Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3901/23 od 28.09.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilaca i tuženog i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 5570/21 od 14.06.2023. godine u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom, sedmom i desetom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilaca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci i tuženi su blagovremeno izjavili revizije, zbog pogrešne primene materijalnog prava, tužioci pobijajući je u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, a tuženi pobijajući je u usvajajućem delu, s tim što su predložili da se revizije smatraju izuzetno dozvoljenim, a radi ujednačavanja sudske prakse (član 404. ZPP).

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – dr. zakon) – u daljem tekstu: ZPP, propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Stavom 2. istog člana, propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana, odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi da se dozvoli posebna revizija tuženog, jer u konkretnom slučaju ne postoji ni jedan od razloga navedenih u odredbi člana 404. stav 1. ZPP zbog kojih bi reviziju trebalo izuzetno dozvoliti.

Naime, nema razloga koji ukazuju na potrebu razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, u cilju ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, niti je tuženi o tome priložio odgovarajuće presude. Odluke nižestepenih sudova su u skladu sa ujednačenom sudskom praksom u tumačenju i primeni materijalnog prava u kojoj je raspravljeno pitanje prava zaposlenog na isplatu minimalne zarade tako da zarada koju zaposleni ostvaruje svojim radom ne može biti niža od minimalne zarade za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom. Cilj isplate minimalne zarade je da se obezbedi zaštita zaposlenih radi zadovoljavanja njihovih egzistencijalnih i socijalnih potreba, kao i članova njihovih porodica, što je predviđeno i Konvencijom Međunarodne organizacije rada broj 131. o utvrđivanju minimalnih nadnica i Preporukom broj 136. o utvrđivanju minimalnih nadnica.

Po oceni Vrhovnog suda, nisu ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tužilaca kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. ZPP. Naime, revizijom tužilaca se osporava drugostepeno rešenje kojim je potvrđeno rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu desetom izreke prvostepene presude i kojim je odlučeno o troškovima postupka po žalbi. Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud nije prihvatio predlog za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, jer protiv rešenja kojim se odlučuje o zahtevu stranke za naknadu troškova postupka, ne može da se izjavi posebna revizija.

Shodno iznetom, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o revizijama tužilaca i tuženog, kao izuzetno dozvoljenim primenom člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5) ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu u ovoj vrsti spora, dozvoljenost revizije se ima ceniti prema članu 403. stav 3. ZPP, prema kome revizija nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici podneta je 08.07.2021. godine, a pobijani deo pravnosnažne presude očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, pa revizija tuženog nije dozvoljena, u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Prema članu 28. ZPP, ako je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima propisanim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva. Kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i troškovi postupka ne uzimaju se u obzir ako ne čine glavni zahtev.

Imajući ovo u vidu, kao i da je u konkretnom slučaju revizija tužilaca izjavljena protiv drugostepene odluke u delu odluke o troškovima postupka, kojom je odlučeno o sporednom traženju tužilaca, koje ne čini njihovo glavno potraživanje, to revizija tužilaca nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413, u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković