Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1518/22 od 17.06.2022. godine, stavom prvim izreke, potvrđeno je rešenje sadržano u stavu prvom izreke prvostepene presude i u tom delu žalba tuženog odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavovima drugom, trećem, petom i šestom izreke, tako što su odbijeni kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca AA i BB kojima su tražili da se obaveže tužena da im isplati i to: tužiocu AA za period od juna 2014. godine do januara 2016. godine i to: na ime neisplaćenog prekovremenog rada, na ime razlike neplaćenog prekovremenog rada koji je plaćen kao redovan i na ime razlike neplaćenog prekovremenog noćnog rada, pojedinačno navedene mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate ( sve bliže označeno i opredeljeno u ovom stavu izreke) i na ime neisplaćenog rada u dane državnog praznika za mesec januar 2016. godine iznos od 25.054,52 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 20.06.2016. godine do isplate i tužiocu BB za period od oktobra 2013. godine do oktobra 2016. godine na ime neisplaćenog prekovremenog rada, na ime razlike neplaćenog prekovremenog rada koji je plaćen kao redovan rad, na ime razlike neplaćenog prekovremenog noćnog rada u periodu od oktobra 2013. godine do oktobra 2016. godine isplati pojedinačno navedene mesečne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate ( sve bliže označeno i opredeljeno u ovom stavu izreke) i na ime neplaćenog rada u dane državnih praznika za mesec februar 2015. godine iznos od 26.773,12 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od 20.03.2016. godine do isplate i za mesec februar 2016. godine iznos od 56.453,49 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od 20.03.2016. godine do isplate, kao i tužbeni zahtev kojim je tužena obavezana da tužiocima na dosuđene iznose ovom presudom u trenutku uplate predmetnog duga isplati doprinose za PIO kod RF PIO po stopama koje budu važile u trenutku uplate. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu osmom izreke prvostepene presude, tako što je odbijen zahtev tužioca AA za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 241.050,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu devetom izreke prvostepene presude, tako što je odbijen zahtev tužioca BB za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 245.961,00 dinara. Stavom petim izreke, preinačeno je rešenje sadržano u stavu desetom izreke prvostepene presude, tako što je odbijen zahtev tužilaca za naknadu troškove parničnog postupka u iznosu od 54.000,00 dinara. Stavom šestim izreke, obavezani su tužioci da tuženoj naknade troškove drugostepenog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara. Stavom sedmim izreke, odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude u delu kojom je preinačena prvostepena presuda, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju se revizijom ukazuje ne predstavlja razlog zbog kog se revizija može izjaviti prema članu 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci AA i BB su zaposleni kod tužene kao profesionalna vojna lica na dužnosti pilota i rade na istom radnom mestu u istoj Eskadrili. Kao piloti nadzvučne avijacije bili su angažovani u stalno zadejstvovanim snagama neprekidnog sistema protivvazdušne odbrane RS. Iz dopisa Vojne pošte Batajnica od 24.01.2017. godine, utvrđeno je da ne stoje navodi tužilaca o radnom angažovanju i neplaćenom prekovremenom radu, tj.da isti po ovom osnovu nije plaćen, budući da su isti primili naknadu shodno članu 53. i 54. Pravilnika o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika VS i da dežurstvo u sistemu PVO nije dežurstvo kao deo unutrašnje službe u smislu pravila službe (koji je deo unutrašnje službe) jer je njegova svrha neprekidna zaštita vazdušnog prostora RS i kao takvo je posebno utvrđeno, tj. Regulisano, pa se na njega se ne mogu primeniti pravila o unutrašnjoj službi (trajanje dežurstva, slobodni dani, dnevnica i slično). Iz evidencije prisutnosti na radu, utvrđeno je prisustvo tužilaca na poslu u 2013, 2014, 2015, 2016. i 2017. godini. Iz zahteva tužilaca od 22.04.2019. godine utvrđeno je da su podneli zahtev VP Batajnica da im se izda potvrda o stvarnom broju prekovremenih, noćnih i prazničnih sati u periodu od januara 2016. godine do aprila 2019. godine. Veštačenjem je utvrđena vrednost neisplaćenog prekovremenog rada tužilaca i to tužioca AA za period od 01.01.2013. godine do 31.01.2016. godine u iznosu od 1.685.274,05 dinara, a za tužioca BB za period od 01.10.2013. godine do 31.10.2016. godine u iznosu od 2.082.208,11 dinara.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom članova 85. stav 1. i 98. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije i Pravilnika o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika Vojske Srbije u vezi sa članom 231. ZPP, usvojio tužbeni zahtev tužilaca i obavezao tuženu na isplatu utvrđenih novčanih iznosa na ime uvećane zarade za prekovremeni rad u spornom periodu. Ovo nalazeći da tužiocima prilikom obračuna zarade za utuženi period nisu obračunati sati prekovremenog rada i da im je za sporni period isplaćivana zarada samo za redovan rad, ali ne i za ostvaren preko redovne 40-časovne radne nedelje, pa kako tužioci nisu koristili slobodne dane, tj. slobodne sate na ime ostvarenog prekovremenog rada, zaključio je da je tužbeni zahtev tužilaca osnovan jer tužena do zaključenja glavne rasprave nije dostavila dokaze da je svoju obavezu prema tužiocima ispunila, niti dokazala da je izvršila preraspodele radnog vremena shodno odredbi člana 231. ZPP.

Drugostepeni sud nije prihvatio pravno stanovište prvostepenog suda, nalazeći da je rad duži od punog radnog vremena predviđen članom 83. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije, kao element posebnih uslova po kojima profesionalno vojno lice (oficir, podoficir, profesionalni vojnik) vrši službu u Vojsci Srbije, zbog kojih se utvrđuje koeficijent za obračun plate koji je za 20% i 50% veći od koeficijenta utvrđenog na osnovu položaja i čina, a u okviru sredstava za plate obezbeđenih u budžetu Republike Srbije, namenjenim za finansiranje odbrane u vezi stava 2. istog člana. Drugostepeni sud je zaključio da tužioci nemaju pravo na uvećanje plate jer im je za takav rad osnovni koeficijent za obračun plate već uvećan za 20% zbog posebnih uslova rada u smislu člana 15. stav 1. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije („Službeni vojni list“, broj 10 od 20.04.2017. godine - prečišćeni tekst) u vezi sa članom 83. stav 1. i 2. Zakona o Vojsci Srbije prema kom im pripada koeficijent za posebne uslove službe u Vojsci Srbije u visini 20% od osnovnog koeficijenta, te da za rad duži od punog radnog vremena (prekovremeni rad) iz člana 98. stav 1. navedenog Zakona tužioci po pravilu imaju pravo na slobodne sate (sat i po za svaki sat prekovremenog rada), a samo izuzetno pod uslovima iz člana 35. stav 3. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije može mu se isplatiti zarada uvećana za 26% od vrednosti radnog sata.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužilaca zato što se nisu obratili nadležnom starešini sa zahtevom za priznavanje prava u za to propisanom upravnom postupku.

Rad duži od punog radnog vremena predviđen je članom 83. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 116/07 ... 94/19), kao elemenat posebnih uslova pod kojima profesionalno vojno lice (oficir, podoficir i profesionalni vojnik) vrši službu u Vojsci Srbije, zbog kojih se utvrđuje koeficijent za obračun plate koji je za 20% do 50% veći od koeficijenta utvrđenog na osnovu položaja i čina, a u okviru sredstava za plate obezbeđenih u budžetu Republike Srbije namenjenim za finansiranje odbrane. Prema stavu 2. tog člana, pod radom dužim od punog radnog vremena iz stava 1. istog člana smatra se rad u slučaju preduzimanja mera pripravnosti, uzbune u jedinici, odnosno ustanovi, za vreme vojnih vežbi, borbe protiv elementarnih nepogoda, dežurstva ili sličnih dužnosti u komandi, jedinici ili ustanovi Vojske Srbije, kao i u prilikama koje zahtevaju da se produži započeti rad čije bi obustavljanje ili prekidanje imalo štetne posledice za operativnu sposobnost komande, jedinice odnosno ustanove, ili bi bila naneta materijalna šteta, ili ugroženi životi i zdravlje vojnih lica i drugih građana.

Naime, odredbom člana 98. Zakona o Vojsci Srbije propisano je da je profesionalno vojno lice dužno da radi duže od punog radnog vremena kad potrebe službe to zahtevaju, uz pismeni nalog nadležnog starešine (stav 1), s`tim što takav prekovremeni rad ne može da traje duže od osam sati nedeljno niti duže od četiri sata dnevno (stav 2), izuzev u slučajevima predviđenim u trećem stavu tog člana. Prema članu 85. stav 1. navedenog zakona, profesionalnom vojnom licu uvećava se plata za časove noćnog rada, rada u dane praznika koji su zakonom određeni kao neradni dani i rada dužeg od punog radnog vremena, osim rada dužeg od punog radnog vremena iz člana 83. tog zakona.

Odredbom člana 35. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije, pored ostalog, propisano je: da profesionalnom pripadniku Vojske Srbije za svaki sat koji, po pisanom nalogu nadležnog starešine, radi duže od punog radnog vremena (prekovremeni rad) pripada sat i po slobodno (stav 1); da se prekovremeni rad tromesečno preračunava u slobodne sate koje profesionalni pripadnik Vojske Srbije mora da iskoristi najkasnije u roku od šest meseci od proteka tromesečja u kojem ih je ostvario (stav 2); da se izuzetno, profesionalnom pripadniku Vojske Srbije koji ne može da iskoristi slobodne sate zbog toga što priroda poslova radnog mesta zahteva tako obiman prekovremeni rad, može isplatiti dodatak za svaki sat prekovremenog rada koji iznosi 26% vrednosti radnog sata plate, uz prethodno pribavljenu saglasnost ministra odbrane (stav 3); da profesionalnom pripadniku Vojske Srbije koji prekovremeno radi u slučajevima propisanim članom 83. stav 1. i 2. Zakona o Vojsci Srbije ne pripada uvećanje iz člana 32. i 33. Pravilnika (noćni rad i rad na dane praznika koji nije radni dan) i iz stava 1. i 3. ovog člana (stav 4).

Dakle, za rad duži od punog radnog vremena iz člana 83. stav 1. i 2. Zakona o Vojsci Srbije tužioci nemaju pravo na uvećanje plate jer im je za takav rad osnovni koeficijent za obračun plate uvećan za 20%. Za rad duži od punog radnog vremena (prekovremeni rad) iz člana 98. stav 1. navedenog zakona, tužioci po pravilu imaju pravo na slobodne sate (sat i po za svaki sat prekovremenog rada) a samo izuzetno, pod uslovima iz člana 35. stav 3. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije, može im se isplatiti zarada uvećana za 26% vrednosti radnog sata.

Prema odredbama članova 141. i 142. Zakon o Vojsci Srbije, o pravima i obavezama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije odlučuje se u upravnom postupku. U prvom stepenu, o pravu tog lica odlučuje starešina komande jedinice ili vojne ustanove, a o žalbi na rešenje doneto u prvom stepenu odlučuje starešina vojne jedinice ili ustanove koji je neposredno pretpostavljeni starešini koji je doneo ožalbeno rešenje. Protiv odluke u drugom stepenu ili u slučaju „ćutanja administracije“, stranka može da pokrene upravni spor.

Odredbom člana 52. stav 3. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije propisano je da nadležni starešina rešenjem utvrđuje i dodatke na platu (izuzev dodatka za noćni rad i rad u dane praznika koji nisu radni dani, a koji se ostvaruje na osnovu radne liste), naknadu plate (izuzev naknade plate za vreme odsustva sa rada na dan praznika koji je neradni dan, a koja se ostvaruje na osnovu radne liste), otpremnini, jubilarnoj nagradi.

Iz svega izloženog, po stanovištu Vrhovnog suda proizlazi da je za ostvarenje prava po osnovu prekovremenog rada tužilaca bilo neophodno njihovo obraćanje starešini vojne jedinice radi priznavanja i konkretizovanja tog prava - utvrđivanja prava na slobodne sate kao pravila ili prava na isplatu uvećane plate, što je izuzetak za koji je potrebno utvrditi ispunjenost predviđenih uslova - nemogućnost korišćenja slobodnih sati zbog obimnosti prekovremenog rada i postojanje saglasnosti ministra odbrane za isplatu prekovremenog rada. Sve to utvrđuje nadležni starešina svojim rešenjem donetim po pravilima upravnog postupka, kroz prvi i drugi stepen odlučivanja, a sudska kontrola takvih odluka je propisana kroz upravni spor.

Stoga, u situaciji kada tužioci nisu podnosili zahtev nadležnom starešini za priznavanje slobodnih sati na ime prekovremenog rada ili utvrđenje prava na isplatu uvećane plate, nema osnova za njihovo potraživanje, koje bi im bilo moguće dosuditi samo po pravilima o naknadi štete, u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zbog nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa koji im nije omogućio korišćenje slobodnih sati priznatih pravnosnažnim rešenjem nadležnog starešine, odnosno nije izvršio isplatu novčanog iznosa utvrđenog takvim rešenjem.

Pravilno je odlučeno i o naknadi troškova postupka na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP.

Shodno izloženom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković