Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, radi ujednačavanja sudske prakse.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13 – US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23), Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, uzimajući u obzir vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge za odluku o tužbenom zahtevu.

Predmet tražene pravne zaštite o kome je odlučeno je naknada materijalne štete, nastale nesavesnom sečom stabala šumskog zemljišta, u činjeničnoj i pravnoj situaciji da je po rešenju Agencije za restituciju od 23.01.2014. godine, koje je postalo konačno 02.06.2014. godine, a pravnosnažno 15.12.2014. godine, tužilji kao jednoj od sledbenika ranijih vlasnika vraćena oduzeta imovina – poljoprivredno šumsko zeljište, na kojem je tuženi tokom 2014. godine vršio seču šuma u većem obimu nego što je to utvrđeno Planom gazdovanja šumama, pa je zaključno sa 2014. godine, u kratkom vremenskom periodu, ispunio Plan donet za period važenja od deset godina (od 01.01.2012. do 31.12.2021. godine), što predstavlja nesavesno postupanje i štetnu radnju. Sud je zasnovao svoju odluku na odredbama o odgovornosti za štetu po osnovu krivice iz člana 154 stav 1., člana 155 i člana 189. st. 1 i 3. Zakona o obligacionim odnosima. Po oceni drugostepenog suda nije bilo mesta primeni člana 14. stav 2. Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju, kojim je propisano da se ne može zahtevati vraćanje plodova, niti naknada štete po osnovu izgubljene dobiti zbog nemogućnosti korišćenja, odnosno upravljanja podržavljenom imovinom, kao i po osnovu njenog održavanja u periodu od dana podržavljenja do dana vraćanja. Ovo iz razloga što je u konkretnom slučaju reč o umanjenju vrednosti imovine koja je bila predmet restitucije, posebno zbog toga što je obim seče bio najveći 2014. godine, u periodu kada je tužena znala da se radi o imovini koja podleže vraćanju po podnetom zahtevu na osnovu Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju i kada je rešenje o vraćanju oduzete imovine postalo konačno, tako da se u konkretnom slučaju radilo o imovini tužilje i da ona ima pravni položaj oštećenog lica. Drugostepeni sud je preinačio odluku prvostepenog suda o kamati, dosudivši tužiocu kamatu od dana donošenja prvostepene presude, kada je utvrđena visina štete, saglasno članu 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Shodno navedenom, sporno pravno pitanje nije od opšteg interesa, već je vezano za konkretnu činjeničnu podlogu i rešenje spornog odnosa stranaka. Razlozi na kojima je zasnovana drugostepena odluka odgovaraju i usklađeni su sa važećim tumačenjem prava i vladajućim pravnim shvatanjem u praksi revizijskog suda u primeni materijalnog prava, tako da ne postoji potreba za novim ni ujednačenim tumačenjem prava. Tuženi revizijom osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ocenu izvedenih dokaza, što nije razlog da bi se odlučilo o reviziji kao posebnoj, a ne prilaže sudske odluke kojima bi potkrepio svoje tvrdnje o neujednačenoj sudskoj praksi.

Kako u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost recvizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena ni kao redovna.

Tužba je podneta 26.08.2016. godine, radi naknade štete. Vrednost predmeta spora pobijanog dela iznosi 580.190,00 dinara.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko – pravnim sporovima koji se odnose na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da vrednost predmeta spora ne prelazi propisani novčani limit koji bi reviziju činio dozvoljenom, revizija tuženog je odbačena.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković