U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu od uticaja revizijski navodi da je pobijana odluka zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Takva bitna povreda ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog predviđen u članu 407. Zakona o parničnom postupku, zbog čega navodi revidenta u tom delu nisu od uticaja u revizijskom postupku. Revident ne ukazuje u čemu se sastoje druge povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP-a na koji član se u reviziji poziva.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je počev od 20.01.2011. godine bio v.d. direktora tuženog, a po konkursu od marta 2012. godine je kod tuženog obavljao funkciju direktora, sve do 18.11.2015. godine, kada je smenjen sa dužnosti pre isteka mandata, pa je nastavio sa radom kod tuženog na poslovima ... . U periodu dok je tužilac bio direktor tuženog, zaposlena BB je podnela tužbu Višem sudu u Leskovcu protiv tuženog zbog mobinga, po kojoj je taj sud doneo presudu P1 16/14 od 25.12.2015. godine, kojom je utvrđeno da je od strane odgovornog lica tuženog, tada direktora AA, tužilja trpela zlostavljanje na radu i obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade nematerijalne štete usled pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede prava ličnosti, isplati iznos od 70.000,00 dinara, da o svom trošku objavi presudu u listu „Večernje novosti“ i da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 115.400,00 dinara. Navedena presuda je postala pravnosnažna, budući da tuženi nije izjavio žalbu. Potom je tuženi obrazovao komisiju koja je utvrdila da ukupna šteta proistekla iz navedenog sudskog postupka iznosi 343.842,00 dinara, koji iznos predstavlja naknadu iznosa koje je tuženi platio advokatima na ime zastupanja, zaposlenoj BB, i troškove na ime objavljivanja presude Višeg suda u Leskovcu u dnevnom listu „Večernje novosti“, o čemu je tuženi tokom prvostepenog postupka dostavio dokaze. Nakon toga je direktor tuženog doneo pobijano rešenje o naknadi štete od 23.03.2016. godine kojim je obavezao tužioca da štetu u navedenom iznosu uplati na račun tuženog u roku od 45 dana od dana prijema rešenja, te da ukoliko to ne učini da će pokrenuti postupak pred sudom. Tužilac navedeni iznos nije uplatio tuženom.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja zaključak je prvostepenog suda da tužilac ima pravni interes da traži poništaj rešenja o naknadi štete, jer bi tuženi, da tužilac nije tražio poništaj istog, postupio po rešenju i tužiocu bi navedeni iznos odbio od zarade. Prvostepeni sud usvaja tužbeni zahtev i poništava rešenje tuženog, nalazeći da je bilo propusta u postupku njegovog donošenja jer komisija, koju je obrazovao direktor, nije tužioca saslušala i nije mu omogućila da učestvuje u postupku utvrđivanja postojanja štete, nije utvrdila okolnosti pod kojima je šteta nastala, nije izvela sve dokaze i nije utvrdila ko je štetu prouzrokovao, shodno Pravilniku tuženog.

Apelacioni sud u Nišu ne prihvata materijalnopravne zaključke prvostepenog suda i nalazi da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo. Drugostepeni sud obrazlaže da je osnov za donošenje pobijanog rešenja u odredbi člana 9. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, te da je u skladu sa Pravilnikom o radnoj disciplini i materijalnoj odgovornosti zaposlenih tuženi utvrdio visinu štete na osnovu knjigovodstvene dokumentacije, zbog čega komisija tuženog nije bila u obavezi da sasluša tužioca, čija se odgovornost zasniva na presudi Višeg suda u Leskovcu P1 16/14 od 25.12.2015. godine.

Iz navedenih razloga drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Revizija tužioca nije osnovana.

Pravilno je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za poništaj rešenja tuženog od 23.03.2016. godine. Tokom postupka je utvrđeno da je tužilac obavljao funkciju direktora tuženog, da je pravnosnažnom presudom Višeg suda u Leskovcu utvrđeno da je zaposlena BB trpela zlostavljanje na radu od strane ovde tužioca, po kom osnovu je tuženi kao pravno lice obavezan da zaposlenoj naknadi nematerijalnu štetu i naknadi troškove parničnog postupka u skladu sa odredbom člana 9. stav 1. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu („Sl. glasnik RS“ br. 36/2010). Odredbom člana 9. stav 2. istog zakona propisano je da poslodavac koji je naknadio štetu koju je prouzrokovalo odgovorno lice ili zaposleni, ima pravo da od tog lica ili zaposlenog zahteva naknadu iznosa isplaćene štete. Slična odredba opšteg karaktera propisana je i Zakonom o radu u članu 163. stav 7. U cilju utvrđivanja visine štete, direktor tuženog je u skladu sa odredbom člana 34. Pravilnika o radnoj disciplini i materijalnoj odgovornosti zaposlenih obrazovao komisiju čiji je zadatak bio da utvrdi štetu, odnosno obračuna sve izdatke koje je tuženi imao povodom sudskog postupka koji se vodio protiv njega, a zbog zlostavljanja na radu koje je učinio ovde tužilac. Direktor tuženog je doneo pobijano rešenje od 23.03.2016. godine, u postupku i po ovlašćenju iz odredbe člana 69. Zakona o učeničkom i studentskom standardu („Sl. glasnik RS“ 18/2010 i 15/2013) i člana 36. Pravilnika tuženog, kojim je propisano da direktor donosi rešenje kojim zaposlenog oglašava odgovornim za nastalu štetu i obavezuje ga da je naknadi, određuje rok i način nadoknade štete, rešenjem, u smislu odredbe člana 38. istog Pravilnika, kojim je propisano da, ako zaposleni ne naknadi štetu u roku određenom rešenjem, tuženi ima pravo da zahteva naknadu štete pred nadležnim sudom. Komisija koju obrazuje direktor radi utvrđivanja štete je pomoćni organ direktora. Sam rad komisije, kao tehničkog tela za utvrđivanje visine štete, i eventualno učinjene povrede postupka u njenom radu na koje ukazuje tužilac, nisu od uticaja na pravilnost pobijanog rešenja koje je doneo direktor. Odgovornost tužioca za štetu koja mu se stavlja na teret, kao i sama visina štete, svakako će biti predmet raspravljanja u sudskom postupku koji je pokrenuo ovde tuženi radi obavezivanja ovde tužioca na plaćanje novčanog iznosa iz rešenja od 23.03.2016. godine, čime je obezbeđena pravna zaštita tužiocu.

Iz napred navedenih razloga, pravilna je odluka drugostepenog suda kojom je odbio tužbeni zahtev za poništaj rešenja od 23.03.2016. godine.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić