Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20) i utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 408. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog počeo da radi 01.02.2016. godine na istovrsnim poslovima, tako što je obavljao ... poslove ..., ..., ..., a sve po osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, bez prekida u radu. Poslovi koje je tužilac obavljao su bili sistematizovani Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova u JP „Elektroprivreda Srbije“ 14.12.2015. godine kao poslovi radnog mesta ... radnik. Tuženi je 28.12.2020. godine doneo Odluku o otkazu ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, kojom je tužiocu otkazao Ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa 31.03.2021. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca i zaključak da u konkretnom slučaju ugovori o privremenim i povremenim poslovima su zaključeni protivno imperativnoj odredbi člana 197. Zakona o radu, jer je tužilac sve vreme rada kod tuženog obavljao istovrsne poslove, a kako je tužilac faktički obavljao poslove radnog mesta pomoćni nekvalifikovani radnik neprekidno od 01.02.2016. godine za koje ispunjava uslove u pogledu stručne spreme i radnog iskustva (za obavljanje poslova predmetnog radnog mesta zahteva se prvi stepen stručne spreme, opšta stručna sprema, a tužilac je završio osmogodišnju školu, što je naznačeno u ugovorima o obavljanju privremenih i povremenih poslova), to su ispunjeni uslovi za pravnu fikciju iz odredbe člana 32. stav 2. Zakona o radu, zbog čega je utvrdio da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog na poslovima ... radnika počev od 01.02.2016. godine i obavezao tuženog da tužioca vrati na rad. Tužilac ne može snositi štetnu posledicu u vidu nemogućnosti zasnivanja radnog odnosa, zbog toga što je tuženi propustio da postupi u skladu sa članom 27e. Zakona o budžetskom sistemu i pribavi potrebnu saglasnost nadležnih državnih organa radi zasnivanja radnog odnosa tužioca, već je sa tuženim sukcesivno zaključivao ugovore o obavljanju privremenih i povremenih poslova, iako za to nisu bili ispunjeni uslovi iz člana 197. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca, uz zaključak da su odredbe Zakona o budžetskom sistemu kojima je propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem, radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu, kojima su u članu 32. propisani uslovi za nastupanje pravne fikcije za zasnivanje i postojanje radnog odnosa na neodređeno vreme danom stupanja na rad u situaciji kada poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. tog člana, te da je tužilac na osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o privremenim i povremenim poslovima obavljao kod tuženog iste poslove u periodu od 01.02.2016. do 31.03.2021. godine i tužbom tražio utvrđenje radnog odnosa na neodređeno vreme počev od 01.02.2016. godine, kada je postojala zabrana zapošljavanje novih lica u javnom sektoru radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, osim u izuzetnim slučajevima, uz saglasnost nadležnog organa Vlade. Pri tom, imajući u vidu da kod činjeničnog utvrđenja ne proizlazi postojanje saglasnosti nadležnost ministarstva za zasnivanje radnog odnosa, to je morao biti odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Prema članu 197. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, ... -95/18 – autentično tumačenje) poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa: 1) nezaposlenim licem, 2) zaposlenim koji radi nepuno radno vreme – do punog radnog vremena i 3) korisnikom starosne penzije (stav 1). Ugovor iz stava 1. ovog člana zaključuje se u pisanom obliku (stav 2.)

Tuženi je javno preduzeće koje po članu 2. stav 1. tačka 5. Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“ broj 54/09 ... 92/23), spada u korisnike javnih sredstava, pa se u odnosu na njega primenjuju odredbe i tog zakona. Zakonom o izmenama i dopunama tog Zakona („Službeni glasnik RS“ broj 108/13 od 06.12.2013. godine) u članu 27e dodati su novi stavovi 34. i 35. kojima je propisano da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine, a izuzetno od tog stava radni odnos sa novim licima može se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Postupak za pribavljanje saglasnosti propisan je Uredbom o postupku za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“ br. 113/13, ... 50/20). Navedena odredba člana 27e. stav 34. Zakona, novelirana je kasnijim izmenama i dopunama („Službeni glasnik RS“ broj 142/2014 od 25. 12. 2014. godine, 103/2015 od 14.12.2015. godine, 99/2016 od 12.12.2016. godine, 113/2017 od 17.12.2017. godine, 95/2018 od 08.12.2018. godine, 31/2019 od 29.04.2019. godine, 72/2019 od 07.10.2019 godine i 149/2020 od 11.12.2020. godine), tako da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih odnosno upražnjenih radnih mesta do 31. decembra 2020. godine. Članom 105. navedenog zakona propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona.

Prema tome, kako iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizilazi postojanje saglasnosti nadležnog ministarstva za zasnivanje radnog odnosa, to je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, kada je odbio tužbeni zahtev tužioca radi utvrđenja postojanja radnog odnosa kod tuženog na neodređeno vreme i da se obaveže tuženi da vrati tužioca na rad.

Neosnovani su navodi revizije kojima se ukazuje da u konkretnom slučaju važi zakonska pretpostavka da je tuženi pribavio potrebnu saglasnost za prijem u radni odnos tužioca, jer u suprotnom ne bi smeo da tužioca primi u radni odnos, a da je na tuženom bio teret dokazivanja da se u spornom periodu obratio nadležnom organu sa molbom za prijem u radni odnos tužioca, da je ta molba prosleđena nadležnom ministarstvu i da je nadležno ministarstvo odbilo da da saglasnost za prijem u radni odnos tužioca, s obzirom na to da je tužilac kod tuženog obavljao poslove na osnovu više ugovora o privremenim i povremenim poslovima iz člana 197. Zakona o radu, kojim je regulisan rad van radnog odnosa i da ne proizilazi postojanje predviđene saglanosti radi zasnivanja radnog odnosa.

Kako se odbija kao neosnovana revizija tužioca i navodi iz revizije nisu od uticaja na drugačiju odluku ovog suda, to nije neophodno dalje detaljno obrazlagati ovu presudu u smislu odredbe člana 414. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković