Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...18/20) - ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda iz člana 374. stav 1. ZPP, jer drugostepeni sud u postupku odlučivanja o žalbi nije pogrešno primenio odredbe ovog zakona, a što je moglo biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je na osnovu ugovora o radu od 10.07.2015. godine zasnovao radni odnos kod tuženog i to stupanjem na rad dana 15.07.2015. godine, koji ugovor je potom produžen novim ugovorom o radu, zaključenim dana 08.01.2016. godine, prema kom je tužilac stupio na rad dana 15.01.2016. godine. Oba ugovora zaključena su na period od šest meseci, za isto radno mesto „..." i sa opisom poslova koje je tužilac obavljao na tom radnom mestu, koji odgovaraju aktu o sistematizaciji. Ugovor o radu zaključen dana 08.01.2016. godine, a kojim bi tužiocu istekao radni odnos dana 15.07.2016. godine, izmenjen je aneksom ugovora o radu broj ... .../... od 12.07.2016. godine na taj način što je trajanje navedenog ugovora produženo za 12 meseci, i to na period od 15.07.2016. godine do 14.07.2017. godine, dok je u ostalom delu ugovor ostao neizmenjen. Rešenjem tuženog broj ... .../... od 05.07.2017. godine tužiocu je utvrđen prestanak radnog odnosa sa danom 14.07.2017. godine, zbog isteka vremena na koji je zasnovan.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac po zaključenim ugovorima o radu obavljao poslove koji su sistematizovani i za čijim obavljanjem postoji stalna potreba, te da je tužilac ove poslove obavljao u kontinuitetu više od godinu dana, zbog čega se istekom roka iz ugovora o radu od 08.01.2016. godine, dana 15.07.2016. godine, aktiviralo pravo preobražaja radnog odnosa iz člana 37. Zakona o radu. Zaključivanjem Aneksa ugovora o radu od 12.07.2016. godine, tuženi je zloupotrebio pravo izbegavajući obavezu zasnivanja radnog odnosa sa tužiocem na neodređeno vreme, te je postupio suprotno odredbi člana 171. i člana 37. Zakona o radu, zbog čega je utvrđeno da je navedeni aneks ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo. Kako je radni odnos tužioca na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme počev od 15.07.2016. godine, prvostepeni sud je zaključio i da je rešenje tuženog kojim se utvrđuje prestanak radnog odnosa tužiocu sa danom 14.07.2017. godine nezakonito, te je isto poništio.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni zakonom propisani uslovi za prerastanje tužiočevog radnog odnosa kod tuženog na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, predviđeni odredbom člana 37. stav 6. Zakona o radu, jer je tužilac bez prekida kod tuženog bio u radnom odnosu na određeno vreme u ukupnom trajanju od 24 meseca, zaključno za 14.07.2017. godine, sa kojim datumom mu je rešenjem tuženog prestao radni odnos na određeno vreme kod tuženog, usled isteka roka na koji je zasnovan, te da nakon tog datuma tužilac nije nastavio da radi kod tuženog najmanje pet dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen. Ne postoji zakonska smetnja da poslodavac za poslove koji su sistematizovani zaključi sa zaposlenim ugovor o radu na određeno vreme. Tužilac je osporeni aneks ugovora o radu potpisao 12.07.2016. godine, a tužbu za utvrđenje njegove ništavosti je podneo 11.09.2017. godine, odnosno nakon proteka roka od 60 dana od saznanja za povredu prava iz člana 195 Zakona o radu, iz kog razloga je prekludiran u pravu na sudsku zaštitu. Kako nisu ispunjeni uslovi za preobražaj tužiočevog radnog odnosa kod tuženog u radni odnos na neodređeno vreme, to drugostepeni sud zaključuje da tužilac neosnovano zahteva poništaj rešenja od 05.07.2017. godine, imajući u vidu da je tužiocu, saglasno odredbi člana 175. tačka 1. Zakona o radu, radni odnos prestao istekom roka na koji je zasnovan.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu (Službeni glasnik RS", br. 24/05... 75/14) propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja za vreme trajanja tih potreba. Stavom dva istog člana predviđeno je da poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji, sa prekidima ili bez prekida, ne može biti duži od 24 meseca. Stavom šest navedenog člana 37. predviđeno je da ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona, ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme.

Odredbom člana 175. tačka 1. istog Zakona propisano je da radni odnos prestaje istekom roka na koji je zasnovan.

Odredbom člana 195 istog Zakona propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom (stav 1.). Rok za pokretanje spora jeste 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (stav 2.).

U konkretnom slučaju, tužilac je tačno 24 meseca radio kod tuženog po osnovu više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme i aneksa ugovora o radu, na poslovima „...", i to počev od 15.07.2015. godine zaključno za 14.07.2017. godine, kada mu je rešenjem tuženog od 05.07.2017. godine radni odnos prestao istekom roka na koji je zasnovan. U takvoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, pravilan je zaključak drugostepenog suda da nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi za preobražaj radnog odnosa, jer tužilac nije nastavio da radi kod tuženog najmanje pet dana nakon isteka 24 meseca od zasnivanja radnog odnosa zbog izvršenja određenog posla. Suprotno navodima revizije, tuženi je sa tužiocem zaključivao više ugovora o radu na određeno vreme u skladu sa odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu, a ukupno svi ugovori nisu bili trajanja dužeg od 24 meseca, u smislu odredbe člana 37. stav 2. Zakona o radu, zbog čega u konkretnom slučaju nije ispunjen zakonom predviđen uslov za preobražaj radnog odnosa, kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud.

Neosnovano se revizijom ukazuje da je ugovor o radu zaključen suprotno odredbi člana 37. Zakona o radu budući da su poslovi koje je tužilac obavaljao po svom karakteru stalni poslovi, sistematizovani Pravilnikom o organizaciji i sistemazizaciji poslova. Naime, u članu 37. stavu 1. jasno se navodi da se ugovor na određeno vreme može zaključiti za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima, opravdanih rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja. Dakle, radi se o objektivnim kriterijumima čija se ispunjenost procenjuje u svakom konkretnom slučaju, te nije isključena mogućnost da to budu i stalni poslovi čiji je obim privremeno uvećan ili se javila potreba za njihovim obavljanjem u kraćem roku. U konkretnom slučaju poslovi koje je tužilac obavljo nisu ocenjeni kao poslovi koji ne ispunjavaju objektivne kriterijume za njihovo obavljanje na određeno vreme, niti je do takvog utvrđenja sud došao tokom postupka, pa se ne radi o zaključenju ugovora o radu suprotno odredbama zakona i time nisu ispunjeni uslovi za njegovu transformaciju u ugovor o radu na neodređeno vreme ni po tom osnovu.

Ugovor o radu koji je zasnovan na određeno vreme prestao je po samom zakonu na osnovu odredbe člana 175. Zakona o radu, a rešenje o prestanku radnog odnosa ima samo deklaratorni karakter, jer radni odnos na određeno vreme prestaje ex lege istekom vremena na koji je zasnovan, zbog čega je neosnovan tužbeni zahtev za poništaje rešenja tuženog kojim je tužiocu prestao radni odnos.

Suprotno navodima revizije, pravilno je drugostepeni sud zaključio da je tužilac prekludiran u svom pravu da traži utvrđenje ništavosti Aneksa ugovora o radu od 12.07.2016. godine, jer se u smislu člana 195 Zakona o radu sudska zaštita u radnom sporu može tražiti u roku od 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno od saznanja za povredu prava, a tužilac je tužbu podneo 11.09.2017. godine. Ovaj sud je imao u vidu da pravo da se zahteva utvrđivanje ništavosti ne zastareva, ali imajući u vidu da iz referata tužbe i navoda u toku postupka proizlazi da tužilac traži poništaj navedenog Aneksa ugovora o radu, jer smatra da spornim Aneksom tužiocu nije mogao da bude produžen radni odnos na određeno vreme, pravilno je drugostepeni sud u konkretnom slučaju primenio odredbu člana 195 Zakona o radu. Neosnovani su navodi revizije da je tužilac kao neuka stranka tek angažovanjem punomoćnika došao do saznanja o povredi svojih prava, imajući u vidu da je tužilac bio upoznat sa ponudom za zaključenje aneksa ugovora od 12.07.2016. godine i istu je potpisao istog dana.

Iz iznetih razloga nisu osnovni navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava i Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Vrhovni sud je, primenom člana 165. stava 1. u vezi članova 153. i 154. ZPP, odbio zahteve parničnih stranaka za naknadu troškova revizijskog postupka jer tužilac nije postigao uspeh u ovom postupku, a navodi odgovora na reviziju nisu bili potrebni za donošenje odluke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković