu svakovrsna pomoć, pa i ona koja zadire u intimnost, postaje svakim danom sve potrebnija, te mu je bitno da na njegove potrebe odgovori primalac koji ga poznaje i za koga je uveren da će to učiniti na način koji mu najbolje odgovara. Takav je ugovor, u svojstvu davaoca izdržavanja, zaključila tužena 19.01.2007. godine, nedugo nakon stupanja u brak sa tužiocem. Do zaključenja ugovora je došlo, kako to proizlazi iz njegove sadržine, zbog bliskih dugogodišnjih odnosa između primaoca izdržavanja i majke tužene, koju je primalac izdržavanja smatrala sestrom, u bolesti je negovala i pazila do smrti, kao i zbog naročito bliskog, emotivnog odnosa između primaoca izdržavanja, koja je bila „žena u poznim godinama“ (... godine) bez potomstva i tužene, koja se prema njoj „odnosila kao dete prema roditelju“, između kojih je u svemu postojalo slaganje i razumevanje.

Zbog pogrešne primene materijalnog prava i nepridavanja značaja specifičnosti pravnog posla (koji se zaključuje s obzirom na ličnosti ugovarača) kakav je ugovor o doživotnom izdržavanju, nižestepeni sudovi su propustili da, primenom člana 99. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, tumače kako zajedničku nameru ugovarača tako i, naročito, nameru primaoca izdržavanja, odnosno da utvrde razloge zbog kojih je predmetni ugovor zaključen, njegov cilj, te da li je volja ugovarača bila da imovina primaoca pređe u svojinu i tužioca i tužene ili da postane posebna imovina tužene.

S tim u vezi, nižestepeni sudovi nisu dali odgovarajući značaj pisanim dokazima i iskazima saslušanih svedoka iz kojih proizlazi da su ćerke tužene i njen zet slali tuženoj novčana sredstva radi izvršavanja ugovornih obaveza prema primaocu izdržavanja (izdaci za nabavke, putovanja u banju i sl.) što joj je omogućavalo da ne umanjuje zajednička sredstva bračne zajednice parničnih stranaka, kao i svedoka kojima je primalac izdržavanja govorila da će svoju imovinu da prenese tuženoj, te činjenici da svi računi u vezi sa izvršavanjem ugovornih obaveza po tom ugovoru glase na ime tužene (iako je još uvek uobičajeno u našem društvu da se to čini na ime muža).

Osim toga, da bi na pravilan način utvrdili da li je imovina iz ugovora od 19.01.2007. godine posebna imovina tužene ili zajednička imovina parničnih stranaka, nižestepeni sudovi su propustili da razjasne razloge koji su rukovodili stranke da u avgustu 2008. godine zaključe i sudski overe dva pravna posla – 26.08.2008. godine sporazum o deobi zajedničke imovine, a 29.08.2008. godine ugovor o doživotnom izdržavanju. Takvo neuobičajeno angažovanje supružnika moralo je biti posledica kakve ozbiljne životne situacije koja je bila povod da oni prethodno vode razgovore, dođu do određenih važnih zaključaka i pretoče ih u dva pismena, sudski overena ugovora, kojima su (prvim od njih) precizno konstatovali šta čini njihovu zajedničku imovinu (stan u ... i pokretne stvari), a zatim je podelili na jednake delove, naglašavajući da su time definitivno i trajno regulisali imovinske odnose po osnovu zajednički stečene nepokretne imovine, te da ovo pitanje više ne mogu postavljati međusobno niti zahtevati drugačije rešenje preko suda, a zatim je (drugim od tih ugovora) tužilac kao primalac izdržavanja ostavio svoju imovinu tuženoj za izdržavanje koje će mu ona pružati.

S tim u vezi trebalo je da nižestepeni sudovi imaju u vidu i u celini ocene iskaz tužene sa ročišta od 03.10.2019. godine i navedu činjenice koje su iz njega utvrdili. Znatan deo sadržine tog iskaza tužene u nižestepenim presudama nije pomenut, niti ocenjen, iako i njime tužena potkrepljuje svoje trdnje koje bi mogle biti od značaja za potpuno utvrđenje svih bitnih činjenica i donošenje pravilne odluke. Naime, zanemareno je da je tužena navela: da je između parničnih stranaka došlo do svađe kada je tužilac, u razgovoru sa suprugom jedne od svojih kćerki, dobio ideju da od tužene zahteva da stan u ... pripadne i njegovim ćerkama, a tužena mu rekla da napusti stan i podnese tužbu za razvod braka; da su se nakon toga, na tužiočevu molbu, stranke pomirile u prisustvu tužiočevog brata GG; da su se stranke tom prilikom dogovorile o stvarima vezanim za ugovor od 19.01.2007. godine – da isključivo tužena i njene ćerke imaju obavezu prema primaocu izdržavanja VV, i to njene ćerke finansijsku, a tužena i obavezu da lično ide kod primaoca i stara se o njoj, pri čemu je tužilac insistirao da tužena ne ide autobusom do ..., već da je on vozi; kao i da su se stranke dogovorile da zaključe ugovor kojim bi podelili zajedničku imovinu.

Imajući u vidu da je na ovaj način, zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, zbog čega nema uslova ni za preinačenje pravnosnažne odluke, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP ukinuo nižestepene presude, odlučivši kao u drugom stavu izreke.

U daljem suđenju će nižestepeni sudovi imati u vidu specifičnu pravnu prirodu ugovora o doživotnom izdržavanju na koju im je ukazano ovim rešenjem i konkretne okolnosti u kojima je predmetni ugovor od 19.01.2007. godine zaključen i izvršavan, razjasniti u kakvoj su vezi sa tim ugovorom bili ugovori parničnih stranaka od 2008. godine, s obzirom na odloženu pravnu posledicu koja je iz ugovora od 19.01.2007. godine formalno nastala tek 2013. godine, kada je tužena stekla u svojinu imovinu po osnovu predmetnog ugovora i pouzdano utvrditi pravni status te imovine. Pritom će sudovi imati u vidu kako odredu člana 180. stav 5. tako i odredbu člana 168. stav 2. Porodičnog zakona i proceniti da li u konkretnom slučaju, s obzirom na specifične okolnosti koje će biti pouzdano i potpuno utvrđene, treba primeniti jednu ili drugu zakonsku odredbu. Naime, prema odredbi člana 180. stav 5. Porodičnog zakona, veći udeo jednog supružnika u sticanju pojedinog prava iz zajedničke imovine može se utvrditi samo ako je to pravo ekonomski samostalno u odnosu na prava iz zajedničke imovine, a supružnik je u sticanju tog prava učestvovao i prihodima od svoje posebne imovine, pritom imajući u vidu da supružniku (kao i svakom zajedničaru) koji je sticanju imovine doprinosio neznatno pripada samo obligaciono potraživanje. S druge strane, prema odredbi člana 168. stav 2. istog zakona, imovina koju je supružnik stekao u toku trajanja braka deobom zajedničke imovine, odnosno nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava predstavlja njegovu posebnu imovinu.

Nakon što prvostepeni sud utvrdi činjenično stanje imajući pritom u vidu primedbe iz ovog rešenja, doneće novu odluku o tužbenom zahtevu pravilnom primenom materijalnog prava.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković