Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), Vrhovni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu ... u Službi za zajedničke poslove, Odeljenje – korisnički servis ..., na osnovu Ugovora o radu broj ... od 20.04.2004. godine. Rešenjem direktora tuženog broj 10824 od 13.09.2016. godine tužilji je na osnovu člana 192, 175. stav 1. tačka 4, 179. stav 2. tačka 5, 184. stav 1, člana 185. i 186. Zakona o radu i člana 115. stav 2. tačka 5. Kolektivnog ugovora tuženog broj 866 od 28.01.2015. godine, otkazan ugovor o radu broj 3992 od 20.04.2004. godine, sa svim aneksima koji čine sastavni deo ugovora o radu. Osnov otkaza ugovora o radu su povrede radnih obaveza iz člana 10. Ugovora o radu od 20.04.2004. godine koje su utvrđene članom 6. Aneksa 11. Ugovora o radu, br. aneksa 9293 od 17.09.2014. godine, a koje je imenovana učinila svojom krivicom, i to povrede: iz tačke 4) s obzirom na to da nije sprovela kompletnu proceduru primopredaja smene, odnosno da prebrojavanje novca od pazara ostvarenog dana 08.08.2016. godine nije vršila u prisustvu drugog zaposlenog u smeni, već je predmetni novac samostalno prebrojala, sačinila specifikaciju novca koju je lično potpisala i istu dala drugom zaposlenom u smeni da izvrši potvrdu unetih podataka u obrascu specifikacije i potpisivanje, kao i što višak u pazaru od 1.000,00 dinara, ostvaren u svojoj smeni od 08.08.2016. godine, nije nikom prijavila, nije zapisnički konstatovala u prisustvu drugog zaposlenog u smeni, na koji način je imenovana, postupila suprotno Uputstvu za rad zaposlenih u Odeljenju korisnički servis broj ... od 25.12.2015. godine, Proceduri PS.P14 – Rad korisničkog servisa – 3. izdanje od 20.06.2016. godine, kao i nalogu – Uputstvu o evidentiranju pazara u blagajni, izdatom od strane Koordinatora poslova korisničkog servisa od 24.05.2016. godine; i povrede iz tačke 5) s obzirom na to da je višak od pazara koji je ostvarila u svojoj smeni dana 08.08.2016. godine, u iznosu od 1.000,00 dinara, posle zaključenja smene i predaje pazara sa potpisanom Specifikacijom, neovlašćeno zadržala kod sebe, odnosno ponela sa sobom prilikom napuštanja radnog mesta.

U postupku je utvrđeno da je dana 08.08.2016. godine tužilja sama prebrojavala pazar po završetku smene, te je utvrdila višak od 1.000,00 dinara i isti nije prijavila u skladu sa internim propisima tuženog, iz kog razloga je tuženi doneo i rešenje dana 10.08.2016. godine kojim je tužilji izrečena mera udaljenja sa rada. Pre dostavljanja rešenja o otkazu ugovora o radu tužilji je 30.08.2016. godine, dostavljeno Upozorenje o razlozima za postojanje otkaza ugovora o radu na koje se tužilja izjasnila. Takođe je utvrđeno da je kod tuženog postojala pisana procedura koja je trebalo da se primeni u svim situacijama kada se pojavi višak ili manjak u dnevnom pazaru, a da je tužilja svojom krivicom učinila povredu radne obaveze tako što nije uredno i savesno izvršavala svoje radne obaveze dana 08.08.2016. godine, odnosno nije postupila po propisanoj proceduri koja se sastoji u tome što je samostalno po završetku smene, brojanjem pazara konstatovala da ima višak u kasi za iznos od 1.000,00 dinara, isti nikom nije prijavila, niti ga je navela u specifikaciji, a sam višak pazara nije ostavila kod tuženog, odnosno propisno odložila, već je isti ponela sa sobom.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da je tužbeni zahtev tužilje za poništaj osporenog rešenja i vraćanje na rad neosnovan, s obzirom da je u sprovedenom postupku utvrđeno da je tužilja svojom krivicom učinila povrede radnih obaveza iz čl.10 tač. 4 i 5 Ugovora o radu od 20.04.2004. godine sa pratećim aneksima, koje su joj predmetnim rešenjem stavljene na teret.

Prema stanovištu drugostepenog suda, tužilja je učinila povredu radne obaveze iz čl.10 tač. 4 Ugovora o radu s pratećim aneksima jer nije sprovela kompletnu proceduru primopredaje smene, što tužilja u svom iskazu nije ni sporila, a što je dovoljan razlog za otkaz ugovora o radu, pa je osporeno rešenje pravilno i na zakonu osnovano.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno su na ovako utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužilje za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje na rad.

Prema odredbi člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu važećeg u vreme donošenja osporenog rešenja („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ...75/14), poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu.

Članom 10 stav 1 tač. 4 i 5 Ugovora o radu od 20.04.2004. godine, sa pratećim aneksima (izmena predviđena čl. 6. Aneksa br. 11 Ugovora o radu), predviđeno je da zaposleni odgovoran poslodavcu ako svojom krivicom učini, između ostalih i sledeće povrede radnih obaveza:

4) nepostupanje prema uputstvu o radu, pravilniku ili nalogu ovašćenog lica,

5) proneveru, krađu ili neovlašćenu poslugu sredstava za rad ili novca preduzeća ili pokušaj istog

U konkretnom slučaju, kod utvrđenog da tužilja dana 08.08.2016. godine na svom radnom mestu ... u korisničkom servisu, nije sprovela kompletnu proceduru primopredaje smene u skladu sa internim aktima i procedurama tuženog, jer prebrojavanje novca od pazara ostvarenog navedenog dana nije vršila u prisustvu drugog zaposlenog u smeni, već samostalno, niti je višak od 1.000,00 dinara zapisnički konstatovala, već je isti nakon zaključenja smene i predaja pazara sa potpisanom specifikacijom neovlašćeno zadržala za sebe, odnosno ponela sa sobom prilikom napuštanja radnog mesta, iako su joj, kao dugogodišnjem ..., bili poznati interni akti i procedure postupanja prilikom zaključenja smene i predaje pazara, te postupanje sa utvrđenim manjkom odnosno viškom pazara u smeni, pravilan je, i prema stanovištu ovog suda, zaključak nižestepenih sudova da je tužilja svojom krivicom učinila povredu radne obaveze iz 10. tač. 4) odnosnog ugovora o radu, sa aneksima, koja joj je osporenom odlukom stavljena na teret, čime je nastupio otkazni razlog iz člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu.

Ovaj sud ukazuje da se ne može prihvatiti i postojanje povrede radne obaveze iz čl.10. tač. 5) Ugovora o radu, sa aneksima (pronevera, krađa ili neovlašćena posluga sredstava za rad ili novca preduzeća ili pokušaj istog), koja je takođe osporenim rešenjem tužilji stavljena na teret budući da ovakve kvalifikacije prethodno moraju biti utvrđene u krivičnom postupku, što ovde nije slučaj. Navedeno je, međutim, bez uticaja na zakonitost i pravilnost predmetnog rešenja o otkazu, kod činjenice da je u postupku nesporno utvrđena povreda radne obaveze iz čl. 10 tač. 4 ugovora o radu, sa ankesima.

Pre donošenja osporenog rešenja tužilja je upozorena na iste razloge za otkaz ugovora o radu kao u osporenom rešenju, na koje se izjasnila, čime joj je omogućeno pravo na odbranu, saglasno članu 180. Zakona o radu.

Revizijski navodi kojima se ukazuje da je kod tuženog jeste postojala pisana procedura za postupanje, ali da ista nije poštovana od strane zaposlenih, te da je tužilja u konkretnom slučaju postupila u skladu sa ustaljenom praksom zaposlenih kod tuženog i da ista nije bila nesavesna, nisu osnovani. Naime, iz iskaza saslušanih svedoka i priloženih pisanih dokaza, nižestepeni sudovi su pravilno utvrdili da se višak i manjak konstatovao zapisnički, da se obavezno prijavljivao (posebno višak) nadređenom, istog dana, po završetku smene i da se odlagao u posebnu kovertu. Iz izvedenih dokaza, nasuprot navodima revizije, ne proizlazi da je praksa bila da se višak od pazara nosi kući, kao što je to uradila tužilja, te da se o tome tek sledećeg dana izvesti nadređeni, što znači da tužilja ne samo da je postupala suprotno propisanim procedurama, već i suprotno onome što sama tvrdi da je praksa kod tuženog, a u prilog čemu je i činjenica da ni sutradan nije prijavila sporni događaj, sve dok se rukovodilac, na osnovu žalbe korisnika, nije direktno obratio tužilji po pitanju spornog viška pazara od prethodnog dana.

Takođe, bez značaja je i ukazivanje tužilje na presudu Vrhovnog kasacionog suda u predmetu Rev2 2064/18 od 10.06.2020. godine, budući da je u konkretnom slučaju neosporno utvrđena krivica tužilje za učinjenu povredu radne obaveze (nesprovođenje kompletne procedure primopredaje smene u skladu sa internim aktima i procedurama tuženog).

Navodi tužilje da prilikom donošenja rešenja nije ispoštovana procedura propisana čl.181 Zakona o radu jer tuženi nije dostavio obaveštenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu reprezentativnom sindikatu takođe nisu osnovani. Naime, navedenim članom nije propisana obaveza poslodavca da dostavi obaveštenje sindikatu, već je samo dužan da razmotri mišljenje sindikata, ukoliko ga zaposleni dostavi uz izjašnjenje na upozorenje, a što ovde nije slučaj.

Konačno, ne mogu se prihvatiti ni navodi revizije da težina povrede, odsustvo štetnih posledica, kao i raniji radni učinak i postupanje tužilje ne opravdavaju otkaz ugovora o radu u konkretnom slučaju. Naime, ako se ima u vidu odgovornost i osetljivost radnog mesta ..., koje poslove je tužilja obavljala, a koji zbog svoje prirode zahtevaju veliku savesnost, jasnost, transparentnost u radu i poštovanje procedura u radu blagajne, te vrstu povrede koju je tužilja učinila – nepostupanje po pisanim procedurama tuženog, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da je tužiljino ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Prilikom odlučivanja ovaj sud je cenio i sve ostale navode revizije ali nalazi da su isti bez uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari.

S obzirom da je utvrđeno da je tužilji radni odnos zakonito prestao, odbijen je zahtev tužilje za vraćanje na rad saglasno članu 191. stav 1. Zakona o radu, po njenom zahtevu u ovom sporu.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je primenom člana 165. stav 1. u vezi članova 153. i 154. ZPP odbio zahtev tuženog za naknadu traženih troškova u visini sastava odgovora na reviziju i sudskih taksi, s obzirom da isti nisu bili potrebni, u smislu člana 154. stav 1. ZPP.

Iz navedenih razloga Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković