Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava i neblagovremenu dopunu revizije lično.

Tuženi BB je podneo odgovor na reviziju i dopunu revizije.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/2023), Vrhovni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. i 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi BB je stan, koji je predmet spornih ugovora o poklonu, nasledio od svog oca pok. GG rešenjem Drugog opptinskog suda u Beogradu O 846/05 od 11.05.2005. godine. Nakon što mu je preminula majka 2005. godine, kada je ostao i bez posla, tuženi BB je stupio u kontakt sa DD, vlasnikom pogrebnog preduzeća, koje je obavilo pogrebne usluge kada je preminula majka tuženog i ponuđeno mu je da radi u radionici pogrebne opreme. DD je zajedno sa ĐĐ u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi za EE (suprugu DD) tuženog BB silom i ozbiljnom pretnjom primorao da 29.09.2005. godine zaključi i pred sudom overi ugovor o poklonu ½ stana u korist EE. Pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu K 4918/10 od 07.10.2013. godone DD i ĐĐ su oglašeni krivim zbog izvršenja krivičnog dela iznude i izrečena im je uslovna osuda. U tom krivičnom postupku je kao svedok saslušan ŽŽ, koga je tuženi BB poznavao iz viđenja i kome se požalio, a koji je uz pomoć NN lica upotrebio falsifikovanu ličnu kartu tuženog BB kada je u Petom opštinskom sudu u Beogradu zaključio i overio ugovor o kupoprodaji stana Ov 23978/05 od 15.11.2005. godine, na kom se nalazi falsifikovani potpis tuženog BB kao prodavca, što je utvrđeno grafološkim veštačenjem, usled čega je pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 12571/15 od 20.04.2017. godine utvrđeno da je ovaj ugovor ništav i obavezan ŽŽ da se sa svim licima i stvarima iseli iz stana.

Krivični postupak pokrenut protiv ŽŽ zbog krivičnog dela falsifikovanje isprave je okončan presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu K 4390/11 od 19.05.2015. godine, kojom je prema njemu odbijena optužba zbog nastupanja zastarelosti krivičnog gonjenja. U međuvremenu je ŽŽ, kao prodavac, stanom raspolagao u korist ZZ, kao kupca, Ugovorom o kupoprodaji overenim pred sudom Ov 7857/06 od 06.07.2006. godine, a potom ZZ, kao prodavac, u korist tužioca, kao kupca, ugovorom o kupoprodaji nepokretnosti overenim ored sudom Ov 18592/07 od 10.09.2007. godine. Tuženi BB je nakon što je iniciran krivični postupak protiv ŽŽ, a zatim i parnični postupak za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji Ov br. 23978/05 od 15.11.2005. godine, stan spornim ugovorima o poklonu Opu 872-2015 od 14.09.2015. godine i Opu 1225- 2015 od 01.12.2015. godine, poklonio tuženom VV, koga poznaje od 1981. godine, a u znak zahvalnosti za svu pomoć koju mu je pružio, koji je po osnovu navedenih ugovora svoje pravo svojine upisao u javne knjige.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su primenom materijalnog prava iz odredbi čl. 20. i 33. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, kao i pravila iz paragrafa 561.- 568. Srpskog građanskog zakonika, koji se primenjuje na osnovu Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06.04.1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije (''Službeni list FNRJ'', br. 86/46....96/47) ocenili da tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o poklonu zaključenih između tuženih nije osnovan.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijanog prava.

Stan koji je predmet spornih ugovora o poklonu tuženi BB je nasledio od svog oca, a nakon što je pretrpeo nasilje i prinudu od strane DD i ĐĐ da zaključi i pred sudom overi ugovor o poklonu ½ stana u korist EE, supruge DD, prevaren je i od strane poznanika ŽŽ, koji je u svojstvu kupca, na osnovu falsifikovane lične karte i falsifikovanog potpisa tuženog BB, kao prodavca, zaključio i overio ugovor o kupoprodaji stana Ov 23978/05 od 15.11.2005. godine, koji ugovor je pravnosnažnom presudom utvrđen ništavim.

Tuženi BB je nakon što je iniciran krivični postupak protiv ŽŽ i parnični postupak za utvrđenje ništavosti ugovora iz 2005. godine, odlučio da stan pokloni tuženom VV, što je učinio spornim ugovorima o poklonu iz 2015. godine, zaključenim u znak zahvalnosti prema poklonoprimcu, u zakonom propisanoj formi, overenim od strane javnog beležnika. Kao takvi, ovi ugovori nisu protivni prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima i po oceni Vrhovnog suda nema uslova za utvrđenje njihove ništavosti u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, tim pre što za svoje tvrdnje da su ugovori o poklonu zaključeni bez bitnog elementa- volje (animus donandi), odnosno da se radi o simulovanom pravnom poslu, kao i da su tuženi zaključenjem ugovora o poklonu postupali nesavesno čineći krivično delo, tužilac nije priložio ni predložio pravno relevantne dokaze.

Tužilac neosnovano tvrdi da je spornim ugovorima o poklonu zaključenim između tuženih, raspolagano stanom čiji je on vlasnik. Naime, iako su sporni ugovori o poklonu zaključeni 2015. godine, po osnovu kojih je tuženi VV svoje pravo svojine upisao u javne knjige, odnosno zaključeni nakon što je tužilac u svojstvu kupca 2007. godine zaključo ugovor o kupoprodaji stana sa ZZ kao prodavcem (a koji je prethodno 2006. godine u svojstvu kupca ugovor o kupoprodaji stana zaključio sa ŽŽ kao prodavcem), tužilac je zaključenjem ugovora o kupoprodaji stana stekao samo pravni osnov za sticanje prava svojine (iustus titulus), ali ne i pravo svojine na stanu koje se stiče tek upisom prava u katastru nepokretnosti, kakav zahtev tužilac nije podneo nakon zaključenja ugovora, već tek 2016. godine, kada je stekao saznanje za sporne ugovore o poklonu i već izvršen upis prava svojine na stanu u korist VV. Ni utvrđenjem ništavosti spornih ugovora o poklonu tužilac ne bi stekao pravni osnov za upis svog prava svojine u javne knjige, jer je pravnosnažnom presudom utvrđena ništavost ugovora o kupoprodaji stana zaključenog 2005. godine između tuženog BB i ŽŽ, koja deluje ex tunc, odnosno od dana zaključenja ugovora, usled čega je prekinut pravni sled u sticanju prava svojine na stanu sa tuženog BB na pravne sledbenike ŽŽ, ZZ i konačno na ovde tužioca. U vreme zaključenja spornih ugovora o poklonu 2015. godine nisu bili ispunjeni ni uslovi da tužilac stekne pravo svojine na stanu po osnovu održaja na stanu, jer do tada nije imao savesnu i zakonitu državinu stana u periodu od 10 godina, odnosno savesnu državinu u periodu od 20 godina, pošto je ugovor zaključio 2007. godine.

U situaciji kakva je u konkretnom slučaju, tužiocu eventualno stoji na raspolaganju, u posebnoj parnici, obligacionopravni zahtev usmeren prema svom ugovaraču kome je isplatio kupoprodajnu cenu stana.

Ostalim navodima revizije tužilac ponavlja navode istaknute u žalbi. Drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude ocenio sve žalbene navode tužioca koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi i za svoju odluku je dao jasne i obrazložene razloge, koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud. Njima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene dopune revizije tužioca u smislu člana 410. stav 2. ZPP i utvrdio da je nedozvoljena.

Prema odredbi člana 85. stav 7. ZPP stranku mora da zastupa advokat u postupku po vanrednim pravnim lekovima, izuzev ako je sama advokat. Odredbom člana 410. stav 2. tačka 2. ZPP je propisano da je revizija nedozvoljena ako nije izjavljena preko punomoćnika advokata, izuzev kada je stranka advokat.

Pored navedenog, prema članu 403. stav 1. ZPP protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu stranke mogu da izjave reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude.

U konkretnom slučaju, tužilac je preko tadašnjeg punomoćnika Tatjane Tanasković, advokata iz ..., primerak drugostepene presude primio 07.11.2022. godine, pa je zadnji dan roka za izjavljivanje revizije i dopune revizije bio 07.12.2022. godine (sreda). Kako je tužilac dopunu revizije protiv drugostepene presude izjavio lično 10.01.2023. godine, to je dopuna revizija tužioca nedozvoljena i neblagovremena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tuženom BB ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju i na dopunu revizije nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić