Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž 2607/20 od 10.12.2020. godine, stavom prvim izreke, odbio žalbu tuženog i potvrdio presudu Višeg suda u Šapcu P 75/19 od 04.09.2020. godine u pobijanom usvajajućem delu odluke o tužbenim zahtevima i troškovima parničnog postupka. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), pa je ocenio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano je pozivanje na povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 8. ZPP, budući da je ova povreda bez uspeha isticana u žalbenom postupku. Ukazivanje u reviziji na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, ne predstavlja revizijski razlog, a pozivanje na povredu načela neposrednosti i na povredu odredaba parničnog postupka u vezi sa preinačenjem tužbe, su povrede koje nisu učinjene pred drugostepenim sudom, pa takođe ne predstavljaju revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i zakonski zastupnik tuženog BB, poznavali su se duži vremenski period i bili su u prijateljskim odnosima. Tužilac je posredovao između tuženog i firme „Stone Ex“ iz Sofije, čiji je bio vlasnik bio sada pok. VV, radi kupovine od strane tuženog 50% firme „Andama“ iz Dimitrovgrada, koja je u svom vlasništvu imala kamenolom za čiju kupovinu je tuženi bio zainteresovan. Sa prodavcem, firmom „Stone Ex“, tužilac je ugovorio za taj posao proviziju od 400.000 evra. Posao kupoprodaje je realizovan, a prodavac proviziju nije isplatio tužiocu, nakon čega je postignut dogovor između VV, BB i tužioca, da BB isplati tužiocu ugovorenu proviziju. U cilju realizacije tog dogovora, na sastanku u Celju 03.09.2010. godine, sačinjeno je pismeno naslovljeno kao „Dinamika isplate duga od 400.000 evra“. Ugovorena isplata nije vršena, pa je tužilac postigao dogovor sa BB, kao zakonskim zastupnikom tuženog, da se za račun tužioca kupe dva stana, na koji način bi delimično bila izmirena obaveza isplate provizije. U tom cilju, između tuženog, kao kupca i „HIPER PLUS“ d.o.o. Šabac, zaključen je 01.12.2010. godine a sudski overen 06.12.2010. godine, ugovor o kupovini stana broj 7 u ulici ... broj .., površine oko 100m2, sa pripadajućim garažnim mestima i stana broj 7, u ulici ... broj .. površine oko 67m2, sa pripadajućim podrumom za ugovorenu kupoprodajnu cenu od 192.300 evra. Na dan sudske overe, sačinjena je pisana izjava BB, koji je istupao u svojstvu predsednika kompanije „ITM HOLDING INC“ u kojoj je navedeno da je ta kompanija zbog duga prema tužiocu, za njegov račun i u njegovo ime, ugovorom o kupoprodaji zaključenim HIPER PLUS“ d.o.o. Šabac kupila predmetne stanove uz obavezu prenosa prava svojine na stanovima na tužioca ili na njegovog sina i ćerku, radi rešavanja njihovog stambenog pitanja. U tom cilju je istog dana zaključen predmetni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, čiji su predmet navedeni stanovi. Ugovor je potpisan od strane tužioca, kao kupca, i BB, kao predsednika kompanije i snabdeven je pečatom tuženog, ali nije sudski overen iz razloga što je namera tužioca bila da predmetne stanove direktno prenese na svoju decu zbog poreskih olakšica, kao iz razloga što je već bio kraj radnog vremena u sudu i što se zastupnik tuženog morao vratiti u Sloveniju. Ovaj ugovor je u potpunosti realizovan, s obzirom da su se stranke, nakon što su sporazumno utvrdile ukupno dugovanje tuženog prema tužiocu u iznosu od 400.000 evra, dogovorile da tužilac ne isplaćuje kupoprodajnu cenu, već da se taj dug umanji za iznos kupoprodajne cene od 192.300 evra, tako da ostatak duga iznosi 207.700 evra. Na ovaj način, tužilac je u celosti isplatio kupoprodajnu cenu. Istog dana tužilac je stupio državinu stanova, koje mu je u posed predao zastupnik tuženog. Tada su tužiocu predati i dokazi o sticanju svojine na predmetnim stanovima od strane tuženog. Od zaključenja ugovora pa nadalje, predmetni stanovi su u državini tužiočevog sina i ćerke. Navedeni ugovor potpisao je tužilac i tuženi, a ugovor je overen pečatom tuženog. Nakon toga poremetili su se odnosi između tužioca i zakonskog zastupnika tuženog, i do naknadne overe ugovora od 06.12.2010. godine nije došlo. Tužilac je vodio postupak pred Višim sudom u Pirotu protiv BB i GG radi isplate dela provizije tvrdeći da mu tuženi nisu izvršili isplatu ugovorene provizije u celosti, potražujući tužbom iznos od 207.700 evra, uz navođenje da deo obaveze od utvrđenih 400.000 evra plaćen kupovinom stanova. Pravnosnažnom presudom od 11.01.2020. godine obavezan je tuženi u tom postupku BB da tužiocu isplati potraživani iznos sa pripadajućom kamatom.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev zaključivši da su ispunjeni uslovi za konvalidaciju ugovora o kupoprodaji u smislu člana 4. tada važećeg Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, br. 42/98 i 111/2009).

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo i usvojili tužbeni zahtev tužioca.

Odredbom člana 4. stav 3. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, br. 42/98 i 111/2009), koji je važio u trenutku zaključenja predmetnog ugovora, dato je ovlašćenje sudu da prizna pravno dejstvo ugovora o prometu nepokretnosti, koji je zaključen u pisanom obliku i na kome potpisi ugovarača nisu overeni od strane suda, pod uslovom da je ugovor ispunjen u celini ili pretežnim delom, da nije povređeno pravo preče kupovine i da nije povređen prinudni propis.

U konkretnom slučaju, ugovor o kupoprodaji od 01.12.2010. godine zaključen je između tužioca i tuženog u pisanoj formi i potpisan je od strane tužioca i zastupnika tuženog. Ugovor je izvršen u celosti, budući da su stanovi koji su predmet tog ugovora predati od strane prodavca tužiocu kao kupcu, a kupoprodajna cena je isplaćena u celosti, tako što je vrednost potraživanja koje je tužilac imao prema tuženom umanjena za kupopprodajnu cenu predmetnih stanova. Takođe, ovim ugovorom nije povređeno nečije pravo preče kupovine, niti neki drugi prinudni propis, tako da predmetni ugovor i po nalaženju ovog suda ispunjava uslove da mu se prizna pravno dejstvo.

Bez osnova je pozivanje revidenta na presudu Višeg suda u Šapcu P 75/19 od 04.09.2020. godine, koja je doneta u postupku u kome je tužilac potraživao preostali iznos duga, na čije plaćanje je tom presudom obavezan BB. Ovo stoga što je pobijana odluka doneta na osnovu dokaza relevantnih za predmet spora u ovoj pravnoj stvari – konvalidaciju spornog ugovora i što sud nije vezan razlozima datim u drugoj pravnosnažnoj presudi, već samo izrekom presude.

Tuženi u reviziji ponavlja navode koji su isticani u žalbenom postupku da tužilac nije bio u materijalnopravnom odnosu sa tuženim, već sa BB, kao fizičkim licem, te da sudovi nisu na pouzdan način utvrdili da li je BB kao potpisnik spornog ugovora bio ovlašćen za takvo raspolaganje. Navedeno je bez uticaja, jer Vrhovni sud u postupku po reviziji ne ispituje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, imajući u vidu da je članom 407. stav 2. ZPP isključena revizija iz ovog razloga, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog zakona, a što ovde nije slučaj. Stoga ovi navodi nisu posebno obrazlagani.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković