Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje tuženog na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP je neosnovano, jer u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona. Revizijski navodi kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nisu bili predmet ocene ovog suda, s obzirom na to da se radi o povredama koje se ne mogu smatrati revizijskim razlogom, u smislu odredbe člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u braku od 06.08.2005. godine do 24.12.2020. godine, a brak je razveden presudom Osnovnog suda u Smederevu P2 349/20. Parnične stranke su penzioneri, nemaju zajedničku decu, tuženi ostvaruje na penziju u mesečnom iznosu od 46.560,65 dinara, a tužilja u iznosu od 15.113,01 dinara. Tužilja je rođena ... godine i iz prvog braka ima sina i ćerku. Tužilja nema svoju imovinu niti dodatne prihode, a deca nisu u mogućnosti da je izdržavaju, jer imaju svoje porodice. U vreme zaključenja braka sa tuženim, tužilja je bila zaposlena kao ... u ..., gde je nakon nekog vremena dala otkaz, trenutno živi u iznajmljenom stanu koji plaća 50 evra mesečno zajedno sa režijskim troškovima, srčani je bolesnik i ima probleme sa memorijom. Tuženi je rođen ... godine, vlasnik je dvospratne kuće, funkcionalno opremljene, poseduje plac od 5 ari sa šupom i garažom, iz prethodnog braka ima sina sa kojim nije u kontaktu i ćerku sa kojom je u dobrim odnosima, ali koja nije u prilici da mu finansijski pomaže. Boluje od dijabetesa, astme, kostobolje i depresije i ima mesečne izdatke za lekove, hranu, usluge drugih lica i održavanje kuće.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je obavezao tuženog da doprinosi izdržavanju tužilje shodno članu 151. stav 1. Porodičnog zakona imajući u vidu da tužilja ne može da ostvari sredstva dovoljna za izdržavanje, a da navedena obaveza neće predstavljati očiglednu nepravdu za tuženog u smislu odredaba Porodičnog zakona, jer tuženi, iako je bolestan i nesposoban za rad, ima trostruko veća mesečna primanja u odnosu na tužilju.

Drugostepeni sud je ocenio da je pravilno prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je obavezao tuženog da doprinosi izdržavanju tužilje, ali je zbog pogrešne primene materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu u pogledu odluke o trajanju obaveze izdržavanja i odlučio da obaveza tuženog da izdržava tužilju traje najduže pet godina od dana pravnosnažnosti presude o razvodu braka, shodno članu 163. stav 3. Porodičnog zakona.

Po oceni revizijskog suda, pravilno su nižestepeni sudovi su zaključili da su u ovom slučaju ispunjeni kumulativno postavljeni uslovi iz člana 151. stav 1. i 3. Porodičnog zakona za utvrđivanje obaveze tuženog da doprinosi izdržavanju tužilje, u mesečnom iznosu od 8.000,00 dinara.

Članom 151. stav 1. Porodičnog zakona, propisano je da supružnik koji nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a nesposoban je za rad ili je nezaposlen, ima pravo na izdržavanje od drugog supružnika srazmerno njegovim mogućnostima, dok je stavom 3. ovog člana propisano da nema pravo na izdržavanje supružnik ako bi prihvatanje njegovog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog supružnika.

Suprotno revizjskim navodima, ispunjeni su uslovi iz člana 151. stav 1. i 3. i člana 160. Porodičnog zakona, koji se u konkretnom slučaju tiču uslova i visine supružničkog izdržavanja. Saglasno navedenom, pravilno je stanovište nižestepenih sudova da tužilja ima pravo na supružničko izdržavanje, te da prihvatanje njenog zahteva za izdržavanje po prestanku dugogodišnje bračne zajednice sa tuženim ne predstavlja očiglednu nepravdu za tuženog. Supružničko izdržavanje se dosuđuje srazmerno mogućnostima dužnika izdržavanja, i prema potrebama poverioca izdržavanja, te se u obzir uzimaju i druge okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja, kao i godine života, stanje zdravlja, obrazovanje, imovina. U pitanju je kriterijum za određivanje izdržavanja po čl. 160. st. 2. Porodičnog zakona. Tužilja je penzioner sa ozbiljnim zdravstvenim problemima i kao lice sa niskim primanjima (15.113,01 dinara) i troškovima za lekove i mesečnu stanarinu nema dovoljno sredstava za izdržavanje. Tužilac je vlasnik kuće u kojoj živi i ostvaruje penziju u trostruko većem iznosu od tužilje (46.560,65 dinara). Sledom navedenog, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tuženi (iako ugroženog zdravstvenog stanja) u mogućnosti da izdržava tužilju koja je penzioner i nema mogućnosti zaposlenja, sa iznosom od 8.000,00 dinara mesečno, ceneći sve okolnosti konkretnog slučaja u smislu navedene odredbe Porodičnog zakona. Pri odlučivanju o visini iznosa za supružničko izdržavanje nižestepeni sudovi su pravilno ocenili materijalne prilike parničnih stranaka, zbog čega su neosnovani navodi revizije kojima se ukazuje da prilikom određivanja visine izdržavanja, nisu uzeti u obzir potrebe poverioca i mogućnosti dužnika izdržavanja, u smislu člana 160. i 162. Porodičnog zakona.

Pretežni deo navoda tuženog u reviziji odnosi se na činjenično stanje koje po njegovom mišljenju nije pravilno ili potpuno utvrđeno u sprovedenom postupku. Ovi navodi revizije ne mogu biti revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP, ni sa izuzetkom da se u smislu člana 403. stav 2. ovog zakona radi o reviziji izjavljenoj u porodičnom sporu za izdržavanje. Činjenični navodi tuženog ne dovode u sumnju pravilnost primenjenog materijalnog prava sadržanog u odredbama Porodičnog zakona koje su nižestepeni sudovi pravilno primenili, nalazeći da prihvatanje tužiljinog zahteva za supružničko izdržavanje ne predstavlja očiglednu nepravdu za tuženog, pa nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Na osnovu člana 414. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Primenom člana 165. stava 1. u vezi člana 154. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odbio zahtev tužilje za naknadu troškova odgovora na reviziju, jer to nisu troškovi potrebni za vođenje ove parnice, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković