U zahtevu za preispitivanje pobijane presude sa dopunom tog zahteva, podnetom zbog pogrešne primene odredaba Zakona o telekomunikacijama („Službeni glasnik RS“, br. 44/03, 36/06) i povrede pravila postupka, podnosilac navodi da je pobijana presuda nezakonita, zbog toga što Upravni sud uopšte nije razmotrio tužbene navode, niti je, ako ih je uzeo u razmatranje, obrazložio zašto ih nije usvojio, kao i što u donošenju te presude nije pravilno primenio odredbe člana 106. Zakona o telekomunikacijama i nije dao obrazloženje za takvo postupanje. Ističe da je u tužbi eksplicitno naveo da njegov zahtev za zamenu postojećih, odnosno izdavanje novih radio dozvola u skladu sa Zakonom o telekomunikacijama nije zahtev za dodelu licence ili zamenu dozvole u licencu, već akt imaoca dozvole kojim se zahteva usklađivanje sa zakonskim propisima. Ukazuje da je suština njegovog zahteva da treba poništiti svaki upravni akt koji za cilj ima uspostavljanje obaveze tužioca da plaća godišnje naknade za radio dozvole izdate na osnovu Zakona o sistemima veza, jer taj zakon ne propisuje takvu obavezu, te da bi se tek zamenom postojećih dozvola novim dozvolama, u skladu sa Zakonom o telekomunikacijama, mogla uspostaviti i obaveza plaćanja godišnje naknade koja je predviđena tim zakonom. S obzirom da tužena nikada nije donela odluku kojom se zamenjuju postojeće radio dozvole, odnosno izdaju nove radio dozvole u skladu sa Zakonom o telekomunikacijama, zaključuje da tužena nema osnov za utvrđivanje i naplatu periodičnih naknada tužiocu. Smatra pravno neutemeljenim navode Upravnog suda koji potvrđuju konstataciju tužene da se donošenjem odluke ne dira u stečena prava tužioca, niti se ona povređuju, pa navodi da je dobijanjem radio dozvole i plaćanjem jednokratne naknade koja je u tom trenutku bila predviđena, tužilac konačno stekao pravo korišćenja radio frekvencija u opsegu 3400-3600 MHz na period od 10 godina, koja činjenica je postala nesporna tokom postupka. Dodaje da se donošenjem utvrđujućeg rešenja od strane Ratel-a samo stvara osnov za naplatu periodičnih naknada, i to isključivo za budućnost, a da do donošenja tog rešenja osnov za naplatu periodičnih naknada ne postoji, odnosno ne postoji nijedna zakonska odredba koja može poslužiti kao osnov. Sledstveno činjenici da je utvrđujuće rešenje u predmetnom postupku doneto 06.05.2019. godine, zaključuje da se tek od tog dana može govoriti o postojanju osnova da tužena naplaćuje periodične naknade za radio dozvole koje su izdate po „starom“ Zakonu o sistemima veza. Predložio je da Vrhovni sud uvaži zahtev, pobijanu presudu preinači u stavovima I i II dispozitiva, uvaži tužbu tužioca, poništi rešenje i obustavi postupak utvrđivanja visine godišnje naknade za korišćenje radio stanica, odnosno za korišćenje radio-frekvencija za radio stanice u WLL radio-mreži sa realizacijom bežičnih internet mreža za period od 04.02.2006. godine do 31.12.2008. godine ili da presudu ukine i predmet vrati na ponovno odlučivanje, a troškove je tražio.

Protivna stranka Regulatorna agencija za elektronske komunikacije i poštanske usluge - „Ratel“, je u odgovoru na zahtev, ostajući u svemu pri stavovima iz osporenog rešenja, navela da je zahtev u celini neosnovan i predložila da ga sud odbije kao neosnovan.

Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva, u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), Vrhovni sud je našao da je zahtev neosnovan.

Prema razlozima obrazloženja pobijane presude, pravilno je postupio tuženi organ kada je u postupku u kome nije bilo povreda pravila postupka, pravilnom primenom propisa na koje se pozvao u osporenom rešenju, doneo osporeno rešenje kojim je tužiocu kao imaocu radio - stanica, a koju okolnost tužilac ne spori, utvrdio obavezu naknade za korišćenje radio – frekvencije za te radio stanice, za period od 04.02.2006. do 31.12.2006. godine, od 01.01.2007. do 31.12.2007. godine i od 01.01.2008. do 31.12.2008. godine, u iznosu utvrđenom u dispozitivu tog rešenja. Ocenjeno je da je tuženi na jasan i nesumnjiv način utvrdio pravnu prirodu stečenog prava tužioca prema odredbama relevantnih propisa, da je tužilac imalac dozvole za radio stanice na osnovu kojih je stekao pravo da koristi radio-frekvencije u opsegu navedenom u dozvolama, ali da nije imalac licence (individualne licence) koja se saglasno članu 33. Zakona o telekomunikacijama izdaje na osnovu postupka javnog nadmetanja, a ne prevođenjem dozvole za radio stanicu, stečene po odredbama Zakona o sistemima veza, u režim licence, što je bilo suština tužiočevog zahteva. Prema oceni Upravnog suda, tuženi organ je u obrazloženju osporenog rešenja dao jasne razloge za donetu odluku, koje sud prihvata u svemu kao pravilne i na zakonu zasnovane, ocenivši kao pravilno i konstatovanje da se donetom odlukom iz stava 1. dispozitiva osporenog rešenja ne dira u stečena prava tužioca, niti se ista povređuju, ali da nema pravnog osnova da stečeno pravo po osnovu dozvole za radio stanicu bude prevedeno u pravo po osnovu licence. Dalje je kao neosnovane i bez uticaja na odluku ocenio navode tužbe kojima se ukazuje da je izdavanjem dozvola za radio stanice tužilac stekao licencu ili drugo odgovarajuće pravo u smislu odredbe člana 106. Zakona o telekomunikacijama, te da po tom osnovu uživa pravo priznato istom odredbom, da mu nova licenca bude izdata bez javnog nadmetanja i bez plaćanja jednokratne naknade, imajući u vidu da Zakon o telekomunikacijama ne izjednačava dozvolu za radio stanicu sa licencom u smislu člana 106. navedenog zakona, niti po svojoj definiciji i sadržini dozvola za radio stanicu predstavlja licencu, kao i da je samo imalac licence ili drugog odgovarajućeg prava imao pravo da mu nova licenca bude izdata bez javnog nadmetanja i bez plaćanja jednokratne naknade koja se u skladu sa ovim zakonom naplaćivala prilikom izdavanja odgovarajuće licence, ako je naknadu platio u skladu sa propisima važećim u vreme sticanja licence, odnosno drugog odgovarajućeg prava.

Odredbom člana 72. stav 4. Zakona o telekomunikacijama („Službeni glasnik RS“, br. 44/03, 36/06), bilo je propisano da korisnik plaća naknadu za korišćenje radio frekvencija, po pravilu, jednom godišnje.

Prema odredbama člana 106. stav 1. istog zakona, postojeće dozvole ( licence ) izdate javnim telekomunikacionim operatorima ili druga prava koja su oni stekli po ranije važećim propisima za delatnosti za koje se po ovom zakonu zahteva dozvola, ostaju na snazi, ali je imalac dužan da vršenje svog prava uskladi sa odredbama ovog zakona, najkasnije u roku od godinu dana od dana početka njegove primene. Prema stavu 2. ovog člana, imalac licence ili kakvog drugog prava dužan je da u roku iz stava 1. ovog člana zatraži od Agencije izdavanje nove licence (zamena licence) ili odobrenja, koji će biti izdati saglasno ovom zakonu, a prema stavu 3. istog člana, imalac licence ili drugog odgovarajućeg prava ima pravo da mu nova licenca bude izdata bez javnog nadmetanja i bez plaćanja jednokratne naknade koja se u skladu sa ovim zakonom naplaćuje prilikom izdavanja odgovarajuće licence, ako je naknadu platio u skladu da propisima važećim u vreme sticanja licence, odnosno drugog odgovarajućeg prava. Stavom 4. ovog člana, bilo je propisano da periodične naknade i druge novčane obaveze predviđene ovim zakonom, imalac licence ili drugog odgovarajućeg prava, po izdavanju nove licence nastavlja da izmiruje u skladu sa odredbama ovog zakona i propisa donetih na osnovu ovog zakona. Stavom 6. je bilo propisano da se odredbe st. 1. do 5. ovog člana shodno primenjuju i na druge javne telekomunikacione operatore koji u vreme stupanja na snagu ovog zakona obavljaju delatnost za koju se po ovom zakonu zahteva odgovarajuća dozvola, a to pravo su stekli po ranije važećim propisima.

Ocenjujući zakonitost pobijane presude, Vrhovni sud nalazi da je presuda doneta bez povrede pravila postupka, te uz pravilnu primenu materijalnog prava. Pobijanom presudom ocenjena su sva pitanja i okolnosti koje su mogle da budu od uticaja na zakonitost osporenog rešenja, a obrazloženje presude sadrži jasne i određene razloge kojima se sud rukovodio pri oceni zakonitosti osporenog rešenja.

Neosnovano se navodima zahteva ukazuje na povredu stečenih prava tužioca i retroaktivno važenje povodom donetog rešenja Regulatorne agencije za elektronske komunikacije i poštanske usluge – „RATEL“ broj 1-01-3451-474/19 od 06.05.2019. godine, jer se tim rešenjem ne konstituiše pravo tužioca na osnovu koga mu je osporenim rešenjem utvrđena predmetna naknada, već samo određuje njegov pravni status na dan početka primene Zakona o telekomunikacijama ( „Službeni glasnik RS“ br. 44/03, 36/06 i 59/09 – US), a u vezi dozvola za radio stanice koje su mu izdate na osnovu člana 69. Zakona o sistemima veza, u 2003. godini i 2004. godini, na osnovu kojih mu je osporenim rešenjem, za korišćenje dodeljenih frekvencija po tim dozvolama u označenim periodima, utvrđena godišnja naknada.

Sa iznetih razloga, nalazeći da navodi zahteva nisu osnovani, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u stavu prvom dispozitiva presude.

Odlučujući o zahtevu podnosioca za naknadu troškova, Vrhovni sud je našao, s obzirom na njegov uspeh u ovom postupku, da mu ti troškovi ne pripadaju, na osnovu člana 165. stav 1. i člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, pa je odlučio ka u stavu drugom dispozitiva ove presude.

PRESUĐENO U VRHOVNOM SUDU

Zapisničar,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Predsednik veća – sudija,

Gordana Vojnović, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Jelena Ivanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković