U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović, Zorice Bulajić, Branke Dražić i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ..., BB iz ... i VV iz ..., koje zastupa punomoćnik Vladica Jović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva unutrašnjih poslova, Policijska uprava Kraljevo, radi isplate, odlučujući o revizijama tužilaca i tužene izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1090/22 od 14.12.2022. godine, na sednici održanoj 31.01.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana, revizija tužene izjavljena protiv stava drugog izreke (preinačujući deo) presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1090/22 od 14.12.2022. godine.

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene u preostalom delu i reviziji tužilaca izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1090/22 od 14.12.2022. godine, kao izuzetno dozvoljenim.

ODBACUJU SE, kao nedozvoljene, revizija tužene u preostalom delu i ravizija tužilaca izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu 1090/22 od 14.12.2022. godine.

ODBIJAJU SE zahtevi tužilaca i tužene za naknadu revizijskih troškova.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kraljevu P1 808/21 od 22.12.2021. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu AA na ime manje isplaćene zarade po osnovu prekovremenog rada u KZB isplati za mesec jun 2015. godine iznos od 4.936,34 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, a odbijen je tužbeni zahtev u delu da se obaveže tužena da tužiocu AA na ime manje isplaćene zarade po osnovu prekovremenih sati rada u KZB, po osnovu putovanja od objekta smeštaja do KZB i natrag (30 minuta u jednom pravcu, sat za jedan dan) isplati pojedinačno navedene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate (sve bliže označeno i opredeljeno ovim stavom izreke). Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu BB na ime manje neplaćene zarade po osnovu prekovremenog rada u KZB, kao pripadnik policijske ispostave isplati pojedinačno navedene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate, a odbijen je tužbeni zahtev u delu da se obaveže tužena da tužiocima BB i VV na ime manje isplaćene zarade po osnovu prekovremenih sati rada u KZB, po osnovu putovanja od objekta smeštaja do KZB i natrag (30 minuta u jednom pravcu, sat za jedan dan) isplati pojedinačno navedene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate (sve bliže označeno i opredeljeno ovim stavom izreke). Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocima AA i BB naknadi troškove parničnog postupka u navedenim iznosima sa kamatom, dok tužilac VV obavezan da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka sa kamatom.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1090/22 od 14.12.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana, žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda, u usvajajućim delovima stava prvog i drugog izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu izreke tako što je usvojen tužbeni zahtev tužilaca i obavezana tužena da im na ime manje isplaćene zarade po osnovu prekovremenih sati rada u KZB, po osnovu putovanja od objekta smeštaja do KZB i natrag (30 minuta u jednom pravcu, sat za jedan dan) isplati pojedinačno navedene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate (sve bliže označeno i opredeljeno ovim stavom izreke). Stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužiocima naknadi troškove postupka u naznačenim iznosima sa kamatom.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, dok su tužioci blagovremenu reviziju izjavili protiv rešenja o troškovima parničnog postupka sadržanog u toj presudi (stav treći izreke), zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o istoj odlučuje primenom odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u preinačujućem delu u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 10/23), pa je utvrdio da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 1. istog zakona, u postupku pred drugostepenim sudom, na koju tužena u reviziji neosnovano ukazuje. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su zaposleni kod tužene kao ..., pored redovnog radnog angažovanja bili su i vanredno angažovani na terenu u kopnenoj zoni bezbednosti. Za vreme boravka na terenu bili su smešteni u kasarni u ..., a do ..., gde su obavljali angažovanje, imali su obezbeđen službeni prevoz (30 minuta u jednom i 30 minuta u drugom smeru). Smena im je trajala po 12 sati, i za te časove rada tužiocima je obračunato i plaćeno kao vreme provedeno na radu, dok im vreme dolaska do ... i povratka od ... do kasarne nije priznato u radno vreme. Utvrđeno je da su prilikom vanrednih radnih angažovanja tužioci u putovanju ostvarili sate prekovremenog rada za koje im nije isplaćena uvećana zarada. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko- finansijske struke utvrđena je visina potraživanja tužilaca po osnovu putovanja od objekta smeštaja do KZB i natrag (ukupno 60 minuta za jedan dan).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilaca za isplatu zarade za prekovremene sate po osnovu putovanja od objekta smeštaja do KZB i natrag (30 minuta u jednom i 30 minuta u drugom smeru ukupno 60 minuta za jedan dan) nalazeći da prekovremeni rad predstavlja izuzetak u opravdanim zakonom propisanim situacijama, a da se putovanje tužilaca od mesta smeštaja do mesta rada i natrag ne može smatrati prekovremenim radom. Tužioci za vreme putovanja nisu obavljali nikakav efektivan rad, a putovanje od smeštaja do KZB i natrag nema ni jedno obeležje prekovremenog rada. Obaveza je svakog zaposlenog bez obzira na poslove obavljanja da na radno mesto dođe prema propisima za početak rada i da radno mesto napusti u vreme određeno za završetak rada.

Drugostepeni sud je izveo suprotan zaključak, pa je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužilaca za isplatu manje isplaćene plate za prekovremene sate po osnovu putovanja od objekta smeštaja do KZB i natrag. Prema stanovištu drugostepenog suda prilikom obračuna sati moraju se uzeti stvarni sati za koje su tužioci bili radno angažovani, odnosno raspoloživi poslodavcu, a to je vreme koje zaposleni provede na službenom putu u cilju obavljanja službenog zadatka van radnog mesta rada i to od momenta zaduženja opreme za obavljanje vanrednog radnog angažovanja do momenta razduženja opreme s obzirom na to da se isto vrši isključivo u cilju obavljanja posla. Vreme koje su proveli tužioci u putu od smeštaja u kasarni u ... do ... gde su obavljali angažovanje i natrag dok su se nalazili na terenu, a u cilju obavljanja službenog zadatka ne predstavlja njihovo slobodno vreme, pa je tužena kao poslodavac dužna da plati tužiocima kao zaposlenim uvećanu platu za ostvareni prekovremeni rad.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo u delu kojim je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev.

Prema članu 146. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“br. 101/05, 63/09, 92/11, 64/15, koji je bio na snazi do 05.02.2016. godine), zaposleni imaju pravo na platu koja se sastoji od osnovne plate i dodataka na platu, a prema članu 184. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“ br. 6/16, 24/18, 87/18, koji je stupio na snagu 05.02.2016. godine), zaposleni u Ministarstvu ostvaruju pravo na platu, uvećanu platu, naknadu plate, naknadu troškova i druga primanja u skladu sa ovim zakonom.

Prema članu 3. Posebnog kolektivnog ugovora za policijske službenike („Službeni glasnik RS“ br 22/2015, 70/2015), radno vreme policijskog službenika, po pravilu, iznosi 40 časova nedeljno (stav1.) radna nedelja, po pravilu, traje pet radnih dana (stav 2.) i radni dan, po pravilu, traje osam časova (stav 3.), što je propisano i članom 153. stav 2. Zakona o policiji.

U konkretnom slučaju, tužioci su u spornom periodu obavljali poverene radne zadatke (van teritorije smeštaja u kasarni u ...) van teritorije ... tako što su službenim vozilom u 7:30 časova kretali na smenu na punkt „...“ i vraćali se u kasarnu u ... u 20:30 časova ili su kretali u 19:30 časova i vraćali se u 8:30 časova (zavisno od smene), pa je vreme provedeno u putovanju bilo isključivo u cilju obavljanja službenog zadatka. Naime, tužioci su na taj način radili duže od punog radnog vremena obavljajući radne zadatke u ..., odnosno odlazili na teren u cilju obavljanja službenog zadatka. Poštujući način rada kod tužene i udovoljavajući zahtevima posla za koji ih je tužena angažovala, tužioci su ostvarili sate rada van efektivnog rada. Pravilno je drugostepeni sud zaključio da se radno vreme tužilaca ne može izjednačiti samo sa vremenom koje su provodili u efektivnom radu jer radna obaveza postoji sve dok se ne završi radni zadatak zbog koga su bili upućeni u ... (pa se i njihov službeni prevoz na određenoj relaciji mora računati u vreme koje su tužioci proveli na obavljanju poslova iz opisa svog radnog mesta) a vožnja je bila u funkciji izvršenja osnovnog radnog zadatka.

Sledom navedenog, po nalaženju revizijskog suda nisu osnovani navodi tužene da je pogrešno primenjeno materijalno pravo prilikom odlučivanja o zahtevu tužilaca za isplatu manje isplaćene plate po osnovu putovanja od objekta smeštaja do KZB i natrag.

Ostalim navodima revizije se osporava utvrđeno činjenično stanje, što nije dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse, kao ni novo tumačenje prava, pa nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnim revizijama tužilaca i tužene.

Predmet tražene pravne zaštite po reviziji tužene je naknada štete tužiocima AA i BB na ime neisplaćene plate po osnovu prekovremenog rada za rad u kopnenoj zoni bezbednosti. Pobijana odluka, kojom je tužbeni zahtev tužilaca usvojen doneta je primenom odredbe člana 147a stav 1. i 187. Zakona o policiji (''Službeni glasnik RS'', br. 101/2005 ... 6/2016), Posebnog kolektivnog ugovora za policijske službenike (''Službeni glasnik RS'', br. 22/2015 i 70/2015) i ne odstupa od sudske prakse u predmetima sa istim pravnim osnovom i činjeničnim stanjem kao u ovom predmetu, imajući u vidu da je tuženi poslodavac u obavezi da neposredno primenjuje Poseban kolektivni ugovor važeći u spornom periodu, donet u skladu sa zakonom.

Predmet tražene pravne zaštite po reviziji tužilaca je odluka o troškovima parničnog postupka koju sud donosi na osnovu uspeha parničnih stranaka i preduzetih radnji u postupku u svakom konkretnom predmetu, pa s tim u vezi nema uslova za ujednačavanje sudske prakse.

Na osnovu odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije tužilaca i tužene, izjavljenih protiv potvrđujućeg dela pravnosnažne presude i odluke o troškovima sadržane u njoj, primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5, u vezi člana 420. stav 6. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da su obe revizije nedozvoljene.

Odredbom člana 441. Zakona o parničnom postupku, propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. U svim drugim slučajevima, u parnicama iz radnog odnosa o dozvoljenosti revizije odlučuje se na osnovu odredbe člana 403. stav 3. istog Zakona, u zavisnosti od vrednosti predmeta spora pobijanog dela.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužbu radi naknade štete tužioci su podneli 25.10.2017. godine, a imajući u vidu da je ovo imovinskopravni spor u kom vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da revizija tužene nije dozvoljena, na osnovu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Takođe, revizija tužilaca nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 28. Zakona o parničnom postupku, kojom je propisano da ako je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima propisanim u ovom zakonu, merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva (stav 1), da kamata, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i troškovi postupka ne uzimaju se u obzir ako ne čine glavni zahtev (stav 2).

Imajući u vidu da se revizijom napada rešenje o troškovima postupka, koje ne predstavlja rešenje protiv koga se revizija može izjaviti u smislu člana 420. ZPP, to revizija tužilaca nije dozvoljena.

Prilikom ocene dozvoljenosti revizije tužilaca, Vrhovni sud je imao u vidu da je pobijanim rešenjem preinačena prvostepena odluka, ali nalazi da u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbe o dozvoljenosti revizije na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP. Naime, u konkretnom slučaju revizija nije dozvoljena, jer je izjavljena protiv rešenja o troškovima postupka, kada revizija nije dozvoljena prema vrsti odluke koja se njom pobija, shodno članu 403. u vezi sa članom 28. stav 1. ZPP.

Na osnovu člana 413, u vezi člana 420. stav 6. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Tužioci i tužena nisu uspeli u revizijskom postupku zbog čega im ne pripadaju troškovi tog postupka, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković