Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 824/22 od 09.03.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačeno je rešenje sadržano u prvostepenoj presudi tako što je odbijen zahtev tužilaca za naknadu troškova parničnog postupka preko iznosa od 115.284,00 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke, u preostalom delu odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... i10/23-drugi zakon), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog radi ujednačavanja sudske prakse. Naime, navodi revizije kojima se osporava pravilnost nižestepenih odluka u pogledu priznavanja prava tužiocima na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u utuženom periodu, po oceni Vrhovnog suda opravdavaju odlučivanje o izjavljenoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse, u svetlu pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda usvojenog na sednici Građanksog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 05.04.2016. godine, o pravou na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa posla zaposlenih, osim ako bi razumnoj oceni takav zahtev bio očigledno neosnovan. Iz tog razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u radnom odnosu kod tuženog. Prvotužilac AA stanuje u ... (u ulici ... broj ..), zaposlen je na radnom mestu ... kod tuženog Doma zdravlja „Mladen Stojanović“ Bačka Palanka (ulica Kralja Petra Prvog 26a), a na posao putuje motornim vozilom. Drugotužilja BB stanuje u ....(ulica ... br. ..), zaposlena je na radnom mestu ... kod tuženog DZ „Mladen Stojanovi“ Bačka Palanka, sa ambulantama u Neštinu i Viziću. U utuženom periodu od 01.09.2016. godine zaključno sa 28.02.2019. godine, tuženi nije isplaćivao tužiocima naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada. Na osnovu potvrde prevoznika „Dunav prevoz“ DOO Bačka Palanka utvrđena je cena pojedinačne mesečne pretplatne karte za prevoz u lokalu (na području gradskog naselja) za putnike koji koriste prevoz u zoni 0 do 5 km. Ocenom nalaza veštaka utvrđena je visina naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada za tužioce za nevedeni period u dve varijante. Prema ceni pojedinačne karte spram prisutnosti na radu (prva varijanta) i prema ceni pojedinačne karte spram prisutnosti na radu a maksimalno do visine mesečne pretplatne karte (prema drugoj varijanti). Tužioci su opredelili tužbeni zahtev prema drugoj varijanti nalaza i mišljenja sudskog veštaka.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužilaca pozivajući se na odredbe člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 113/17) i člana 102. stav 1. tačka 1. PKU za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 1/15 koji je stupio na snagu 14.01.2015. godine, a prestao da važi 31.12.2018. godine).

Po oceni Vrhovnog suda, osnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava prilikom odlučivanja o tužbenom zahtevu tužilaca.

Članom 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini troškova cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Članom 102. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave predviđeno je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz, u skladu sa kolektivnim ugovorom kod poslodavca, pravilnikom o radu i ugovorom o radu.

Prema pravnom stavu usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 05.04.2016. godine, ako poslodavac nije utvrdio opštim aktom uslove i kriterijume za prevoz zaposlenih od mesta stanovanja do posla, pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa posla imaju svi zaposleni, osim ako bi po razumnoj oceni takav zahtev bio očigledno neosnovan. Prethodno obraćanje poslodavcu za ostvarivanje prava na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa posla nije uslov za pokretanje sudskog postupka.

U konkretnom slučaju, prilikom odlučivanja nižestepeni sudovi su zanemarili stranački iskaz prvotužioca prema kome je mesto gde on stanuje udaljeno 3 km od mesta njegovog rada, zanemarivši da je tuženi tokom postupka osporio takve tvrdnje tužioca ukazujući da tužilac formalno prijavljen na adresi u ... (... ulica), a da faktički živi na drugoj adresi odakle dolazi na posao u Dom zdravlja, te da se radi o neznatnoj udaljenosti, predloživši na te okolnosti izvođenje dokaza, što nižestepeni sudovi nisu cenili prilikom odlučivanja.

Prema utvrđeno činjeničnom stanju drugotužilja BB živi u ..., a radi u Domu zdravlja u Bačkoj Palanci i to: u ambulanti u Neštinu i u Viziću. Tužilja je tražila naknadu troškova prevoza za lokal kuća ... – posao Neštin, gde se prema njenom stranačkom iskazu radi o udaljenosti od svega 260 do 300 metara koju ona prelazi pešice, što su nižestepni sudovi zanemarili prilikom odlučivanja. Tužilja je tražila i naknadu troškova prevoza za relaciju kuća ... – posao Vizić, za koju relaciju koristi motorno vozilo, u vezi sa čime su nižestepni sudovi propustili da utvrde o kojoj udaljenosti je reč.

Kako nižestepeni sudovi zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu utvrdili stvarno mesto življenja prvotužioca AA, ni koliko je stvarno njegovo mesto življenja udaljeno od mesta rada, niti su utvrdili udaljenost od mesta stanovanja drugotužilje BB od mesta stanovanja u ... do mesta rada u ambulanti tuženog u Neštinu, kao i udaljenost od mesta stanovanja u ... do mesta rada u ambulanti u Viziću, to je u konkretnom slučaju činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Zato će prvostepeni sud u ponovnom postupku, imajući u vidu dokazne predloge tuženog, a po potrebi i detaljenijim saslušanjem tužilaca nesumnjivo razjasniti sve bitne činjenice za ocenu osnovanosti njihovih tužbenih zahteva, i potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka jer zavisi od ishoda spora u smislu odredbe člana 163. stav 4. Zakona o parničnom postupku.

Imajući u vidu napred izneto Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković