Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažna rešenja protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA, ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, osporava zakonitost pobijanih rešenja i navodi da je u konkretnom slučaju i to u situaciji kada su nakon određivanja privremene mere obezbeđenja oduzimanja imovinske koristi, nastupile okolnosti koje su od uticaja na postojanje i zakonitost privremene mere, obzirom da je okrivljeni na osnovu veštačenja dve komisije sudskih veštaka, zbog bolesti, oglašen trajno nesposobnim za učestvovanje u krivičnom postupku i postupak je pravnosnažno okončan donošenjem rešenja kojim je sud na osnovu odredbe člana 416. stav 1. tačka 3) ZKP, odbacio optužbe protiv okrivljenog, sud morao da ukine određenu privremenu meru, bez obzira što postupak protiv okrivljenog nije obustavljen ili okončan donošenjem odbijajuće ili oslobađajuće presude, kako to navodi nižestepeni sud u pobijanom rešenju. U vezi sa tim, branilac navodi, da je sud donoseći pobijana rešenja, potpuno ignorisao činjenicu da je postupak prema okrivljenom, u kome mu je određena navedena privremena mera, pravnosnažno okončan i da je to razlog za ukidanje iste, postupajući na taj način u suprotnosti sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, kao i odredbom člana 34. Ustava RS, na koji način pravnosnažnu odluku pretvara u neku vrstu kazne prema okrivljenom, iako isti nije pravnosnažno osuđeno lice.

Po nalaženju Vrhovnog suda ovakvi navodi iz zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, su neosnovani.

Prema stanju u spisima, optužnicama Javnog tužioca za organizovani kriminal Kto 1/13 od 30.04.2013. godine, 02.07.2013. godine i 26.09.2013. godine i Kto 15/14 od 25.04.2014. godine, koje su izmenjene aktom Javnog tužioca za organizovani kriminal Kto 1/13 od 14.02.2020. godine, okrivljenom AA stavljeno je na teret izvršenje produženog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. i 61. Krivičnog zakonika.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal K Po1 18/13 – Kv Po1 787/13 od 05.11.2013. godine, ispravljeno rešenjem od 07.11.2019. godine, na osnovu odredbe člana 540. ZKP i člana 293. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, prema okrivljenom AA je određena privremena mera obezbeđenja oduzimanja imovinske koristi do iznosa navedenog u izreci tog rešenja, kojom je okrivljenom zabranjeno da raspolaže imovinom taksativno navedenom u rešenju i naloženo bankama da okrivljenom i drugim licima uskrate isplatu sa računa okrivljenog, navedenih u tom rešenju. Tim rešenjem određeno je da će privremena mera obezbeđenja trajati do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka odnosno do momenta kada okrivljeni dostavi dokaz o uplati novčanog iznosa na ime imovinske koristi pribavljene izvršenjem krivičnog dela određenog pravnosnažnom presudom ili kada bude pravnosnažno oslobođen od optužbe, u odnosu na njega bude odbijena optužba ili se postupak zbog produženog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. i 61. Krivičnog zakonika, obustavi.

Po oceni Vrhovnog suda, pobijanim prvostepenim rešenjem jasno je određeno do kada ima trajati privremena mera obezbeđenja oduzimanja imovinske koristi koja je izrečena okrivljenom.

Nadalje iz spisa proizilazi da su rešenjem Višeg suda u Beogradu K Po1 27/16 od 03.11.2023. godine, odbačene u odnosu na okrivljenog AA optužnice Javnog tužioca za organizovani kriminal Kto 1/13 od 30.04.2013. godine, 02.07.2013. godine i 26.09.2013. godine i Kto 15/14 od 25.04.2014. godine, koje su izmenjene aktom Javnog tužioca za organizovani kriminal Kto 1/13 od 14.02.2020. godine, iz razloga što je kod okrivljenog nastupila teška bolest zbog koje trajno ne može učestvovati u krivičnom postupku, nakon čega je branilac okrivljenog podneskom od 30.01.2024. godine predložio da se privremena mera određena prema okrivljenom napred navedenim rešenjem, ukine.

Iz navedenog, dakle, proizilazi da u konkretnom slučaju postupak prema okrivljenom AA nije okončan donošenjem pravnosnažne oslobađajuće presude ili presude kojom se optužba odbija niti je prema okrivljenom postupak pravnosnažno obustavljen, već je prema okrivljenom optužba odbačena, zbog trajne nesposobnosti učešća u krivičnom postupku, usled bolesti, koja okolnost, po oceni Vrhovnog suda, a suprotno navodima branioca, ne predstavlja promenjenu okolnost koja je od uticaja na postojanje i zakonitost privremene mere obezbeđenja oduzimanja imovinske koristi koja je određena okrivljenom, u smislu člana 291. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

U vezi sa tim, Vrhovni sud nalazi, da je pravilan stav nižestepenog suda, da i pored jasnog zakonskog određenja pojma „trajna“ u smislu nesposobnosti okrivljenog da učestvuje u postupku, ta nesposobnost je u konkretnom slučaju, relativnog karaktera, imajući u vidu da shodno odredbi člana 417. stav 1. tačka 2) ZKP, postoji mogućnost da se na zahtev ovlašćenog tužioca, krivični postupak u kome je rešenjem optužnica odbačena nastavi kada prestanu razlozi koji trajno sprečavaju vođenje krivičnog postupka.

Nalazeći da pobijanim rešenjima nije učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 3. ZKP, kako se to zahtevom branioca okrivljenog AA ukazuje, Vrhovni sud je isti odbio kao neosnovan.

Ostalim navodima zahteva, branilac okrivljenog osporava razloge pobijanih odluka, što po oceni Vrhovnog suda predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, međutim kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, to se Vrhovni sud u razmatranje i ocenu ovih navoda zahteva branioca okrivljenog nije upuštao.

S obzirom na to da uz zahtev za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog AA nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, koja se odnosi na okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, shodno članu 484. ZKP, to se Vrhovni sud nije upuštao ni u ocenu navoda branioca da je prilikom donošenja pobijanih rešenja došlo do povrede Ustavom zagarantovanog prava iz člana 34. Ustava Republike Srbije.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni sud je doneo odluku kao u izreci na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       Svetlana Tomić Jokić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković