Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju iz svih zakonskih razloga.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408., u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11...18/20) i odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/23), pa je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Međutim, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da drugostepeni sud nije postupio po nalogu iz rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1901/2021 od 12.01.2023. godine, jer nije utvrdio činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, što znači da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. tačka 3., u vezi člana 313. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene, zaposlen u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija KPZ u Beogradu, na neodređeno vreme, na radnom mestu ''poslovi ...'', u Službi za ... KPZ u Beogradu, u zvanju ... . Za period od februara 2013. godine do marta 2015. godine, tužena tužiocu nije plaćala troškove dolaska na rad i odlaska sa rada, pri čemu tužilac živi u ..., a radi u Beogradu, u Padinskoj Skeli. Pre utuženog perioda, tužena je tužiocu plaćala troškove prevoza, dok za u utuženom periodu, upravnik KPZ u Beogradu nije dozvoljavao da se zavedu zahtevi zaposlenih za naknadu prevoza, već samo oni zahtevi koje on odobri preko tehničkog sekretara koji je obavljao poslove pisarnice. Visinu troškova koje je tužilac imao radi dolaska na rad i odlaska sa rada, prvostepeni sud je utvrdio veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, koji se izjasnio da ukupan trošak tužioca po tom osnovu za period od februara 2013. godine do aprila 2015. godine iznosi 1.166.176,27 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca na osnovu odredbe člana 2. stav 1. tačka 1. i 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnina državnih službenika i nameštenika, nalazeći da je tužena dužna da tužiocu naknadi predmetnu štetu i da mu, zbog činjenice da nije od dospelosti isplatila tužiocu naknadu troškova prevoza, isplati i zakonsku zateznu kamatu u smislu odredbe člana 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je, nakon održane rasprave na kojoj je izveden dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, preinačio prvostepenu presudu, tako što je tužbeni zahtev tužioca odbio, nalazeći da on, do zaključenja rasprave pred drugostepenim sudom, nije ukazao niti predložio dokaze u pogledu činjenice da su troškovi prevoza koje traži u ovoj parnici bili stvarni i opravdani, odnosno da je svakodnevno kupovao karte za gradski i za međugradski prevoz na relaciji Beograd – ..., a imajući u vidu razdaljinu mesta rada i mesta stanovanja, niti je dokazao da li je i koje prevozno sredstvo koristio za dolazak i odlazak sa rada, pa je drugostepeni sud pobijanu presudu doneo primenom pravila o teretu dokazivanja propisanim odredbom člana 228. i 231. Zakona o parničnom postupku.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1901/2021 od 12.01.2023. godine, kojim je ukinuta presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3256/19 od 10.03.2021. godine i predmet vraćen tom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi tužene, drugostepenom sudu je ukazano da je potrebno da utvrdi stvarne troškove koje je tužilac imao radi dolaska na rad i odlaska sa rada imajući u vidu razdaljinu između mesta rada i mesta stanovanja, režim njegovog rada u ustanovi i prisustva na radu, jer od tih činjenica zavisi odluka o osnovanosti njegovog tužbenog zahteva. Iz stanja u predmetu sledi da je drugostepeni sud održao glavnu raspravu 06.12.2023. godine, na kojoj je izveden dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke tako što se on izjasnio da mu u utuženom periodu troškovi prevoza nisu plaćeni, a da je tužena u aprilu 2015. godine ponovo počela da isplaćuje troškove prevoza. Takođe se izjasnio da mu ni pre utuženog perioda ni posle njega, kada je tužena počela da uredno isplaćuje troškove prevoza, niko nije tražio da pravda troškove prevoza dostavljanjem potvrda o troškovima ili nekih drugih dokaza u tom smislu. Nije se izjasnio o bitnim činjenicama na koje je ukazao Vrhovni kasacioni sud, u gore navedenom rešenju, u pogledu stvarnih troškova koje je, u utuženom periodu, imao radi dolaska na rad i odlaska sa rada, imajući u vidu udaljenost mesta njegovog stanovanja od mesta rada, korišćenje godišnjeg odmora i eventualno drugih odsustava sa rada.

Odredbom člana 313. Zakona o parničnom postupku, propisano je da će sud postavljanjem pitanja da se stara da se u toku rasprave pruže potrebna objašnjenja da bi se utvrdile činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva (član 7. stav 2.). Drugostepeni sud nije postupio na način propisan tom odredbom Zakona, jer je bio dužan da, postavljanjem pitanja tužiocu u pogledu bitnih činjenica za odlučivanje o njegovom tužbenom zahtevu, utvrdi činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti njegovog zahteva, a te činjenice nisu utvrđene što je bilo od uticaja na donošenje pravilne i zakonite odluke, u smislu odredbe člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je u utuženom periodu bio zaposlen kod tužene i imao status državnog službenika, pa se o njegovom pravu na naknadu troškova u vezi sa radom odlučuje primenom Zakon o platama državnih službenika i nameštenika (''Službeni glasnik RS'', br. 62/06 ... 99/14). Odredbom člana 37. stav 1. tog Zakona, propisano je da državni službenik, između ostalog, ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, dok je stavom 2. istog člana propisano da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju Uredbom Vlade. Uredba Vlade koja reguliše ovu materiju je Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika (''Službeni glasnik RS'', br. 98/07), kojom je državnim službenicima, na isti način priznato pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i povratak sa rada (član 2. stav 1. tačka 1. Uredbe). Odredbom člana 3. Uredbe, propisano je da se državnom službeniku i namešteniku naknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju.

Pravilna primena odredbe člana 37. Zakon o platama državnih službenika i nameštenika i člana 3. Uredbe, podrazumeva obavezu poslodavca da zaposlenom naknadi troškove prevoza u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom ili međugradskom saobraćaju, na osnovu stvarnih troškova, odnosno prema prisustvu tužioca na radu u utuženom periodu koje je on, po tom osnovu, imao, a za priznavanje tog prava nije kao uslov predviđeno obavezno podnošenje posebnog zahteva, već poslodavac odluku o naknadi predmetnih troškova priznaje zaposlenom na osnovu njihovog prijavljenog prebivališta, odnosno boravišta.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer zavisi od njegovog ishoda na osnovu odredbe člana 163. stav 4. Zakona o parničnom postupku.

U ponovnom postupku, potrebno je da drugostepeni sud otkloni ukazanu bitnu povredu odredaba parničnog postupka, utvrđenjem činjenica od kojih zavisi odluka o osnovanosti tužbenog zahteva tužioca, kako bi potom imao mogućnost da, na osnovu potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, donese novu, na zakonu zasnovanu odluku.

Na osnovu odredbe člana 415. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković