Na osnovu odredbe člana 87. stav 1. Krivičnog zakonika, prema okrivljenom AA izrečena je mera bezbednosti oduzimanja predmeta radi zaštite opšte bezbednosti i to opojne droge heroin u obliku baze kofeina, paracetamola i saharoze neto količine 0,48 grama koja je od okrivljenog oduzeta potvrdom o privremeno oduzetim predmetima PS Savski venac od 03.03.2011. godine, a koja droga se ima uništiti.

Istovremeno je odlučeno da troškovi krivičnog postupka u odnosu na krivično delo iz člana 246. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika padaju na teret budžetskih sredstava suda u smislu odredbe člana 265. stav 1. ZKP.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 1028/23 od 16.11.2023. godine odbijene su kao neosnovane žalba VJT u Beogradu i žalba branioca okrivljenog AA i prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Jasmina Belić zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud preinači u celini pobijane presude i radnje okrivljenog pravno kvalifikuje kao krivično delo ometanje ovlašćenog službenog lica u obavljanju poslova bezbednosti ili održavanja javnog reda i mira iz člana 23. stav 1. Zakona o javnom redu i miru („Sl. Glasnik RS“, br.51/92, 53/93, 67/93, 48/94 i 101/05), a zatim, na osnovu odredbe člana 422. tačka 3) ZKP donese presudu, kojom se optužba prema okrivljenom odbija, zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, branilac okrivljenog navodi da policijski poslovi, koje su obavljali pripadnici policije kritičnom prilikom, nisu poslovi javne bezbednosti, kako to propisuje kvalifikovani oblik krivičnog dela napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. stav 3. Krivičnog zakonika, već poslovi održavanja javnog reda i mira. Kako sud nije naveo koji su to poslovi javne bezbednosti, koje su policijski službenici vršili kritičnom prilikom, to u radnjama okrivljenog - koji se oglušio o naređenje policijskih službenika nakon čega je, usled pokušaja bekstva okrivljenog, jedan od pripadnika policije, zadobio laku telesnu povredu (što prema stavu branioca predstavlja ometanje službenih lica u poslovima bezbednosti), ne stoje ni zakonska obeležja krivičnog dela napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. stav 3. u vezi stava 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, već krivičnog dela ometanje ovlašćenog službenog lica u obavljanju poslova bezbednosti ili održavanja javnog reda i mira, koje je sankcionisano Zakonom o javnom redu i miru, koji je bio na snazi u vreme izvršenja dela, i to članom 23. stav 1., a za koje je propisana blaža kazna i u odnosu na koje je u međuvremenu nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja.

Odredbom člana 323. stav 1. Krivičnog zakonika, važećem u vreme izvršenja krivičnog dela, propisano je da ovo krivično delo čini lice koje napadne ili preti da će napasti službeno lice u vršenju službene dužnosti, dok je za kvalifikovani oblik ovog krivičnog dela iz stava 2. potrebno da je izvršenjem dela iz stava 1. službenom licu nanesena laka telesna povreda ili je prećeno upotrebom oružja, a za kvalifikovani oblik iz stava 3. istog člana, pored ostalog, neophodno je da je delo iz stava jedan i dva učinjeno prema službenom licu u vršenju poslova javne ili državne bezbednosti.

Krivično delo iz člana 23. stav 1. Zakona o javnom redu i miru, važećem u vreme izvršenja krivičnog dela, čini ono lice koje uvredi, zlostavi, preti da će napasti, pokuša da napadne ili napadne ili na drugi način ometa ovlašćeno službeno lice u obavljanju poslova bezbednosti ili održavanja javnog reda i mira.

Odredbom člana 10. stav 1. Zakona o policiji, koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, određen je pojam i vrste policijskih poslova, pa je tako u tački 4) propisano da je policijski posao, otkrivanje i hvatanje izvršilaca krivičnih dela i prekršaja i drugih lica za kojima se traga i njihovo privođenje nadležnim organima.

Prema činjeničnom opisu krivičnog dela u izreci pravnosnažne presude okrivljeni AA je kritičnom prilikom, u vreme i mestu, označenom u izreci, u stanju uračunljivosti, pri čemu je bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje i svestan da je njegovo delo zabranjeno, na parking prostoru napao službena lica u vršenju poslova javne bezbednosti – otkrivanja učinilaca krivičnih dela, tako što je, nakon prilaska policijskih službenika PS Savski venac, koji su pokazali službene legitimacije i obratili se okrivljenima rečima: „Stoj, policija, izađite iz vozila“, okrivljeni naglo krenuo svojim vozilom i tom prilikom oštećenog policijskog službenika udario u desnu stranu tela, usled čega je oštećeni zadobio laku telesnu povredu, opisanu u izreci, nakon čega je okrivljeni zaustavio vozilo i lišen je slobode.Ovakav opis radnje koju je okrivljeni preduzeo baš u tom trenutku jasno navodi na zaključak da se radilo o napadu na fizički integritet , a ne o jednostavnom ometanju policajca koji je vršio dužnost.

Što se tiče vrste poslova koji su policajci obavljali, Vrhovni sud ukazuje da se, policijski poslovi, u najširem smislu, odnose na bezbednost građana, odnosno na sve okolnosti od značaja za poštovanje i zaštitu prava i imovine ljudi i njihovog fizičkog integriteta u situaciji suživota građana. U obavljanju policijskih poslova, ovlašćena službena lica imaju policijska ovlašćenja, koja policijski službenici primenjuju po sopstvenoj inicijativi, po naređenju nadređenog službenika ili po nalogu nadležnog organa izdatom u skladu sa drugim zakonom, a koja su predviđena članom 30. Zakona o policiji, u kome je, pored ostalog u stavu 1. tačka 1), navedenog zakona, važećeg u vreme izvršenja krivičnog dela, propisano da u policijska ovlašćenja spadaju upozorenje i naređenje, koja shodno odredbama Zakona o policiji, predstavljaju osnovna i najblaža policijska ovlašćenja, prevashodno preventivnog karaktera, pri čemu je upozorenje usmereno na predočavanje mogućeg nastupanja štetne posledice zbog ponašanja određenog lica i ima za cilj predupređivanje nastanka štetnih posledica i može se primeniti u vezi gotovo svih radnji i postupaka kojima se može prouzrokovati ugrožavanje bezbednosti, dok se naređenje primenjuje u odnosu na ponašanja, od kojih neposredno zavisi uspešno izvršavanje policijskih zadataka.

Shodno tome, Vrhovni sud nalazi da posao koji su obavljali pripadnici policije kritičnom prilikom, pa i oštećeni policijski službenik i to - otkrivanje izvršilaca krivičnih dela iz člana 10. stav 1. tačka 4) Zakona o policiji, koji je bio na snazi u vreme izvršenja krivičnog dela, a u vezi sa kojim su preduzeli radnje opisane u izreci (nakon prilaska okrivljenom, pokazali službene legitimacije i obratili se rečima: „Stoj, policija, izađite iz vozila“), predstavlja jedan od poslova u vršenju poslova javne bezbednosti, koji je u izreci pravnosnažne presude jasno opisan.

Prema svemu iznetom, izreka presude sadrži sva subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. stav 3. u vezi stava 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, kako to pravilno zaključuju i prvostepeni i drugostepeni sud, jer je okrivljeni krivično delo izvršio prema službenom licu u vršenju poslova javne bezbednosti, nanoseći mu pri tome laku telesnu povredu.

Stoga su, navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kojima se povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP obrazlaže navodima, da u radnjama okrivljenog nema elemenata krivičnog dela za koje je oglašen krivim, već se u njegovim radnjama stiču sva bitna obeležja krivičnog dela ometanje ovlašćenog službenog lica u obavljanju poslova bezbednosti ili održavanja javnog reda i mira iz člana 23. stav 1. Zakona o javnom redu i miru, na koji se poziva branilac, od strane Vrhovnog suda, ocenjeni neosnovanim.

Pored ovoga, po oceni Vrhovnog suda, ostalim navodima zahteva, branilac okrivljenog ukazuje na povredu odredbe člana 440. ZKP, osporavajući utvrđeno činjenično stanje u pogledu postojanja umišljaja okrivljenog, usmerenog na napad na ovlašćena službena lica policije, uz iznošenje sopstvenog stava da je umišljaj okrivljenog, bio usmeren na ometanje službenih lica u poslovima bezbednosti.

Međutim, Vrhovni sud ove navode branioca nije razmatrao, jer povreda odredbe člana 440. ZKP, ne spada u krug povreda taksativno nabrojanih u članu 485. stav 4. ZKP zbog kojih okrivljeni, preko svog branioca, može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Biljana Sinanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković