Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović, Zorice Bulajić, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milica Petrović, advokat iz ..., protiv tuženog JKP Gradsko saobraćajno preduzeće „Beograd“ sa sedištem u Beogradu, čiji je punomoćnik Ivan Rajković, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1269/23 od 23.03.2023. godine, u sednici veća održanoj 25.01.2024. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1269/23 od 23.03.2023. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1269/23 od 23.03.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2672/20 od 19.04.2022. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu, za period od oktobra 2017. godine zaključno sa oktobrom 2020. godine, na ime razlike u visini predviđene i isplaćene naknade za troškove ishrane u toku rada koja se isplaćuje u gotovom novcu, isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate (sve bliže navedeno i opredeljeno ovim stavom izreke). Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu, za period od novembra 2018. godine zaključno sa septembrom 2020. godine, na ime razlike u visini predviđene i isplaćene naknade za troškove ishrane u toku rada koja se isplaćuje u bonovima, isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate (sve bliže navedeno i opredeljeno ovim stavom izreke). Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 65.330,00 dinara sa kamatom.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1269/23 od 23.03.2023. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog, potvrđena prvostepena presuda i odbijeni su zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o istoj odlučuje u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku (posebna revizija), radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa i ujednačavanja sudske prakse.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011 ... 10/2023), Vrhovni sud je ocenio da nema mesta odlučivanju o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu odredbe stava 1. tog člana, s obzirom da ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava.

Naime, pravnosnažnom presudom usvojen je tužbeni zahtev za isplatu pripadajuće naknade za troškove ishrane u toku rada koja se isplaćuje u novcu i u bonovima u spornom periodu, koju tuženi nije isplatio tužiocu shodno odredbama Zakona o radu i čl. 64. Kolektivnog ugovora tuženog. Polazeći od toga da je kolektivnim ugovorom kod tuženog i posebnim kolektivnim ugovorom bila jasno i nedvosmisleno ugovorena visina naknade troškova ishrane u toku rada koja će se isplatiti zaposlenima, proizlazi da je tužilac imao pravo na isplatu naknade ovih troškova u ugovorenim iznosima bez umanjenja za poreze i doprinose po principu obračuna bruto zarade ustanovljenom u članu 105. Zakona o radu. U situaciji kada se u Kolektivnom ugovoru navede konkretan novčani iznos koji se na ime naknade troškova ima isplatiti zaposlenom, ne može se na štetu zaposlenog pretpostaviti da je reč o ugovorenom bruto iznosu, jer je to protivno odredbi člana 118. stav 1. Zakona o radu koja propisuje pravo zaposlenog na naknadu troškova.

Prema stanovištu Vrhovnog suda, odluke nižestepenih sudova donete su pravilnom primenom materijalnog prava. U posebnoj reviziji tuženog nisu navedeni argumenti za prihvatanje odlučivanja o reviziji na osnovu odredaba člana 404. ZPP, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa i u interesu ravnopravnosti građana, za ujednačavanjem sudske prakse, odnosno novim tumačenjem prava, imajući u vidu vrstu spora, sadržinu tražene sudske zaštite, kao i način presuđenja i razloge za usvajanje tužbenog zahteva. U skladu sa navedenim, Vrhovni sud odlučio je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Na osnovu odredbe člana 441. Zakona o parničnom postupku, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, u ovoj vrsti spora, dozvoljenost revizije se ceni na osnovu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, kojom je propisano da revizija nije dozvoljena ukoliko vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je 27.10.2020. godine, a vrednost predmeta spora je ispod 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na potraživanje u novcu u kome vrednost pobijanog dela presude ne prelazi iznos od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, sledi da revizija tuženog nije dozvoljena.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 413. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković