Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 723/2023
10.01.2024. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Marije Terzić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Slobodan Jovanović, advokat iz ..., protiv tužene Specijalne bolnice za rehabilitaciju „Bujanovac“ iz Bujanovca, koju zastupa Državno pravobranilaštvo – Odeljenje u Leskovcu, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i naknade štete – isplate razlike zarade, kao i po protivtužbi tužene- protivtužilje Specijalne bolnice za rehabilitaciju „Bujanovac“ iz Bujanovca, protiv tužilje-protivtužene AA iz ..., radi sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2246/22 od 28.09.2022. godine, u sednici održanoj 10.01.2024. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv stavova prvog i trećeg izreke presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2246/22 od 28.09.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Bujanovcu P1 217/21 od 17.02.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužene da sud odbaci kao neurednu tužbu tužilje u delu kojim tužilja traži obavezivanje tužene na isplatu razlike zarade. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da sud poništi kao nezakonito rešenje tužene broj .. od 02.12.2019. godine o otkazu ugovora o radu tužilji i obaveže tuženu da vrati tužilju na rad. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da isplati tužilji razliku od isplaćene do minimalne zarade za period od 01.01.2011. do 31.12.2011. godine u mesečnim iznosima označenim u izreci sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos od dospeća do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da isplati tužilji razliku od isplaćene do zarade pripadajuće po Zakonu o platama u državnim organima i javnim službama za period od 01.01.2012. do 30.09.2012. godine u mesečnim iznosima označenim u izreci sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos od dospeća do isplate. Stavom petim izreke, odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev tužene da sud u slučaju poništaja otkaznog rešenja obaveže tužilju na isplatu 422.903,16 dinara stečenih bez osnova u vidu otpremnine sa zakonskom zateznom kamatom od 02.12.2019. godine do isplate, kao i naknadu parničnih troškova. Stavom šestim izreke, obavezana je tužena da naknadi tužilji troškove postupka u iznosu od 183.077,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na iznos troškova od 155.539,00 dinara od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom sedmim izreke, odbijen je zahtev tužilje da se obaveže tužena na isplatu kamate na ukupan iznos troškova, kao i za kamatu od dana donošenja presude do dana njene izvršnosti.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2246/22 od 28.09.2022. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je presuda Osnovnog suda u Bujanovcu P1 217/21 od 17.02.2022. godine u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke, a žalbe tužilje i tužene u tom delu su odbijene kao neosnovane. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavu prvom izreke. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu šestom izreke i obavezana tužena da naknadi tužilji troškove postupka u iznosu od 113.538,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate, dok je zahtev tužilje za naknadu troškova u većem iznosu od dosuđenog do iznosa od 183.077,00 dinara odbijen kao neosnovan.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju pobijajući je u potvrđujućem delu (stav prvi izreke), kojom je potvrđen stav drugi izreke prvostepene presude, zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tužene na radnom mestu medicinska sestra. U postupku određivanja viška zaposlenih tužena je 04.09.2019. godine donela Odluku o izmeni i dopuni Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta i unutrašnjoj organizaciji, kojom je smanjila broj zaposlenih, između ostalog na radno mesto medicinska sestra (bolničar na ostalim bolničkim odeljenjima i ambulantama sa pet na četiri radna mesta). Odluka je doneta na osnovu anketiranja zaposlenih o dobrovoljnom prestanku radnog odnosa. U tom postupku tužilja je 20.06.2019. godine predala tuženoj svojeručno popunjenu izjavu kojom se opredelila za dobrovoljni prestanak radnog odnosa, a od ponuđenih mogućnosti izabrala je otpremninu u visini dinarske protivvrednosti od 200 evra po godini staža osiguranja. Na osnovu izjave, tužena je 02.12.2019. godine donela rešenje kojim je tužilji otkazala ugovor o uređenju međusobnih prava obaveza i odgovornosti zbog prestanka potrebe za njenim radom usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena. Prethodno je tužilji isplatila otpremninu u iznosu od 422.903,16 dinara. Međutim, tužilja je u ranijem periodu isplaćivala zaposlenima manje zarade od pripadajućih. U periodu od 01.01.2011. do 31.12.2011. godine njoj je isplaćivana niža zarada od minimalne zarade a u periodu od 01.01.2012. do 30.09.2012. godine isplaćivana je niža zarada od one na koju je tužilja imala pravo. U toku trajanja postupka, tužena je 27.12.2017. godine izdala izjavu o priznanju duga tužilji kojom je priznala dug između isplaćene i minimalne zarade za period od 01.01.2011. do 31.12.2011. godine kao i razliku od isplaćene do zarade pripadajuće po Zakonu o platama u državnim organima i javnim službama za period od 01.01.2012. do 30.09.2012. godine. Tužilja je tražila da se poništi rešenje o otkazu ugovora o radu kao nezakonito zato što je izjavu o dobrovoljnom prestanku radnog odnosa dala u zabludi smatrajući da se radi o izjašnjenju o prihvatanju socijalnog programa.
Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje vezano za isplatu neisplaćenih zarada ali je odbio tužbeni zahtev tužilje u pogledu poništaja rešenja tužene broj .. od 02.12.2019. godine o otkazu ugovora o radu. Odbio je i protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje za isplatu novčanog iznosa od 422.903,16 dinara koji je tužilji isplaćen na ime otpremnine.
Drugostepeni sud je u pogledu odluke o glavnoj stvari vezano za isplatu neisplaćenih zarada kao i u pogledu odbijanja zahteva za poništaj rešenja o otkazu potvrdio prvostepenu presudu. Prihvatio je pravnu argumentaciju prvostepenog suda da tužilja u toku postupka nije dokazala da je izjavu o dobrovoljnom prestanku radnog odnosa potpisala u zabludi jer to nije dokazala. Zaključuje da se radi o ugovoru iz člana 111. ZOO koji ugovor je po svojoj prirodi rušljiv ali kako tužilja nije dokazala da je bila u zabludi to je pravilno postupljeno kada je tužbeni zahtev tužilje u tom delu odbio kao neosnovan. Tužena je blagovremeno donela i objavila socijalni program sa kojim se tužilja saglasila tako da je potpisom na izjavi dala saglasnost za dobrovoljni prestanak radnog odnosa i na visinu otpremnine na osnovu čega je osnovano sud pravilno zaključio da objava socijalnog programa predstavlja ponudu u smislu člana 33. ZOO. Izjavom tužilje da prihvata ponudu u smislu člana 39. ZOO postignuta je saglasnost strana o bitnim sastojcima ugovora shodno članu 26. ZOO pa je shodno tome i pravilno doneto rešenje o otkazu ugovora o radu.
Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je od strane nižestepenih sudova zaključeno da je tužbeni zahtev tužilje za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu neosnovan. Ovo iz razloga što se pravilno zaključuje da je objava socijalnog programa koji je doneo tuženi, predstavljala ponudu tužilji za odabir određene pogodnosti zbog potrebe smanjenja broja zaposlenih. Tužilja je prihvatila takvu ponudu i potpisala izjavu kojom se opredelila za dobrovoljni prestanak radnog odnosa od ponuđenih mogućnosti i odabrala otpremninu u visini dinarske protivvrednosti 200 evra po godini staža. Shodno tome, tužena je opravdano i u skladu sa zakonom donela rešenje o prestanku radnog odnosa tužilje dana 02.12.2019. godine, kojim joj je otkazan ugovor o radu. Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilja nije dokazala da je naznačenu izjavu potpisala u zabludi, misleći da se time izjašnjava o prihvatanju socijalnog programa, jer izvedeni dokazi jasno ukazuju da tužilja te navode nije dokazala. U skladu sa tim činjenicama tuženi je zakonito postupio kada je u smislu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, otkazao ugovor o radu. Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom u potvrđujućem delu pogrešno primenjeno materijalno pravo a pravilna je i odluka drugostepenog suda o troškovima postupka.
Imajući u vidu napred izneto, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.
Predsednik veća – sudija
Gordana Komnenić,s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković