Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž 13541/20 od 18.03.2022. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i oba rešenja Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 6126/16 od 25.05.2020. godine su potvrđena.

Protiv pravnosnažnog rešenja drugostepenog suda, tužilac je preko punomoćnika advokata blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na član 404. stav 1. i 420. stav 4. ZPP, s tim što je odlučivanje o reviziji primenom člana 404. stav 1. ZPP predložio radi ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni sud je utvrdio da je na osnovu člana 420. stav 5. Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS“ br.72/11...10/23) revizija tužioca dozvoljena protiv rešenja drugostepenog suda kojim je potvrđeno rešenje prvostepenog suda o odbacivanju predloga za ponavljanje postupka. Stoga, ovaj sud je primenom člana 408. u vezi člana 420. stav 6. ZPP u tom delu ispitao pobijano rešenje i našao da revizija tužioca nije osnovana.

U konkretnom slučaju, predlog za ponavljanje postupka sudu podnet 08.04.2020. godine je odbačen kao nedozvoljen, primenom člana 430. stav 1. i člana 85. stav 6. ZPP, jer je taj vanredni pravni lek tužilac podneo lično, odnosno nije izjavljen preko punomoćnika advokata.

Tužilac neosnovano revizijom osporava odluku suda u pogledu primene navedenih normi procesnog prava.

Predlog za ponavljanje postupka stranke koja nije advokat ne može se osnažiti i postati dozvoljen naknadnim dostavljanjem punomoćja za advokata, uz žalbu izjavljenu protiv rešenja kojim je taj vanredni pravni lek odbačen. Odredbom člana 85. stav 6. ZPP izričito je propisano da stranku u postupku po vanrednim pravnim lekovima mora da zastupa advokat. To je imperativna odredba kojom se strankama zakonom oduzima postulaciona sposobnost. U tom slučaju stranka mora imati punomoćnika koji je advokat. Jedino predlogom za ponavljanje podnetim od strane advokata sa svojstvom punomoćnika može se inicirati postupak po tom vanrednom pravnom leku. Predlog podnet od strane neovlašćenog lica ne može se naknadno osnažiti, niti postati dozvoljen nakon donetog rešenja o odbacivanju. Ovo, pre svega zato što se svako obraćanje sudu podnošenjem vanrednog pravnog leka može pravno valjano izvršiti samo putem podnesaka sačinjenih i podnetih sudu od strane ovlašćenog punomoćnika advokata, a samo izuzetno to može učiniti i stranka lično koja je advokat. U suprot iznetom, isticani navodi tužioca ostaju bez uticaja.

Iz iznetih razloga, ocenjeno je da u ovom delu revizija tužioca nije osnovana i primenom člana 414. u vezi člana 420. stav 6. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije protiv dela rešenja drugostepenog suda koji se odnosi na odbacivanje revizije tužioca protiv pravnosnažne presude, Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Ceneći razloge tužioca za odlučivanje o reviziji kao posebnoj, Vrhovni sud je našao da za ovakvo odlučivanje nisu ispunjeni uslovi iz citirane zakonske odredbe.

Tužilac revizijom osporava odluku drugostepenog suda u pogledu primene normi procesnog prava, i to porešnim tumačenjem o dozvoljnosti vanrednog pravnog leka u situaciji kada nije izjavljen od strane punomoćnika advokata. U ovoj pravnoj stvari podnesak revizije protiv drugostepene presude tužilac je potpisao svojeručno, označen imenom i prezimenom kao podnosilac revizije, a na prednjoj strani istog revizijskog podneska stavljen je pečat i potpis advokata Veroljuba Miljkovića iz ... . Isti je slučaj i sa podneskom predloga za ponavljanje postupka koji je tužilac potpisao svojeručno, a na prednjoj strani stavljen je pečat advokata Ivana Stevića. Punomoćja nisu bila priložena. U situaciji kada revizija protiv pravnosnažne presude nije izjavljena preko punomoćnika advokata i podataka nema da je stranka podnosilac revizije advokat, uslova nije bilo za drugačiju ocenu o dozvoljenosti revizije.

Odredbom člana 29. stav 5. Zakona o advokaturi („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 31/11 i 24/12) je propisano da je advokat dužan da na svaku ispravu, dopis ili podnesak koji je sastavio stavi svoj potpis i pečat. Stavljanjem potpisa i pečata advokata na podnesak sastavljenog vanrednog pravnog leka, advokat ne stiče svojstvo punomoćnika stranke. Pečat i potpis advokata na prvoj strani podneska vanrednog pravnog leka potvrđuje da je advokat sastavio vanredni pravni lek, što nije dovoljno za ocenu o dozvoljenosti tog vanrednog pravnog leka, već se zahteva da je vanredni pravni lek izjavljen od strane punomoćnika advokata, dakle advokata punomoćjem ovlašćenog za zastupanje stranke. Odredbom člana 85. stav 7. ZPP, propisano je da stranku mora da zastupa advokat u postupku po vanrednim pravnim lekovima, izuzev ako je stranka advokat. Propust u ovom pogledu ima za posledicu nedozvoljenost izjavljenog vanrednog pravnog leka, što je izričito propisano odredbom člana 410. stav 2. tačka 2. ZPP, koja se ne može otkloniti naknadnim dostavljanjem punomoćja, nakon što je vanredni pravni lek već odbačen donetim rešenjem suda kao u ovom slučaju. Zato revizija tužioca protiv pravnosnažne presude izjavljena i potpisana lično nije dozvoljena u smislu člana 410. stav 2. tačka 2. ZPP, jer nije izjavljena preko punomoćnika advokata, upravo kao što su i nižestepeni sudovi pravilno zaključili.

Imajući u vidu da je institut izuzetne dozvoljenosti revizije rezervisan isključivo za pitanja iz domena primene materijalnog prava i da se primenom ovog instituta ne mogu razmatrati procesna pitanja, na koja se ukazuje navodima revizije, Vrhovni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP i odlučio kao u stavu drugom izreke, na osnovu stava 2. istog člana.

Ispitujući dozvoljenost revizije protiv navedenog pravnosnažnog rešenja, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi sa članom 420. stav 4. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Odredbom člana 420. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da stranke mogu da izjave reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan, stavom 2. da revizija protiv rešenja iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude, a stavom 3. propisano da je revizija uvek doozvoljena protiv rešenja drugostepenog suda kojim se potvrđuje rešenje prvostepenog suda o odbacivanju revizije izjavljene protiv pravnosnažne presude u sporovima u kojima bi revizija bila dozvoljena.

U konkretnom slučaju radi se o sporu male vrednosti. Tužba radi naknade štete podneta je 19.12.2016. godine. Vrednost predmeta spora je 230.000,00 dinara i postupak je vođen po pravilima o sporu male vrednosti.

Prema članu 468. stav 1. ZPP sporovi male vrednosti jesu sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 479. stav 6. ZPP isključeno je pravo na reviziju protiv odluke drugostepenog suda u sporu male vrednosti.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je našao da revizija tužioca nije dozvoljena i na osnovu člana 413. ZPP, odlučio je kao u stavu trećem izreke ovog rešenja.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić